INTERVJU – Marko Jovanović: Idem da učim od Marka Nikolića! Nije degradacija kad treniraš nekog posle Partizana

Boljih ima, bilo je i biće. Igrački i trenerski, tek. Sigurno ima onih koji biraju kad da dođu, a kad da odbiju poziv, bez obzira da li je potrebno igrati ili sesti na klupu. Može da se diskutuje o posvećenosti, utisku, emocijama, nemerljivim kategorijama. Jedino oko čega nema dileme jeste da Marku Jovanoviću pristaje opis – vojnik Partizana.

Ne pita „zašto“, nego „kad“. Ne traži izgovore, nego rešenja. Nema ih uvek, ali makar pokušava. I evo skoro dve decenije kako je vezan za crno-bele, još se nije desilo da voljenom klubu kaže „ne“. A bilo je situacija kad je mogao da zanoveta što nije u prvih 11 (iako sam kaže da je bilo kvalitetnijih štopera od njega); da uzvrati dok je slušao komentare „šta će nam ovaj“ kad se vraćao posle epizode u Voždovcu; da se pobuni javno kad je precrtan posle samo nekoliko meseci drugog mandata, iako je njegov gol usmerio ekipu ka osvajanju Kupa Srbije. Ni u jednoj od tih ili gomili drugih situacija od rođenog Ariljca niste mogli da čujete ništa loše o Partizanu.

Tako i sad, kad zatvara prvih godinu dana u novoj ulozi, pored terena, odaje utisak čoveka koji na sumornu stvarnosti pre gleda kao nijansu bele na dresu, iako se mnogima pričinjava crna. Malo pozitivnih vibracija nije naodmet na kraju godine u kojoj je nekadašnji štoper najpre promovisan u petog pomoćnika u stručnom štabu, a onda postao njegov privremeni šef. To jeste ilustracija kakvim hodnicima tame je koračao klub menjajući stratege, ali kako sad stvari stoje, želi da neguje jednog iz sopstvenih redova za dane buduće.

A i Marko Jovanović posle pet utakmica u ulozi prvog među jednakima hoće još. I spreman je da – čeka, jer što reče nedavno Žarko Lazetić, kad se bira trener Partizana, red se od stadiona protegne do Autokomande i prednost imaju njegova deca. Jovanović je baš takav. Samo, ne sad...

„Moja velika želja je da ostanem u Partizanu što duže. Da se edukujem, napredujem, stičem iskustvo, kao što sam činio minulih godinu dana. I što sam dobio priliku, na čemu sam zahvalan Rasimu Ljajiću, Predragu Mijatoviću, Danku Lazoviću i Milki Forcan. Pre svega na njihovoj hrabrosti što su me bez iskustva podržali i omogućili autonomiju. Život me je naučio da ne gledam daleko u budućnost, već samo šta će biti sutra. Nisam više trener prvog tima i to je logični splet okolnosti, jer nemam PROFI licencu. Nadam se da ću ostati u stručnom štabu bez obzira ko bude šef, ali o tome ćemo razgovarati kada klub bude imenovao novog trenera“, uzdržan je Jovanović tokom posete redakciji Mozzart Sporta.

Da li sebe vidiš i posle leta u Humskoj?

„Vidim! Voleo bih, verujem da mogu da pomognem. Ceo život sam u Partizanu i cilj mi je da budem trener prvog tima na duže staze. Takva konstatacija sad možda ne deluje skromno, ali smo istorijski, osim igrača, izbacivali i mlade trenere. Voleo bih da budem jedan od njih. Dotle, moj zadatak je da dam sve od sebe kako bi klub prepoznao da uopšte zaslužujem da ostane posle leta. Ne znam koliko znate, ali svi treneri, što u prvom timu, što u mlađim kategorijama, imamo ugovore do juna“.

Koliko vremena misliš da je potrebno da protekne, koliko stepenica da savladaš, pre nego što bi se osećao spremnim za ulogu kakvu su imali, recimo, tvoji prethodnici sa kojima si sarađivao u 2024?

