INTERVJU – Miloš Jojić: Tek sam se zaleteo, čekaju me najbolje godine karijere

Nemac u glavi, Srbin u duši. Germanska disciplina, a ovdašnji dar za fudbal. Takav spoj predodređen je za Bundesligu, hteo je i sam Miloš Jojić da se otvori drugo poglavlje u Nemačkoj, ali je pri povratku na veliku scenu morao je da se zaustavi u susednoj Austriji i pod Alpima gradi put ka još jednom pokušaju u „ligama petice“.

Epizoda u Turskoj bila je za zaborav. Jeste ga Istanbul Bašakšehir skupo platio (2.000.000 evra za otkup ugovora od Kelna), jeste mu dao finu platu, ali mu nije dao da igra, pa je nekadašnji vezista Partizana pod šifrom „obavezno“ tražio način da napusti Tursku. Posle samo 14 utakmica za godinu i po dana zimus je rešio da okrene novu stranicu karijere i potpiše za Volfzberger.
„Ni po koju cenu nisam hteo da ostajem u Istanbulu. Rekao sam sebi: „Baš me briga što je grad fenomenalan, a plata velika, kad nisam srećan“. Želeo sam da nađem sredinu u kojoj ću igrati fudbal“, obrazlaže Jojić MOZZART Sport razloge napuštanja Bosfora.

U austrijski klub, jesenjeg učesnika Lige Evrope, stigao je u završnici januarskog prelaznog roka, sa jasnom idejom da oživi karijeru i pripremi teren za jaču ligu, izazovnije takmičenje, bolju sredinu.
„Težio sam povratku u Nemačku, ali sve je išlo sporo i nisam više želeo da čekam. Ruku na srce, kad su Austrijanci zvali nisam imao predstavu o njima, osim da dobro stoje u prvenstvu i da su pružali korektne partije u Ligi Evrope. Kontaktirao sam prijatelje, među njima i Nemanju Rnića, posavetovao se sa roditeljima i sutradan odlučio da potpišem. Sve se desilo munjevito. Potrefilo se da je Volfzberger bio na pripremama u Antaliji, tokom popodneva sam im se priključio u hotelu, sutradan odradio premijerni trening, po podne odigrao poluvreme protiv poljske Jagjelonije, namestio gol i u klubu su prezadovoljni“.

MISLIO SAM DA ĆU SE RASPASTI

Dodatno ih je oduševio početkom drugog dela prvenstva. Odigrao je sve četiri utakmice, na debiju protiv Hartberga podelio dve asistencije u trijumfu sa 3:0, čime je najavio uzlet malog kluba do još jednog plasmana u UEFA takmičenja.
„Cilj je da se domognemo trećeg mesta, plasiramo direktno u Evropu, bez kvalifikacija. Zaostajemo bod za Rapidom, Bečlije će nam biti najveći konkurenti, ali prvenstvo je neizvesno, Salcburg ima samo pet bodova više, a mi bežimo tek tri Šturmu. U prevodu: situacija na tabeli može da se okrene za kolo ili dva. Obezbedili smo plasman u plej-of, osvojili 38 bodova što je rekord Volfzbergera, razume se, starosedeoci su povukli više, ja tek četiri utakmice, ali se iskreno nadam da će se sezona što pre nastaviti. Baš bi mi značilo da odigram deset kola u plej-ofu, kako bih stekao što bolje pozicije pred letnji prelazni rok. Ne planiram povratak u Bašakšehir, a bez tih mečeva u nogama stvarno bi bilo pitanje da li bih našao dobar klub. Molim se Bogu da pandemija što pre utihne, da bolesni ozdrave, a mi sportisti se vratimo na teren“.

