INTERVJU - Mehmed Baždarević: Osvojili bismo Svetsko prvenstvo da smo igrali Boban i ja

Stadion Grbavica. Mesto u Sarajevu koje je iznedrilo mnogo fudbalskih velikana.

Neko je napravio veću, neko manju karijeru, ali je sigurno da je u bivšoj Jugoslaviji mnogo fudbalera prve korake napravilo upravo u plavom delu Sarajeva. Željezničaru. I dan danas kada spomenete Željezničar svi zaljubljenici u fudbal bivše Jugoslavije automatski će krenuti sa nabrajanjem: Škrba, Berjan, Baljić, Šabanadžović, Komšić, Čilić, Bahtić, Škoro, Mihajlović, Baždarević, Samardžija. Čuvena generacija Želje, za koju će, ne mali broj ljudi, reći da je najbolja u klupskoj istoriji.

Predvodnik ove fantastične generacije bio je Mehmed Baždarević - Meša. Dete, vojnik, kapiten i legenda Želje i Grbavice. A, upravo smo nekih stotinjak metara udaljeni od njegovog matičnog i voljenog stadiona razgovarali sa Mešom.

"Ja sam rođen u Višegradu, ali je Sarajevo i Željo moj dom i moja kuća. Živeo sam i odrastao odmah pored stadiona Grbavica. I kad god sam prolazio pored njega, maštao sam da jednog dana zaigram. Non-stop smo šutirali loptu i nekako sam se izdvajao. Nagovorili su me da odem na to selektiranje kada mi je bilo devet godina. Prošao sam i proveo u Želji period sve do 27. godine", počinje Baždarević priču za Mozzart Sport.

18.00: (10,0) VALJADOLID (5,50) ATLETIKO MADRID (1,30)

Prisetio se i svog debija.

"Sa nepunih 17 godina sam debitovao u jednoj Kup utakmici u Novom Sadu, kada sam ušao u igru. Međutim, moj pravi debi na Grbavici je bio protiv Budućnosti. Zabio sam strašan gol sa 25 metara. Njihov golman je bio Vujačić. Ako me pamćenje dobro služi pod stare dane, mislim da je to bila moja prva utakmica i sećam je se jako dobro".

Od tada, narednih deset godina Baždarević je udarna igla Željezničara i pogon bez kojeg se Željina lokomotiva nije mogla zamisliti.

"Znate kako, mnogi kažu to je bio Mešin period. Drago mi je da to čujem, ali to je bio period sarajevskih dečaka u Želji. Momaka iz okruženja stadiona. Od Fiće Bahtića, Vlade Čapljića, Ćurića i onih malo starijih, koji su bili tu od ranije Vlaški, Saračević, Berjan, Starovlah. Jedna divna plejada momaka koji su ponikli u Želji. Mislim da je 90 odsto tadašnjih igrača fudbalski rođeno i stvoreno na Grbavici. To je bila naša najveća snaga".

Mehmed Baždarević u to vreme bio je pokretačka snaga Željezničara. Igrač, za koga kažu da je mogao sve da igra. Kreator, destruktivac, motivator.

"Sa velikom skromnošću, mogu da kažem da sam bio ispred svog vremena. Ne volim sebe da hvalim, ali zaista u to vreme desetka je bila neko ko kreira igru, a nije onaj koji radi i oduzima lopte. Međutim, ja sam bio i radnik, bio sam neko ko zna da kreira, dribla i zabija golove. Mislim da sam bio kompletan, ali nisam bio jedini. Bilo nas je mnogo takvih i to je bila naša snaga".

Osim fudbalskih kvaliteta, tadašnja ekipa Željezničara je, kaže Meša, bila ljudski kvalitetna. Mimo terena, sate i dane provodila je zajedno.

"Mi smo bili ekipa koja je živela zajedno i izlazila zajedno, van fudbala. Baljić, Škoro, Šabanadžović, Bahtić, Paprica, Mihajlović, ja. Fićo Bahtić je bio vođa te grupe. Uvek je bio za akciju i za, žargonski rečeno, zaj****ciju. On je davao taj tonus, a da ne spominjem Nikolu Nikića. Sećam se ovoga: Fićo Bahtić je voleo da pije domaća jaja pre utakmice. I onda mu je jedno vreme Tašo Komšić donosio jaja, kupovna naravno, a govorio mu da su domaća. Mi ih malo uvaljamo u zemlju i damo mu, a on se oduševi. Uvek smo se tome smejali, ali ništa nije bilo zlonamerno", prepričava Baždarević za Mozzart Sport.

Bilo je i drugih andegdota. Na račun novih i mlađih saigrača.

"Kad su dolazili novi i mlađi igrači, nas par starijih smo znali da se izuvamo pre ulaska u avion. Oni bi pomislili da tako treba pa su uvek izuvali patike i ulazili tako u avion, pa ih onda Švabo napadne. Sve smo radili za pozitivnu atmosferu.“

Kakav je bio Švabo? (Ivica Osim op.a.)

