INTERVJU – Marko Lomić: U Evropi nema vrhunskih levih bekova, ali ako ne znaš da centriraš, vraćaj se za Čačak

Pokušavalo se talentima iz škole (Aleksandar Lazevski, Rajko Brežančić, Stefan Aškovski, Nemanja Petrović, Miroslav Bogosavac, Zlatan Šehović), plaćanjem obeštećenja za igrače sa strane (Nikola Leković, Aleksandar Subić, Nemanja G. Miletić), dovođeni su oni šampionskih znamenja u mlađim kategorijama (Slobodan Urošević, Nemanja Antonov), pa i stranci (Džozef Kizito i Mohamed el Monir).

Poblem je ostao.

Hroničan je. Oličen u saznanju da Partizan godinama ne uspeva da pronađe levog beka kakvi su nekad bili Marko Lomić, Vladimir Volkov ili Ivan Obradović iz prvog mandata. Možda će posle zimskih priprema nekadašnji reprezentativac zacementirati mesto uz aut-liniju, međutim, ostaje kao poražavajući podatak da su crno-beli lutali u traganju za fudbalerom sposobnim da donosi kvalitativnu prednost.

Marko Lomić je bio takav.

Saznanje da je na 88 utakmica zaslužan za okruglo 30 golova (24 nameštena, šest postignutih) – što je više čak i od napadača kakvi su Vladimir Jovančić, Eduardo Pašeko, Nemanja Kojić, Predrag Luka, Filip Malbašić, Abubakar Oumaru, Teofilus Solomon, Đorđe Ivanović - daju mu legitimitet da govori o „tabu temi“.

Bez uvijanja: zašto su od osnivanja Superlige (2006) prošla samo trojica?

„Problem nije samo Partizanov“, uverava Lomić u intervjuu za Mozzart Sport. „U Evropi nema vrhunskih levih bekova, a kamoli na ovim prostorima. Najporaznije je što kvalitetnog, sposobnog da pravi razliku, ne vidim u bliskoj budućnosti na teritoriji Srbije“.

Po definiciji, bek nije samo bek, već i krilo, karakterišu ga pojavljivanje u napadu, neprestano ponavljanje, tačan centaršut, brza, prizemna lopta?

„Sve to nedostaje ne samo našem, već u regionalnom, čak svetskom fudbalu. Navedite mi jednog našeg beka koji poseduje sve pobrojane karakteristike, osim Aleksandra Kolarova. To može Ivan Obradović, ali se nije potvrdio. Razumem ga, dugo nije igrao, često je bio povređen, vremenom će se vratiti na stari nivo“.

Marko Lomić (© Star sport)

Vladimir Volkov je jednom prilikom rekao da su mu u Partizanu zamerali ako za poluvreme ne centrira bar deset puta, pod obrazloženjem da će makar jednom stvoriti zicer napadačima?

„Takoooo je. I ja sam većinu vremena tokom oba mandata u Humskoj provodio na protivnikovoj polovini. Jedini zadatak bio je da primim loptu i centriram. Ako ne znam, govorili su mi: ’Vraćaj se za Čačak’.“

Šta je sve obaveza levog beka?

„Prvo, da zatvori prolaze svom golu. Drugo da se, kad mu se ukaže prostor, pridoda napadu, centrira ka ofanzivcima. Prosto! Najprostije je igrati beka. Ko ima malo fudbalske inteligencije i donekle tehnike, lagano će isplivati. Nažalost, toga ovde još nema, ne znam ni kad će biti. Mada, gledao sam Partizanovu decu, čini mi se da ima nekoliko talenata vrednih pažnje. Možda bi trebalo zapamtiti ime Relje Premovića“.

Na bočnim pozicijama u odbrani muče se i Partizan i Zvezda. Godinama. Zašto?