Zanimljivo, Volfzberger je jesenas, u Ligi Evrope, bio u grupi baš sa Istanbul Bašakšehirom. Turci su dobili oba meča (1:0, 3:0), ali su Austrijanci na Jojića ostavili dobar utisak. Na čemu insistiraju, uverio se čim im se pridružio.
„Izneneđen sam, nikad dosad nisam igrao u rombu, prvi put sam se ovde susreo s tom formacijom i mislio sam da ću da „riknem“. Pozicija „osmice“ u takvom sistemu zahteva nenormalno trčanje. Vrše se ogromni pritisci na rivala, trener insistira na visikom presingu, ne na vraćanju na svoju poziciju, stalno moraš da si unutra. Kad su mi predočili zahteve mislio sam da ću se raspasti, međutim, način života i ishrane promenjeni pre nekoliko godina pomogli su mi da se bez većih problema prilagodim i takvom zahtevu. Primera radi, trčim prosečno 12 kilometara po utakmici, od čeka oko 1.700-1.800 u visokom intenzitetu. Najviše u ekipi. Čak sam najbrži kad je sprint u pitanju, instrumenti pokazuju 34,1 kilometar na sat“.

Upravo bi Volfzberger, kao projektovana stanica do Nemačke, mogao da udahne vazduh u pluća Milošu Jojiću. U martu je napunio 28 godina i deluje da za njega, uprkos mračnoj epizodi u Turskoj, ima još vremena da pokaže zbog čega je i dalje omiljen među Partizanovim navijačima i zašto ga je Jirgen Klop zvao u Borusiju iz Dortmunda.
„Tek sam počeo. Zalaufao se, zaleteo. Prošao sam i dobro i loše, dosta stvari naučio u Dortmundu, Kelnu i Istanbulu, učim i danas, a tek mogu da pružim najbolje partije. Ostala mi je još godina ugovora sa Bašakšehirom, plus još jedna opciono, o njoj odlučuju Turci, ništa se ne pitam. Problem je što tamo nisam srećan, ne vidim svoju budućnost na Bosforu, zato sam došao u Austriju da skrenem pažnju. Gladan sam fudbala, sa neke strane i zreliji, određene situacije na terenu rešavam lakše, a tek sam napunio 28 ghodina i preda mnom je četiri-pet najboljih godina u karijeri. Zato je bitan izbor narednog kluba, da u njemu pokažem sve što znam“.

NISAM HTEO NIGDE IZ PARTIZANA, ALI JE BILO PRIRODNO DA ODEM U BORUSIJU

Kao što je nagovestio u dresu Partizana. Superligaška sezona 2012/13 pamtiće se po tome što je baš Miloš Jojić rešio trku za šampiona, golom u poslednjem minutu večitog derbija. Dok vraća film na početke seniorske karijere glas mu treperi.
„Početkom te sezone priključen sam prvom timu tokom priprema na Tari. U početku nisam preterano igrao, ali sam najpre dao dva gola za mladu reprezentaciju protiv Makedonije, tri dana kasnije debitovao za crno-bele protiv kulskog Hajduka u Humskoj, opet zatresao mrežu i skrenuo pažnju. U tom periodu ekipa je igrala dobro, izborila plasman u Ligu Evrope, prvi deo prvenstva okončala sa šest bodova više od Crvene zvezde. U drugom delu nisam bio konstantan, sećam se da smo gubili bodove i da je posle gostovanja u Novom Pazaru promenjen trener. Vladimira Vermezovića nasledio je Vuk Rašović, ubrzo je na programu bio večiti derbi koji mi je promenio karijeru“.