"Mnogo sam ga cenio. I dan danas ga cenim. Svojom fudbalskom inteligencijom je znao da od svakog igrača izvuče maksimum i da svakog igrača stavi na najbolju moguću poziciju. Možda je u nekim momentima trebalo da bude bezobrazniji i strožiji, ali svejedno mislim da je veliki stručnjak i da je bio ispred vremena u kojem je radio".

Neizostavna tema razgovora sa junakom naše priče svakako je utakmica sa Videotonom, odigrana 24. aprila 1985. godine. Prvi susret odigran je u Sekešfehervaru sedam dana ranije, a domaći su pobedili 3:1. U finalu je čekao veliki Real Madrid, a Željo je čekao Mađare u revanšu. Na Grbavici, pred skoro 25.000 gledalaca. Bahtić i Ćurić bili su strelci za 2:0 i Željo je do 87. minuta išao na megdan velikom Realu. Međutim, pomenuti minut bio je koban za Plave jer je desni bek Mađara, Čuhai, postigao pogodak. Jedini u karijeri, ali je njime odlučio putnika u finale.

"Joj, pa taj Čuhai nikad nije u karijeri dao gol. Ni pre ni posle toga, ali eto, mi smo mu bili srećni. Mislim da mi pre utakmice nismo bili ni svesni šta igramo. Bili smo mladi i gledali smo na to opušteno, kao da je reč o bilo kojoj drugoj utakmici. Mislim da je ključna stvar bila upravo to neiskustvo igranja tako velikih utakmica. Mislim da bismo mi više namučili Real nego oni, ali valjda je tako bilo suđeno", uveren je Meša.

NEDELJA, 21.00: (9,50) ANŽE (4,90) LIL (1,35)

Otkriva i šta je nedostajalo da se ta čuvena Željina generacija okiti bar jednom titulom.

"Mislim da ni klub nije bio organizacijski spreman za to. Nedostajalo je iskustva u svakom smislu. Igrački smo imali kvalitet za titulu, ali mislim da u klubu jednostavno nisu dovoljno verovali u nas. Trebalo je da stanu iza nas, daju nam veću podršku u svakom smislu i mislim da smo mogli sigurno da osvojimo dve titule".

Preko 300 utakmica za matični klub i preko 100 postignutih golova, činjenice su kojim se malo ko može pohvaliti. Dva puta je izabran za najboljeg igrača Jugoslavije, u sezonama 1985. i 1986, međutim, i u tim velikim brojkama postoje utakmice koje su zauvek urezane u memoriju.

"Moje prvo finale u Beogradu, protiv Veleža u Kupu. Bio je 24. maj 1981, a sećam se kao da je juče bilo. Na tribinama 50.000.000 ljudi, Velež velika ekipa. Halilhodžić, Slišković, Marić i ostali. Oba gola sam postigao ja, iz penala, ali smo izgubili. Mislim da smo ih bili nadigrali i da smo zaslužili titulu. Te utakmice se sećam jer sam bio toliko tužan zbog poraza. Gol koji pamtim je protiv Dinamo Minska. To je bio gol za antologiju. Vrhunski! Danas kada bi neko postigao takav gol, tri meseca bi se pričalo o njemu. Dok sam živ sećaću ga se“, kaže Baždarević.

Baždarević u ulozi trenera Sošoa (©AFP)

Voleo je da igra u Beogradu i Zagrebu, a prisetio se gde nije i protiv koga.

"Priština, Osijek. Imali su dobre ekipe, tereni teški, a publika nabrijana. U Splitu je bilo takođe jako teško igrati. Pogotovo na starom stadionu 'Na plinari'. Nikšić, takođe. Voleli smo da igramo u Beogradu i Zagrebu. Kada je reč o protivničkim igračima, nisam voleo da igram protiv Mehmeda Janjoša. Uvek je bio zadužen da mene čuva i bili su baš muški dueli".

Nakon Željezničara, došlo je vreme da se krene dalje. Veliki broj ponuda koje su tada stigle za Željinog kapitena sužene su na jedan izbor. Francuski Sošo, gde je 1989. izabran za najboljeg stranog igrača francuske lige.

"Ja sam prvo potpisao predugovor sa Interom, ali sam u isto vreme potpisao da idem u vojsku, pa mi je to propalo. Takođe, bila je tu i ponuda Arsenala, ali je ponuda Sošoa bila finansijski najbolja. Nakon par godina, zvala me i Barselona, ali su ljudi iz Sošoa uvek činili sve da me zadrže. Svaki put kad sam imao dobru priliku, oni su mi nudili bolje uslove. Bili smo u vrhu tabele nekoliko godina. Ekipa je bila odlična. Nekad mi bude žao što nisam napravio bolju igračku karijeru, ali sam u Sošou stekao bukvalno status legende“.

Naredna stanica bio je Nim, a posle toga švajcarski Etoil, gde je Meša i okončao karijeru.

"Nim je bio želja trenera koji me je trenirao u Sošou. Bio je plan da dođem na šest meseci, a ostao sam dve godine. Bilo je dobro, imali smo finu ekipu. Švajcarska je bila moja želja, da se tamo nastanim, malo igram, budem trener i živim tamo. Međutim, to je trajalo šest meseci. Nakon toga me je zvao Sošo da budem trener mladim igračima i odlučio sam da stavim tačku na karijeru".