„Ni jedni, ni drugi nemaju pravog beka. Da me pitaš zašto je tako, rekao bih da struka mora da se posveti sve očiglednijem problemu. Ako ne zna da centrira, ostavi ga posle treninga da ubaci 100 puta loptu u šesnaesterac. Naučiće. To može da se nadogradi. Kad sam prvi put došao u Humsku, Vladimir Vermezović je slao sve moje saigrače u svlačionicu, meni posle treninga govorio: ’Konju, centriraj’. I to nije uvreda, nego potreba. Isto tako Ješić, Reber, Stanojević. Mislim u sebi, ’ako ne znaš, ostani’. S tom razlikom što sam ja voleo da centriram. Lepše mi je bilo da namestim, nego postignem gol. Time bi trebalo da se bave stručnjaci u mlađim kategorijama. Centaršut nije urođen. Uči se“.

Nije sve ni do tehnike?

„Da bi igrao fudbal na vrhunskom nivou, moraš da budeš maksimalno spreman. Ne možeš da budeš učesnik Lige šampiona sa potrošnjom kiseonika od 58 procenata. Gledam takve, odrade sprint, potrebna im kola Hitne pomoći da ih vrate na svoju polovinu...“

Ranije je bilo suprotno, kao država smo prozvodili bekove najviše klase, što potvrđuju primeri Branislava Ivanovića i Aleksandra Kolarova, dokazanih u Premijer ligi. Kako smo od toga odustali?

„Takvi igrači nastali su kao logična posledica vremena u kome smo odrastali. Dok smo bili deca, po ceo dan smo napolju trčali za loptom. Sad se klinci samo zaj... Niko se ne bavi sportom. Ranije ti drugari kucaju na vrata, ćale te pusti napolje, vratiš se u kuću samo da jedeš i opet jurcaš na fudbal. E tako se postaje igrač. Danas, kompjuter, soni, Jutjub... Nedavno je jedan lekar objasnio kako su deca pre de10-15 godina ostvarivala 12.000 pokreta više na dnevnom nivou u poređenju sa današnjim vremenom. Kako u takvim okolnostima da napraviš dobrog igrača? Deca uglavnom sede i ’vise’ na društvenim mrežama. Imam i ja dvojicu sinova, prirodno je da ih pustim u virtuelni svet da bi pratili svoju generaciju, ali se trudim da su što više po parkovima, na teniskim ili fudbaskim terenima. Obojica su u Partizanu, treniraju atletiku“.

STANOJEVIĆ I DEKI NISU ČAROBNJACI, PUSTITE IH DA RADE

Kad smo već kod Partizana, može li da se vrati na nivo iz 2010, kad je sa Markom Lomićem u timu osvojio titulu preokretom u finišu sezone, pobedom u večitom derbiju (baš levi bek asistirao Radosavu Petroviću za 1:0)?

„Mi, navijači Partizana, ne bi trebalo da brinemo dokle god je na klupi Aleksandar Stanojević. Vrhunski čovek, sjajan taktičar i – takmičar. Predan poslu 100 odsto. Siguran sam da će napraviti uspeh. Dajte mu vreme da se još jednom potvrdi“.

Zar već nije, kao prvi srpski trener koji je uveo naš tim u Ligu šampiona, vlasnik dve titule, kupa, lansirao je neke od talenata na evropsku scenu?

„Sve to stoji, ali pogledajte srpski fudbal. Trener ovde maltene ne sme da pogreši. Smenjuju ga posle jednog kiksa. Na primer, Stanojević je došao početkom septembra, zatekao ekipu koju nije selektirao, niti s njom prošao pripreme, da bi se posle dva lošija rezultata javnost obrušila na njega, vređala ga. Pustite čoveka da radi. Isto važi za Dekija Stankovića u Crvenoj zvezdi ili bilo kog ko je posvećen poslu. Dajte im makar godinu, godinu i po, posle sudite. Niko od njih nije čarobnjak. Da sam funkcioner, pustio bih Stanojevića da radi na miru, oročio i podvukao crtu da vidimo rezultat. Već je potvrdio da je kvalitet. Ako je 2010. i 2011. bio dobar trener, ne može sad biti loš“.

