INTERVJU – Miloš Jojić: U našoj ligi je sve predvidivo, a u BiH puni stadioni

Atmosfera u Sarajevu i Mostaru ume da bude prilično užarena na tribinama.
„Samim tim što su prisutne tri religije, ima i dalje mnogo naboja. Pogotovo na strani. Ovde (u Banjaluci) se to ne oseća. Odigrao sam samo derbi protiv Želje. Lep je ambijent za igru. Nisam doživeo gostovanja kroz prizmu uvreda. Realno, vređaju te gde god da odeš. Nisam stekao negativan utisak. Drago mi je što ima takvih stadiona i dalje koji su puni. Odeš Želji – pun stadion. Zrinjski, Velež, Široki Brijeg – puni stadioni.“

Igrao si protiv Rudara iz Prijedora Perice Ognjenovća. Da li je čudno igrati protiv kluba iz BiH koji u sastavu ima osam Španaca?
„Svi smo mi iznenađeni koliko Španaca ima u Rudaru. Igraju interesantan fudbal, tipično španski. Dobili smo ih 2:0 tamo. Nimalo lagana utakmica. Imaju dosta mirnoće, igraju od pozadi kroz pas i rizikuju dosta. Ukrali smo im loptu, dali prvi gol i bilo je sve mnogo lakše posle. Potrebno je da budeš strpljiv protiv takvih ekipa. Da ih kazniš, otovoriš, pa posle sve ide mnogo lakše. Imaju kvalitet i brzinu, svi znaju fudbala, ali ima tu i nedostataka. Da su toliko dobri, ne bi bili tu. Valja ih skautirati i iskoristiti njihove mane. Verujem da imaju kvalitet da ostanu u ligi.“

Prema UEFA koeficijentu, Srbija trenutno 24, BiH tek 37. u Evropi. Liga u Srbiji jeste neupitno kvalitetnija, ali procentualno tribine stadiona u Bosni i Hercegovini popunjenije su nego kod nas.
„U našoj ligi je sve predvidivo. To je možda jedan od razloga zašto ljudi ne dolaze. Neminovno je naša liga kvalitetnija, ali je ovde interesantnija. Može da se desi kiks velikih. To se kod nas retko dešava. Pravi se velika razlika prvog i drugog u odnosu na ostale. Treći, četvrti teško mogu da priđu.“

Partizanove bebe su ove sezone nadmašile sva očekivanja i uprkos porazu u derbiju, uspevaju da drže priključak za Crvenom zvezdom. Letos je ideja uprave bila da klubu pomognu njegova nekadašnja deca sa velikim internacionalnim karijerama, a treći Jojićev mandat u Partizanu nije bio nemoguć scenario.
„To je duboka tema zbog toga kako se moj poslednji mandat završio u Partizanu. Partizan mi je dao sve i to je klub koji i dan danas najviše volim. Jednom prilikom sa sam sreo Peđu (Mijatovića) i otvorila se tema oko povratka. Ostalo je na tome da ćemo da pričamo, da dođem u klub… Međutim, nisam siguran da bi to bilo pravo rešenje za mene, nisam siguran ni koliko bi bilo pravo rešenje ni za Partizan. Navukao se neki gnev na mene u poslednjem mandatu. Ne želim da taj gnev prenosim na bilo koga drugog. Iako mislim da je on navučena nekako neopravdano…“

Sve to precizira Jojić, pvraćajući se na sezonu 2021/22 sa Aleksandrom Stanojevićem na kormilu: „Bila je to odlična sezona i u prvenstvu i u Evropi - 16 utakmica nezapamćenih za Partizan… Odigrao sam 50 utakmica, imao statistiku… Stvarno ne znam… Opet duboka tema… Danas svi imaju mogućnost da daju sud, da se napravi hajka i digne drama oko nečega. Nema veze, ja sam to prevazišao. Ostavio sam to iza sebe, odradio ugovor do poslednjeg dana i otišao iz Partizana. Žao mi je što se tako završilo. Partizan mi je dao sve i ja sam sebe celog davao Partizanu. Na kraju, kada odigraš takvu sezonu i ne uzmeš trofej, sezona je neuspešna – to je Partizan. Ova deca igraju lepo, sve je super, ali na kraju dana… Mi smo igrali osminu finala u Evropi, ispustili titulu za dva boda, izgubili u finalu kupa, i bila je loša sezona… A istorijska sezona. Moj povratak u Partizan ne bi izašao na dobro. Ne bi to bila dobra ideja i najbolje je što se to nije dogodilo. Naravno da Partizan uvek ima moju podršku. Ide mu dobro, Bogu hvala. Kada god mogu, gledam utakmice, i ja i porodica.“