Bio je to period kad se punih usta pričalo o Partizanovoj deci: Lazar Marković je obezbedio transfer u Benfiku, Aleksandar Mitrović kao prvi strelac ekipe dobio ugovor u Anderlehtu, Nikola Ninković je promaljao glavu, a Miloš Jojić sedeo za komandama Parnog valjka i vukao ga napred. Čak i početkom naredne sezone, pošto je dao gol Tunu, ali eliminacija od Švajcaraca odrazila se na ambijent na crno-beloj strani Topčiderskog brda.
„Nismo se plasirali u Ligu Evrope, što je bi veliki udarac za Partizan. Mislili smo da ćemo lako izaći na kraj sa Tunom, pošto smo ih dobili u Humskoj sa 1:0, a zaslužili bar dva, možda tri gola prednosti. Bili smo ubeđeni da ćemo poentirati u gostima, što bi verovatno bilo dovoljno za prolaz. Ne mogu da kažem da smo ih potcenili, spremali smo se za teren sa veštačkom travom, ali podloga u Tunu bila je najnovije generacije, na nju nismo navikli. Pritom, domaćin nas je stisnuo, non-stop slao loptu iza naših leđa, nismo mogli da ga uhvatimo. Još je dao golove u, za njega, idealnim trenucima, u ranoj fazi oba poluvremena. I opet nas je jedan pogodak, da smo ga dali, vodio dalje. Nažalost, primili smo treći, povratka nije bilo“.

Usledila je turbulentna sezona...
„Mučenje. Jesmo dobijali utakmice u prvenstvu, međutim, nismo igrali lepršavo kako je Partizan navikao. Bili smo prvi pred pauzu, sa bodom više od večitog rivala, međutim, znali smo da nije kao što je bilo. Između ostalog i zbog toga što nismo imali napadača, Mitrović je otišao u Belgiju, Kojić se povredio, pa smo se Džigi Ninković i ja rotirali u napadu. Uprkos svemu, za Partizan me veže mnogo lepih uspomena, ne mogu i neću da ih potisnem, jer sam najbolji period karijere proveo pod komandom Vuka Rašovića. U decembru sam čak proglašen za najboljeg igrača Superlige, to se ne zaboravlja“.

Na polovini te sezone, umesto Rašovića došao je u Humsku Marko Nikolić, odveo ekipu na pripreme u Antaliju, spremao Jojića u startnih 11 i ostao bez projektovanog oslonca, jer je popularni Zeka postao – milioner.
„Uopšte nisam razmišljao o odlasku iz Partizana. Nekoliko dana pred kraj priprema tadašnji sportski direktor Albert Nađ i ja smo polemisali oko budućnosti, stigla je ponuda Torina, ali me nije privukla, nisam želeo da idem, već da završim započeti posao. I, šta se dešava? Povredi se Kuba Blažčikovski u Dortmundu, nisam ni znao da me Borusija prati, da zna sve o meni, tek, zove menadžer i objasni mi da me na Vestfalenu hoće. Bukvalno se sve desilo za nekoliko sati. Tokom večeri je posao utanačen, a transfer kompletiran poslednjeg dana prelaznog roka“.

Sa ove vremenske distance, odlazak najboljeg igrača Superlige u ekipu tadašnjeg trenera Jirgena Klopa bio je prirodan. Niko se preterano nije iznenadio. Jer...
„Tih godina Partizan je prodavao igrače u velike evropske klubove: Savić je potpisao za Mančester Siti, Tošić za Mančester junajted, Rnić i Mitrović za Anderleht, Jovetić, Nastasić i Ljajić za Fjorentinu. Bilo je normalno da idu u 'lige petice'. Na toj stazi sam i ja završio u Dortmundu. Kasnije to nije bio slučaj nekoliko godina, ali mi je drago što se trend vraća. Da se s mladim igračima, poniklim u školi, radi ispravno, potvrđuju odlasci Milenkovića u Firencu i Pavlovića u Monako. Vidim da je i mali Filip Stevanović potencijal. Voleo bih da u Humskoj budu strpljivi, da istrpe njega, Lazara Pavlovića, Lakčevića i ostale, a ne da nasednu na prvu inostranu ponudu. Nema smisla prodavati samo prodaje radi. Valja pustiti momke da se razviju, dostignu maksimalnu cenu, vreme radi za njih. A potencijala će u školi uvek biti“.