Zar ne bi trebalo i Partizan, kao klub, da bude bolji kako bi omogućio treneru i igračima borbu za titulu. Za poslednjih pet sezona samo jednom je bio prvak?

„A dobro... Svi znamo situaciju u državi. Mnogo je teže crno-belima nego nekim drugim klubovima. Moj pogled na stvarnost je drugačiji od većinskog. Partizan je prodao više mladih igrača iz omladinske škole za veliki novac, nego bilo koji konkurent u Superligi, što je pokazatelj kvalitetnog rada. Klub iz Humske je na pravom putu, ne vidim razlog zašto na njemu ne bi ostao. Ako bog da, rešiće se neke stvari“.

Osvajao je Marko Lomić sa crno-belima titulu, igrao Ligu Evrope u oba mandata, međutim, Liga šampiona mu je ostala san.

„S jedne strane mi je žao što nisam osetio čari igranja elitnog takmičenja sa Partizanom. S druge – nije. Svi fudbaleri, koliko god volimo klub, moramo da brinemo o familiji i egzistenciji. Imao sam leta 2010. ponude Lacija i Dinama iz Moskve, izabrao Ruse zbog trenera Miodraga Grofa Božovića. Plus, ponuda je bila unosnija od italijanske. Već mi je bilo 26-27 godina, što nije mlado fudbalsko doba da bih gradio karijeru u Seriji A. Sa ove vremenske distance, možda sam pogrešio. A opet, rešio sam neke životne stvari“.

Malo je nedostajalo, samo završni korak, da se leta 2015. treći put ukrste Lomićeve i Partizanove staze, čak je odradio pripreme na Zlatiboru, ali do saradnje nije došlo. Zašto?

„Ispoštovali su me crno-beli, ali sam zbog privatnih problema rešio da napustim fudbal, što je moja životna greška. Tad sam imao 33 godine, a kad pogledam da karijere profesionalaca traju do 37. ili 38, mogao sam još jedan dobar ugovor da odradim. Zbog genetike ne zaostajem u fizičkom smislu za mlađima. Kad vidim ko sve sad igra, mogao bih da igram do... Ma nećemo o tome“.

U RUSIJI NE MISLIŠ KAD ĆE PLATA

Marko Lomić (© Star sport)

Hajmo onda o Rusiji. Šest godina proveo je u najvećoj državi sveta, prve četiri u glavnom gradu, igrajući za velikana kakav je Dinamo. Utisci?

„Najlepši period mog života. Neverovatno i nesvojstveno našim uslovima. Nema pritiska hoće li ti zakasniti plata i da li ćeš imati dovoljno sredstava da izdržavaš familiju. Sve pod konac. Osim toga, Grof me je prihvatio kao najrođenijeg, omogućio mi redovno igranje, a da to nije bila protekcija, nego realan kvalitet. Pokazalo se time što sam bio standardan i posle njegovog odlaska“.

Kako to da Dinamo, kao jedan od velikana ruskog fudbala (11 titula) decenijama ne uspeva da se primakne borbi za trofej?

„Specifičan klub, policijski. Raspolaže jednim od većih budžeta u tamošnjoj Premijer ligi, međutim, nikako da napravi rezultatski iskorak. Za dublju analizu je kako mu ne uspeva. Dok sam bio u Moskvi, imali smo odličnu ekipu, poimence: Kokorina, Smolova, Kuranjija, Šemsova, Samedova, Fernandeza, Misimovića, Sambu... Sve derbije smo dobijali, kiksirali smo na manjim susretima“.

Poslednja stanica u karijeri bila je Saransk, jedan od gradova domaćina poslednjeg Mundijala, klub koji poslednjih pet godina nije postojao da bi se zatim restartovao.