Nezavisno od Jojićevog slučaja, crno-beli su minulog leta zvali Matiju Nastasića, Stefana Savića, Stevana Jovetića, Darka Brašanca, Radosava Petrovića… Nijedan od njih nije se vratio u Humsku.
„Partizanova deca igraju vrlo dobro, lepršavo... Videlo se to i kroz evropske utakmice, a vidi se i u prvenstvu. Dosta se obraća pažnja na njih, skočila im je tržišna vrednost, ali svi oni bi bili bolji igrači da imaju nekog iskusnijeg uz sebe… Nekoga uz koga će da se nadgrađuju i napreduju. Verujem da bi tako još više profitirali. Iz nekog razloga, to se nije desilo. To bi trebalo prihvatiti i ići dalje. Partizan trenutno funkcionište tako da su mladi igrači u prvom planu. Videćemo šta će se desiti na kraju sezone. Da li će Partizan moći da zadrži sve te momke. Oni postaju interesantniji evropskim klubovima, skreću pažnju na sebe.“

Dragojević daje kapitensku traku Ugrešiću (©Star Sport)

Znanje i iskustvo Savića ili Nastasića, bilo bi neprocenljivo Nikoli Simiću, kao i saveti Darka Brašanca, momcima poput Ognjena Ugrešića i Vanje Dragojevića… Ili recimo reči Stevana Jovetića Jovanu Miloševiću, Andreju Kostiću...„To su sve deca Partizana koja su tu ponikla, učila, stekla pobednički mentalitet. Otišli su Evropu, bili tamo deset godina, stekli iskustvo. Njihov povratak bi značio svakom mladom igraču. Ta deca su imala po pet godina kada su ovi momci ulazili u prvi tim. Gledali bi ih sa poštovanjem. Sve su to dobri karakteri, profesionalci i radnici. Ne bi se toliko zadržali u inostranstvu da nisu kvalitetni. Svaki mladi igrač bi mogao pored sebe da ima uzora, a ne na televiziji. Da ga pita za savet direktno, da ostane posle treninga, da radi nešto dodatno, individualno. Svako od njih bi bio od koristi mladim igračima.“

Deluje da su danas vrata prvog tima značajno otvorenija tinejdžerima i mladim igračima nego u vreme kada je Jojić ulazio u prvi tim.
„I tada je Partizan davao šansu mladim igračima, ali razlika je bila što su recimo dvojica, trojica bili na terenu i isto toliko na klupi. Mi smo rasli uz starije igrače. Danas je obrnuto. Imaš jednog starijeg. Natho sve manje dobija minutažu u startnih 11. Partizan se što iz prinudnih što iz nekih drugih razloga opredelio za takav način funkcionisanja. Videćemo kako će se stvari odvijati u narednom periodu.“

Danas su Partzanovi projekti Ugrešić, Dragojević, Simić, a da li je to svojevremeno bio trio Teleoptika Jojić, Ljujić, Trujić.
„Moja generacija je bila toliko dominantna da je tu bilo dosta projekata. Ja sam tu bio jedan od najmanjih projekata. Na kraju se sve nekako okrene i kockice poslože. Da, Nikola, Matija i ja smo igrali zajedno u Teleoptiku. Truja jeste „zakačio“ prvi tim posle mog odlaska, Matija nije debitovao za Partizan, ali vraćam se na ovu decu koja stvarno imaju kvlaitet. Ne bi skrenuli pažnju na sebe da ga nemaju. Blagojevićev način igre se podredio njima, odnosno upali su u sistem kao da igraju ceo život. Generalno, u Partizanu kroz mlađe kategorije svi igraju na taj način. Partizanova škola je jedna od najboljih. Dominantan si na svakoj utakmici i u prvom timu bi samo trebalo da nastaviš da radiš iste stvari. Oni su se sjajno uklopili u njegov sistem. Razlika je kada gledaš prvu utakmicu i upoređuješ sa onim kako sada igraju. Vidi se rast samopouzdanja, govor tela im je drugačiji. Dosta je faktora u kojim su napredovali. A tek će da rastu.“