GOL NA DEBIJU ZA BORUSIJU ZA SVA VREMENA

Otisnuo se Miloš u Bundesligu, u klub koji je godinu i po ranije osvojio Salataru, delio svlačionicu sa asovima poput Levandovskog, Obamejana, Mhitarijana...
„Sve je izgledalo super. Ljudi iz okruženja pripremali su me na scenario da u početku neću igrati mnogo, da se strpim, radim na sebi, učim jezik. Namontirao sam glavu tako da treniram i čekam. A onda se namesti utakmica sa Ajntrahtom, prvi kontakt s loptom i gol posle 15 sekundi. Rekord Bundeslige za rezerve. Ostalo je zapisano za sva vremena. Tad mi nije bilo važno, gol kao i svaki drugi, tek sam protokom vremena shvatio koliko je to bitno“.

Prvih šest meseci sve je išlo kao po loju: usledio je debi u Ligi šampiona protiv Zenita, pa gostovanje u Madridu, potom „punih“ 90 minuta revanša sa Realom. Reklo bi se – bajkovito. Samo život, ipak, nije bajka.
„Početkom naredne sezone odigrao sam prvih pet utakmica, ali smo startovali kilavo. Uzeli samo sedam bodova u isto toliko kola. Ubrzo sam sklonjen iz ekipe, dobijao šansu na kašičicu, a da nisam znao razlog. Nisam znao ni jezik toliko da bih priupitao za konkretan razlog. Onda je Klop, po okočnanju prvog dela, javno rekao da odlazi na kraju sezone, da su se zasitili jedni drugih i sve do meča sa Verderom kod kuće nisam bio na terenu. Došao je Tomas Tuhel, a ja – razočaran što nisam dugo igrao i što niko ne priča sa mnom o tome – tražio sredinu gde ću biti standardan. Bile su mi 23 godina i jedna misao u glavi: da igram“.

POKUŠAO SAM NEMCE DA PRIDOBIJEM AGRESIVNOŠĆU

Javio se Keln i ponudio minutažu. Ne odbija se. Bar ne u Jojićevim godinama, kad je bio u naponu snage.
„Kontakti su postojali još tokom zime, ali najpre nisam hteo, nadajući se šansi u Borusiji. U martu su me ponovo zvali i na kraju me doveli. Prvih godinu ili godinu i po baš sam malo igrao. Neprestano su mi tražili zamerke. Te imaš višak kilograma, te nisi dovoljno pokretljiv, te moraš ovo, moraš ono... A ja sam u glavi Nemac, ako mi kažeš 'uradi to i to', pretvoriću. Samo što i kad sam sve njihove zahteve ispunio, opet nisam dobio šansu. Gubio sam strpljenje i u zimskom prelaznom roku 2017. hteo da idem. Tad sam počeo da radim i sa jednim mentalnim trenerom, promenio ishranu, odnos prema treningu, čak i stil igre, prilagodio ga nemačkom, pokušao da ih pridobijem agresivnošću, jer Nemac voli kad uklizaš, boriš se do kraja za loptu. Opet nije vredelo“.

Teško je objasniti zašto...
„U to vreme Keln je jednom klubu samo za šestomesečnu pozajmicu tražio 3.000.000 evra, uz uslov da taj drugi klub preuzme celu moju platu. Naravno da je propalo. Dve sedmice kasnije daju mi šansu, a ja za pola sata na terenu dam gol. Na narednoj namestim. Vezao sam 13-14 utakmica do kraja prvensrtva, ostvario zadovoljavajući učinak od po četiri gola i asistencije za polusezonu, doprineo istorijskom plasmanu u Ligu Evrope, čekanom 25 godina“.