„U Mordoviju me doveo legendarni trener Juri Sjomin. Bilo mi je i tamo lepo, ne kao u Dinamu, ali smo prve sezone bili visoko plasirani. Posle Sjominovog odlaska nije bilo finansija kao u početku, niti je bilo logično da mesto od oko 300.000 stanovnika parira velegradima poput Moskve i Sankt Peterburga. Kao što je teško očekivati da Morodovija bude među pet u državi koja broji više od 200 profesionalnih klubova“.

UMESTO DA TRAŽIMO KRIVCE, DAJ DA SE UJEDINIMO... GROFA ZA SELEKTORA

Za razliku od skoro 350 profesionalnih utakmica za klubove, reprezentativna karijera Marka Lomića nije bila ni izbliza u skladu sa mogućnostima.

„Uvek sam bio prgav na jeziku, što me je tokom karijere koštalo. Pravio sam razne gluposti sa (Vladmirom Petrovićem) Pižonom, (Tomislavom) Karadžićem, ali sam zadovoljan karijerom. Mogao sam daleko više da napravim, ali sam isto tako mogao da slomim nogu, da me nema nigde. Žao mi je što nisam igrao kad sam zasluživao. Neki drugi jesu. Što se tiče mene, dao sam sve od sebe svaki put kad bih dobio šansu. Možda je tadašnji selektor video da ima boljih, mada smatram da sam mogao više da pružim“.

Dok je bio u naponu snage, državni tim je bio na nizbrdici, posle Mundijala u Južnoj Africi survao se i nije uspeo da se plasira na Prvenstvo Evrope. Ista matrica ponovila se prošle godine i sad se traži odgovornost.

„Lako je tražiti krivce, trebalo bi svi da se skupimo, što pre nađemo selektora u osvit kvalifikacija za Mundijal. Mi Srbi smo poznati po tome da se samo svađamo. Daj jednom da se ujedinimo oko ideje vezane za državni tim. Nisam funkcioner da bih vukao poteze, ali ako me već pitate koga bih voleo da vidim na klupi Srbije, Miodrag Božović je idealno rešenje. Selektor bi trebalo da bude iskusan čovek. Ne suprotno. Osećam svadljiv ton po medijima, niko ne pominje da nam za mesec i po dana počinju kvalifikacije i da ne znamo ko je selektor“.

Možda bi sve bilo drugačije da smo iskoristili zicer protiv Škotske?

„Da se razumemo, uvek sam bio i biću na strani igrača, ali ne mogu da igraju Marko Pantelić, Nenad Bjeković, Vladimir Matijašević umesto nas. Ispada da je za svaki neuspeh kriv Kokeza ili, ako sutra dođe, Vidić. Ljudi, ne može Nemanja da igra. Prestanimo da pričamo više ko koliko zarađuje, ko je kakvu ribu maznuo. Daj da se igrači skupe. Niti branim Kokezu, niti pljujem Vidića, samo mi je žao što protiv Škotske nismo pokazali ništa. Mrtvilo. Kao utakmica treće lige“, direktan je u oceni Marko Lomić, već pet godina fudbalski penzioner, sada deo menadžerskog miljea.

DA SAM IMAO TATU MILIONERA...

Tokom igračke karijere (© Star sport)

Ka statusu jednog od priznatijih domaćih bekova krenuo je Marko Lomić iz Čačka, posle samo jedne profesionalne karijere obreo se u Železniku, tada respektabilnom članu elitnog ranga.

„Doveo me Aca Bulić, ali me nije gurao. Igrao sam po zasluzi. Tad sam shvatio da mažen i pažen ne može da napravi isto kao neko ko vidi samo zid kad pogleda iza leđa. Roditelji su možda najveći kanceri svojoj deci. Čim osete da malo igra, u njemu vide milione. Pustite ih da se igraju, uživaju. Živeo sam za to. Bogu hvala što nisam imao tatu milionera, možda bi me upropastio. Ovako sam dobio roditeljsku podršku da se bavim onim što volim“.