Igrao si u Srbiji i pre uvođenja bonus pravila i kada je ono već uveliko zaživelo. U njegovoj biti je razvoj mladih fudbalera, ali da li je ono zaista delotvorno ako fudbaler igra samo zato što je mlad, a ne zbog naročitog kvaliteta?
„Slažem se da to i nije baš najsrećnije rešenje. S druge strane, potrebno je zaštititi i domaće igrače, da ne bude deset stranaca u ekipi. Ranije se znao, ko uđe rano u prvi tim je zver, odskače od generacije, ima potencijal i može da se nosi sa svim. Danas igrači igraju godinu dana dok su bonusi i čim prestanu da budu bonusi, više ne igraju nigde. Ne vidim logiku u tome. Uljuljkaju se i ne napreduju.“

Momci iz Superlige su dobili šansu da debituju za Srbiju, ali posle poraza od Albanije i utisak je da reprezentacija prolazi kroz jedan od najmračnijih trenutaka nove istorije.
„Gledao sam utakmicu protiv Albanije i poslednjik 15-ak minuta protiv Andore. Ne znam šta bih rekao. Nisam tamo i ne znam kako sve funkcioniše unutar njih, ali mogu da pričam u periodu kada sam ja bio deo reprezentacije. I tada je bilo prisutno osporavanje.‘Igrate kao babe, spori ste, ne borite se za Srbiju. Igrate sa 50 odsto snage‘, stalno slušaš takve komentare. To je totalna budalaština. Svako ko se odazove pozivu je voljan, željan i hoće da da sve za svoj grb. Znaš li koliko puta se dešavalo da igrači koji su tada igrali u top klubovima kažu ‘više se umorim ovde nego u klubu. Više trčim ovde.‘ A onda ljudi koji to gledaju na televiziji osporavaju to i sude“.

Detalj sa utakmice Srbija - Albanija (©Star Sport)

Pre 11 godina bio je Miloš Jojić rezervistaprotiv Albanije u čuvenoj utakmicu u Humskoj koja je rano prekinuta.
„Ja sam bio na klupi kada je bio dron. U Albaniji nisam bio u sastavu, a sad u Leskovcu nismo zaslužili da pobedimo. Imali smo posed, a nismo bili opasni. Oni su stali u blok, znali šta hoće, dočekali pet minuta i održali prednost do kraja. Došli su sa jasnim ciljem i na terenu delovali oštrije, dominantnije, motivisanije… Tako je makar delovalo sa strane. Ne kažem da naši igrači nisu hteli, ali Albanci su bili su oštriji u duelu, odlučni na ničije lopte. Kod nekoga vidiš odlučnost, kod nekoga povlačenje.“

Nekolicina debitanata uvedena je u igru u delikatnom trenutku, da u samoj završnici vadi kestenje iz vatre. Da li je to neka vrsta žrtvovanja novajlija, a trenutak u kome su debitovali mini trauma?
„Za reprezentaciju bi trebalo da igraju najbolji u datom trenutku. Bila je situacija kada nisam igrao u Kelnu pa nisam ni očekivao poziv. A kada sam bio nosilac u Kelnu, igrao Evropu, 50 utakmica u sezoni, očekivao sam da budem na širem spisku, a nisam bio. A opet, pozivani su igrači koji nisu igrali u svojim klubovima. Reprezentacija bi trebalo da bude skup najboljeg što Srbija može da pruži i u njoj bi trebalo da igraju najbolji. Svi mladi momci koji su igrali tu utakmicu, oni su najbolji u tom trenutku za našu zemlju. Moraju da nose tu odogovornost i pritisak ravno sa tim gde se nalaze. Oni ne igraju u klubovima koji se ne bore ni za šta. Njihovi klubovi su dominantni, bore se za nešto i tamo se nose sa nekom vrstom pritiska. To im nije strano. Čim su tu, znači da su najbolji i naučili su da se nose sa pritiskom bez problema. Bez neuspeha nema uspeha. Ovo je iz nekog razloga moralo da se desi. Kad se desilo, hajde da vidimo kako da popravimo situaicju. Ta utakmica donela je smenu selektora. Možda će se promeniti struktura, filozofija fudbalskog saveza i reprezentacije… Možda će krenuti podmlađivanje. Ne znamo šta će se desiti, ali možda će baš ovo doprineti promenama koje će promeniti status reprezentacije na evropskoj sceni.“