Baždarević, Sušić, Hadžibegić, Prosinečki (©MN Press)

Priča o Mehmedu Baždareviću svakako ne može da prođe bez reprezentativnog perioda. Za sve nacionalne selekcije tadašne SFRJ, Meša je odigrao 111 utakmica, dok je za A selekciju odigrao 56 mečeva. Spada u sam vrh igrača sa najviše nastupa. Bio je neizostavan član.

"Ja sam u 28. godini imao već 50 utakmica. Srećan sam što sam nosio dres jedne takve fudbalske sile. Slušati himnu, igrati Evropsko, Svetsko prvenstvo, biti prvak Evrope sa mladom reprezentacijom, olimpijska medalja. Šta je mogao više da doživi jedan fudbaler? Igrao sam u paklenoj ligi. Sušić, Stojković, Savičević, Boban, Prosinečki, Slišković su igrali na pozicijama na kojima sam ja, a opet sam bio neizostavan. To valjda dovoljno govori", konstatuje Baždarević.

Kad je toliko majstora na jednom mestu, teško je izabrati.

"Znao je da bude problem ko će nositi broj 10 i ko će izvoditi slobodne udarce, jer je bilo velikih majstora. Nas pet se skupi i plisa se, jer jednostavno se nije znalo ko je bolji u tom segmentu".

Jedna od prvih asocijacija za Mešin period u reprezentaciji svakako je kvalifikaciona utakmica protiv Norveške. Nakon jedne diskutabilne situacije, turski sudija Jusuf Namoglu pokazao je Baždareviću crveni karton, zbog čega je bio suspendovan za Svetsko prvenstvo (1990. u Italiji). Opisali su to kasnije i legendarni Nadrealisti u jednoj od svojih antologijskih epizoda.

"Bio je jedan težak prekršaj na meni, gde sam čak zaradio i blagi potres mozga i izgubio dva zuba. Međutim, sudija nije uopšte pokazao faul. Ja sam reagovao tako što sam pljunuo prema njemu. Sudija je u izveštaju naveo da sam ga vređao na engleskom jeziku, da sam ga psovao i svašta nešto, što svakako nije tačno. To su bile laži. Garantujem vam da je Jugoslavija morala biti oslabljena za Svetsko prvenstvo. Pa i Boban je kažnjen mimo fudbala. Ja sam kažnjen 12 meseci za nešto što se kažnjava četiri utakmice. Mislim da je to bilo ciljano. Gospodin sudija mi se nakon tri meseca izvinio, ali ja to nisam prihvatio. Nemam ja ništa od toga, kad nisam otišao na Svetsko prvenstvo".

Tužan osećaj ostaće u večnom sećanju Mehmedu Baždareviću zbog propuštenog Mundijala.

"Teško, jadno i tužno. Nikad to neću prežaliti, jer sam ubeđen da smo Boban i ja otišli na Svetsko prvenstvo da bismo bili prvaci. To je bila jedna nepravda i voleo bih da to nekako mogu da izbrišem, ali nažalost - nemoguće".

Pokušao je nekadašnji as Želje da uporediti tadašnji i sadašnji fudbal na ovim prostorima.

"Vidite, mnogi će reći da se tada igrao spor fudbal i tako dalje. Ali je realnost da je naša liga bila jedna od najjačih u Evropi. Sigurno! Srbija i Hrvatska su trenutno u prednosti u odnosu na ostale sa naših prostora. Drago mi je što infrastruktura napreduje i što se treneri mnogo edukuju. Najveću šansu za napredak fudbala vidim u regionalnoj ligi. Pa zamislite kada bi Željo ili Zrinjski igrali protiv Hajduka ili Zvezde. Ne treba se toga plašiti", istakao je Meša, te kao iz topa odgovorio na pitanje:“Koliko bi danas vredio Mehmed Baždarević?“

"150.000.000! Šalim se, ali vredeo bih mnogo. Mislim da ove cene danas nisu realne i da niko ne zaslužuje da prima tolike pare, čak i Mesi. Ponekad se pitam da li su to stvarne cene ili je sve naduvano, ali većinom je to sve marketing pa se i tako dižu cene igračima".

Odmah nakon igračke, Mehmed Baždarević posvetio se trenerskoj karijeri.

"Kao i za igračku, tako mislim i za trenersku karijeru. Mogao sam i morao više. U prvih pet godina rada bio sam među pet najperspektivnijih trenera u Francuskoj, međutim veliki uticaj na razvoj trenerskog puta imala je činjenica da sam tamo stranac. Možda nisam dovoljno ni kvalitetan, ne znam, ali zadovoljan sam. Četiri i po godine u prvoj ligi, sedam i po godina u drugoj ligi. Tri godine sam bio selektor Bosne i Hercegovine, bio sam i u Tunisu. Mogao sam više i želim više", iskren je Baždarević

Kratko i jasno odgovorio je na naše poslednje pitanje: „Da li biste voleli da se kao trener vratite u Želju?“

"Da. Voleo bih", poručio je Baždarević.