UROŠEVIĆ STABILAN, ALI NEMA CENTARŠUT

Za poziciji koju je Lomić nekad pokrivao sad u Partizanu konkurišu trojica fudbalera.

„Obradović ima sve karakteristike modernog beka, ali dugo nije igrao i sputavaju ga povrede. Urošević mi deluje kao stabilan igrač, ali mi se ne sviđa što nema centaršut. Ako si bek Partizana ili Zvezde, pratično si krilo, fudbaler na toj poziciji mora da ostvari minumum deset asistencija po sezoni. Večiti rivali u našem prvenstvu igraju visoko i logično je očekivati takav učinak. Toga kod nas nema. Od Brežančića sam više očekivao. Zatekao sam ga prilikom poslednjeg boravka u Partizanu, tad mi se činilo da će napraviti bolju karijeru... Tehniku poseduje, kao da fizički nije spreman“.

TUKLI SMO SE I OSVAJALI TITULE

Jedna od upečatljivijih epizoda Marka Lomića u Partizanu tiče se incidenta sa priprema u Turskoj zime 2010. kad se „zakačio“ sa Markom Jovanovićem, da bi samo dva meseca kasnije kolegi iz odbrane namestio gol za pobedu u poslednjem minutu nad BSK-om.

„Večiti direktor Nenad Bjeković je znao da kaže: ’J.... pripreme ako se neko ne potuče’. Onda se igrači zategnu i kad počnu takmičarske utakmice, pokažu se u najboljem svetlu. To sa Markom je bilo fudbalski, ništa lično. Bilo je tu još tuča, između Stefana Babovića i Raće Petrovića i ko zna ko se sve nije tukao, ali smo imali rezultat. Desi se, zaboravi, međutim, na terenu smo pokazivali ono za šta smo plaćeni, opravdavali status prvotimca. Možda nismo bili bogzna šta, ali sigurno smo davali sve od sebe i osvajali trofeje“.

To je bio putokaz ka jedinoj Lomićevoj tituli u karijeri?

„Tad je u Upravi bio Nađ, u ekipi Krstajić, Nenad Đorđević, Stefan Babović... Grobari do koske. Nije bilo priče između mlađih i starijih, morali su da ih slušaju. Plus, Stanojević je disciplinu stavio na prvo mesto, ne ostavljajući prostora pojedincima da se mangupiraju. Šta rade van terena nikog nije bilo briga, na njemu smo bili pravi. Na primer, pušio sam cigarete celu karijeru. Nijedan trener mi nije zamerio. Razlog: rezultati na testovima najbolji, a na utakmici namestim gol. Šta da mi kaže čovek posle toga?“

U JEDNOJ REČENICI

- Dok sam igrao za Partizan mogao sam da pojedem kilo pečenja i istrčim desetak krugova u „Zemunelu“ zahvaljujući roditeljskom genu i napornim treninzima, o čemu može da posvedoči dr Sead Malićević.

- Od svih trenera koji su me vodili tokom karijere izdvajam dvojicu: Aleksandra Stanojevića zbog discipline i Grofa Božovića zbog kreiranja vrhunskog ambijenta za rad.

- Kao mlađi, verbalno sam se sukobljavao sa zvezdašima Bastom, Koromanom, Lazetićem, beše normalno da svako brani boje kluba, na terenu smo bili neprijatelji, van – prijatelji, iskreni.

- Nikad neću prežaliti kako se preko Artmedije nismo plasirali u Ligu šampiona, nemoguće šta smo propustili pred krcatim stadionom.

- Revanš sa Makabijem iz Petah Tikve nije bio prodat, kao što se priča po kuloarima, lupeta svako ko kaže da je duel sa Izraelcima namešten, jednostavno smo ostali bez reakcije posle ispadanja od Artmedije, u svlačionici je vladala monotonija.

- Ljubiša Džin Ranković je vrhunski sportski radnik, razume igru i ljude, takvi ljudi su nam potrebni.