Deluje da je najveći dobitak Srbije iz trenutnog sunovrata Aleksandar Stanković. Pokazao je sijaset fudbalski doteranih atributa, našao se među 25 nominovanih za nagradu Zlatni dečak uz rame sa igračima poput Dezirea Duea, Arde Gulera, Paua Kubarsija, Kenana Jildiza...
„Nisam znao, to je super vest. Gledao sam ga u mladoj reprezentaciju koju je vodio Kolarov. Milsim da su igrali u Antaliji protiv Bosne i Hercegovine. Bio je kapiten te mlade reprezentacije i baš je dobro igrao. Sve ide preko njega, ne plaši se lopte, prima je pod pritiskom, ide unapred, ima dobar prekid. To je bilo pre šest meseci i pokazao je zapažen kvalitet i potencijal. Igrao je odličnu utakmicu protiv Albanije, bio je jedan od najboljih na terenu. Vidiš da traži loptu, da se ne boji. To je ono što sam malopre spomenuo. On dečko igra na visokom nivou i tamo se već nosi sa pritiskom. Nastavio je u reprezentaciji da radi ono što najbolje zna. Pred njim je velika karijera, na dobrom je putu, u dobrom klubu i ligi. Ima i na koga da bude. Živahan je sa loptom, non-stop ima kontrolu, skanja je… Takvi igrači se traže danas.“

Za Srbiju je debitovao i Andrej Ilić, odbačeno dete Partizana i momak kojeg si upoznao dok si igrao u Rigi.
„Kada sam se vratio u Partizan, on je bio u Javoru. Nisam ga znao kao dete. Upoznao sam ga u Rigi. Živeli smo tamo, družili se. Bilo je dosta Balkanaca. Momak na mestu, profesionalac, dobar, talentovan, vredan, zahvalan igrač. Eksplozivan je, zna da zadrži loptu, igra dobro glavom. U Letoniji je davao preko 20 golova. Otišao u Valerengu, borio se za opstanak, a dao 13 golova. Napravio transfer u Lil, u Bundesligi nije debitovao kod trenera Svensona… I odjednom dobije šansu i počne da daje golove. Zaslužio je sve to. Videli smo se sad na pauzi i u januaru. Razmenili smo koju poruku kada je debitovao za reprezentaciju. Ima u njemu dosta potencijalala. Baš dosta. Treba da nastavi da radi. Ne sme da se zadovoljava. Neka pumpa statistiku. To je za njega najbitnije kao napadača. Oseća igru, igra dobro leđima, traži dubinu. Raznovrstan je napadač i prilično je nezgodan. Težak je za čuvanje u šesnaestercu. Samo da održi kontinuitet. To u je osnova i pozivnica za reprezentaciju.“

Prošlo je skoro 12 godina od prvog napuštanja Srbije i potpisa za Dortmund. A tamo je mastermind bio Jirgen Klop. Kada si došao, nisi znao nemački, a engleski nisi savršeno govorio. Podrška ti je bio Klopov pomoćnik Željko Buač koji ti je prevodio neke stvari na timskim sastancima. Da li se možda danas kaješ zbog te početne jezičke barijere, jer su neke stvari na sastancima ostalje izgubljene u prevodu?
„U tom trenutku nisam žalio ni za čim. Bio sam mlad i tada me nije interesovalo, iako sam učio jezik čim sam došao u Dortmund. Iz sadašnje perspektive mi je žao. Žao mi je što nisam razumeo sve što je Klop pričao jer mi je bio trener godinu i po dana. Kroz te sastanke, priče iz svlačionice, na terenu, dosta bih stvari pohvatao, naučio, mogao da iskoristim u budućnosti. Možda bi i naš odnos bio drugačiji. Žao mi jeste, ali ne mogu da vratim vreme. To me je potaklo da krenem da učim nemački koji danas odlično pričam. U međuvremenu je došao i taj engleski koji takođe odlično znam. Onda je došao stadijum karijere kada sam bio u Turskoj, pa tamo krenem da učim turski, a u Rigi ruski. Sada imam platformu, engleski, namački, delimično ruski, malo turskog… Pa i u Španiji sam napravio jezičku bazu. Nikad ne znaš šta ćeš sutra u životu biti i za šta će ti zatrebati. U turskoj su ljudi u hotelu bili oduševljeni kada im kažem nekoliko reči na turskom. U svakoj zemlji vole kada čuju stranca da priča njihov jezik. Automatski si prihvaćen u društvu. Setite se Dijare u Partizanu, kako su svi pozitivno reagovali kada je pričao srpski.“