Delovalo je da je trener Peter Šteger zadovoljan. Kako i ne bi bio, jer je Keln bio u vrhu, navijači u euforiji, družilii su se sa Arsenalom, Crvenom zvezdom i BATE Borisovim, ali je baš zbog tog fronta više plaćena skupa cena u prvenstvu, u vidu survanja u Cvajtu.
„U sezoni ispadanja iz Bundeslige Keln je promenio sportskog direktora i trenera. Htela je Uprava da i spremi novi ugovor, ali se potpis sve vreme odlagao. Najpre su rekli do kraja 2017. potpisujemo, pa onda u januaru, da bi posle tri utakmice u drugom delu i moje četiri asistencije dovolje za hvatanje priključka saopštili mom agentu kako, ipak, žele da me prodaju. Pred kraj sezone promenili su ploču i hteli da me zadrže. Zbog te neodlučnosti izgubio sam poverenje, nije mi se ostajalo. Imao sam neke opcije u Nemačkoj, uglavnom klubovi nalik Kelnu, bez velikih ambicija, samo da sačuvaju status“.

DOVELI ME KAO POJAČANJE, PLATILI 3.000.000, A NE DAJU MI DA IGRAM

Turska je nudila nešto poptuno drugačije. Javio se leta 2018. Istanbul Bašakšehir, sa nekadašnjim zvezdama Premijer lige i Primere. Zvezdama, ali padalicama.
„Tačno: Adebajor, Robinjo, Arda Turan... Veliki asovi, veliki klub, veliki novac. Privuklo me što hoće titulu i zapaženo mesto u Evropi. Da se ne lažemo, ponudili su mi novac veći od onog koji bih dobio u bilo kom drugom nemačkom klubu, ali mi finansije nisu bile primarne, već ciljevi“.

Istanbul BB jeste bio kandidat za titulu lane, jeste i sad, ali Miloš Jojić nijednom nije bio u planovima trnera. Skupio je tek 602 minuta rascepkana na 14 utakmica, što znači da je tek povremeno ulazio s klupe.
„Problem je predstavljala stara ekipa, uglavnom igrači koji su prešli zenit: 33, 34, 38 godina. Trener koji me je doveo rekao je da hoće samo mene, dao mi je šansu da debitujem protiv Trabzona, rivala za titulu, dobijemo glat sa 2:0, a posle stvarno kvalitetne partije pruži mi samo 15 minuta na narednoj utakmici. Razmišljam naglas: „Doveli me kao pojačanje, platili 3.000.000 evra, ne daju mi da igram, a na terenu momci od 35-36 godina, fizički nespremni, koji posle 60. minuta ne mogu da igraju fudbal visokog intenziteta“. Baš je uticalo na mene. Pritom, realan sam, ako je neko bolji, pružim ruku i radim sve što je do mene da se vratim u tim. Problem je bio u tome što sam video da, realno govoreći, pojedinci nisu bili bolji od mene“.

Vapaj nisu čuli pretpostavljeni. Jojić jeste pokušavao. Nije vredelo.
„Sa Abdulahom Avčijem, koji me je doveo, pričao sam uz pomoć prevodioca, jer nije govorio engleski. A kad je prevodilac tu onda to nije otvoren i iskren razgovor. Kod njega više nisam dobijao šansu. Promeni se šef struke i pomislim „Neću da ponovim grešku iz Dortmunda, kad nisam sačekao novog trenera, da svi imamo istu polaznu tačku“. U potrazi za što boljim statusom rešim da odradim pripreme. 'Pokidam'. Zapravo sam na njih došao spreman, na testiranjima moji rezultati najbolji, kad... Posle deset dana zove me trener i obavesti me da mu je sportski direktor rekao da na mene ne računa. A Okan Buruk nije imao nijedan argument za takvu odluku. Kad sam ga pitao zašto su čak šestorica na listi za igranje pre mene nije mogao činjenicama da obrazloži. Samo je rekao da ima dovoljno stranaca i da će dovesti još dvojicu, a mene neće licencirati. Uprkos stvarno me nisu prijavili za Superligu, tako da sam samo trenirao...“

Sad bar igra. I nada se da će tek. Jer ima u tim nogama još materijala za veliku scenu.

(FOTO: AFP, Reuters, Star sport, MN Press)