Pre devet godina dok si bio igrač Kelna, u javnosti se pojavila jedna fotografija na kojoj deluje da ti je stomak prično veliki. Nosio si neku belu majicu i utisak je bio da imaš makar desetak kila viška.
„Znam tu fotogarafiju. Ljudi su reagovali, tadašnji agent mi je poslao sliku i pitao ‘da li je moguće?‘ Ja sam došao kući, podigao majicu i poslao mu sliku mog stomaka. Nekada vas kamera uhvati iz nekog ugla. Ja sam po prirodi takav da ne mogu sebi to da dozvolim. Kada se probudim ujutru i pogledam se u ogledalo, tačno znam koliko imam kilograma, da li sam se ugojio ili ne. Čovek sam koji neće dozoliti sebi ni nakon karijere da se opusti i nabaci stomak. Napravljena je neka fama oko te fotografije. Uslikana je iz profila, majica se zavijori, bila je kiša. Slika je izgledala kao da imam deset kila više. A pritom, nikada nisam bio povređen, niti propuštao treninge tako da i nije bilo nikakvog osnova za to.“

Još od perioda u Kelnu, prešao si na vegansku ishranu. Neko bi rekao da si u 34. godini života na zalasku karijere, ali ti planiraš još dugo da teraš loptu?
„Od 2016. sam na veganskoj ishrani. Sada sam kupio i ovaj „Whoop” (pokazuje narukvicu). Ima ga desetak igrača u ekipi. To je spravčica koja kontroliše spavanje, aktivnost, stres, srce i milion nekih drugih stvari. Kada sam došao ovde, desetak igrača ga je imalo, ali su mlađi od mene bar po pet šest godina. I zezaju me ‘šta će tebi to pod stare dane‘. Rekoh ne znate vi koji sam ja psiho za te stvari. Povezano je sa telefonom i kada uđeš imaš pregled po danima. Evo na primer jučerašnje stanje - spavanje 97 odsto , recovery (oporavak) nije optimalan jer je juče bio naporan trening. Imaš parametre za sve i on pravi kalkulaciju. I na osnovu toga ti sugeriše dnevni program otpimalne potrošnje, spavanja, svega. Duboka je tema. Ko hoće da se bavi time može da ode u krajnost. Meni je interesantno, jer želim sebi da produžim karijeru i sve mi je na kraju dana podređeno tome. Cilj je da igram i do 40 godine, ako budem mogao. Taj moj prelazak na drugi režim ishrane i način funkcionisanja jeste prvenstveno da bih bio zdrav. Sve više mladih ljudi odlazi, razboljevaju se od teških, neizlečivih bolesti. Prvenstveno sam menjao ishranu radi zdravlja. A kako se bavim profesionalnim sportom, pa to sa sobom vuče produžetak karijere.“

I kao fudbaler čiju je karijeru na neki način obeležio slobodnjak u večitom derbiju u sezoni 2012/13 kada je Partizan osvojio titulu. Šta misliš, zašto danas nema toliko majstora za slobodnjake kakve je fudbal nekada imao?
„Da, kada malo motaš film, nema više vrhunskih izvođača prekida. Imao si nekada Žuninja u Lionu, pa u Milanu kada kraj lopte stanu Pirlo, Ronaldinjo, Bekam, Sedorf… Ne znam koji je razlog. Da li su bolji golmani, pa više slobodnjaka odbrane. Neobjašnjivo mi je. Činjenica da su danas akcije iz prekida postale nauka, i razumem to kada je pozicija iskosa, kada nije rezonski šutnuti… Akcija i centaršut su na mestu. Ali iz pozicija gde se direktno ugorožava gol, racionalno je da se šutira“, završava Miloš Jojić.