„Sve je individualno. Imamo primer da trener Remsa Vil Stil nije posedovao odgovarajuću licencu, zbog čega je klub plaćao penale 12 meseci, ali su rezultati francuskog kluba bili dobri. Zavisi kako se namesti. Najbitnija je želja da se edukuješ, brzo napreduješ, usvajaš sugestije, da li si spreman da učiš i profilišeš se. Moja prednost je što znam kako Partizan funkcioniše i to mi je pomoglo u pet utakmica, jer znam šta ovaj klub zahteva od svakog igrača, trenera i funkcionera. Osim toga, da si sposoban da nosiš pritisak, da ga prihvatiš kao svakodnevicu. Kao igraču mi se dešavalo da pobedimo desetak utakmica uzastopno kod Slaviše Jokanovića ili Aleksandra Stanojevića, a prvi nerešen ishod se tumačio katastrofalno. Navikao sam na to. Želim da odem na usavršavanje u neki veliki evropski klub. Evo, mogu slobodno kažem da ću na poziv Marka Nikolića biti gost CSKA, provešću pet-šest dana u Moskvi kako bih se uverio u način rada ruskog giganta“.

Osim Nikolića, s kim si se još konsultovao tokom perioda u ulozi šefa stručnog štaba sa obzirom da nisi imao dovoljno iskustva?

„Moj dugi boravak u Partizanu posmatram kao prednost, stekao sam veliki broj kontakata, bilo igrača, bilo trenera koji su gradili zapažene karijere. Zato sam bio u kontaktu sa Zoranom Batom Mirkovićem, Igorom Duljajem, Aleksandrom Stanojevićem. U jednom trenutku sa Ivanom Tomićem i Žarkom Lazetićem. Možda sam se najčešće čuo sa Markom Nikolićem, jer je sa Stanojevićem, najbolji trener Partizana u 21. veku. Izuzetno cenim njegove trenerske i ljudske kvalitete, naročito što je malo van ove naše priče. Naravno da je upoznat sa svim što je dešavalo u Partizanu, prati sve utakmice, samo nije prisutan fizički. Njemu i svima s kojima sam se savetovao dugujem veliku zahvalnost“.

Kad smo već kod Nikolića, da li bi pristao da gradiš karijeru van Partizana, kao što su pre dolaska na Topčidersko brdo, radili Marko (Rad, Vojvodina) ili Žarko Lazetić (Metalac, TSC), koji je uvek figurirao kao opcija za trenera? Ili, recimo, na primeru Crvene zvezde, kao što je bio slučaj sa Nenadom Lalatovićem ili Vladanom Milojevićem?

„Ako bih procenio da će to da mi znači – da! Da to bude rad sa seniorskim timom nekog kluba koji ne mora da ima ozbiljne ambicije, ali mora da bude na zdravim osnovama. Kad bih procenio da će mi takva sredina pomoći da budem trener prvog tima Partizana, prihvatio bih poziv“.

Nagledali smo se drugačijih primera u Humskoj. Ima trenera koji su radili samo među crno-belima, nigde pre i posle toga?

„Meni se to ne sviđa. Za ovih godinu dana sam baš zavoleo trenerski poziv. Meni je Partizan sve u smislu privatnog i profesionalnog života, međutim, kad postoji neko bolji, sa više iskustva, sposoban da pruži više, a ja želim da krenem samostalnim putem, zašto da ne odem i dokažem se u manjem klubu? To nije degradacija, već zdrav način razmišljanja. Na kraju krajeva, zar Marko Nikolić nije zaobilaznicom došao u Partizan? Setite se da je Stanojević trenirao Srem iz Sremske Mitrovice. Apsolutno ne mislim da moram sutra da budem prvi trener Partizana, ali sam spreman da dođem okolnim putem. Kad za to bude vreme, jer moramo biti pošteni, sad nisam potpuno spreman“.

Da li si pre 12 meseci, kad si okončao igračku karijeru u pančevačkom Železničaru, mogao sebe da zamisliš u ovoj poziciji?

„U periodu kad sam razmišljao da prestanem da igram, pozvao me Igor Duljaj, prethodno se raspitavši kod Miloša Jojića i Ivana Obradovića, zato što su sarađivali, kakav sam. Duljaju posebna zahvalnost na tome što me je uopšte razmatrao. Tad mi je predložio da budem jedan od saradnika. Uzvratio sam da ne znam da li sam spreman za to. Smirio mi je rečima: ’Polako, imam ideju da vraćam partizanovce u klub. Tačno je da nemaš iskustva, ali ga nemaju mnogi.’ Tako sam došao, ne kao desna ruka Igora Duljaja, već kao praktično peti pomoćnik. Bio mu je potreban neko ko oseća klub. Tako je počelo“.

IZGUBILI SMO TELEOPTIK KAO BITNU STANICU

To je sad već daleka prošlost. Bliska je vezana za urađeno tokom kratkotrajnog boravka, a tiče se promocije mladih igrača. Da sažmemo u jednu reč – zašto?

„Zato što Partizan ne može bez momaka iz škole. Kakva god da je situacija u klubu, bez obzira da li je tim kvalitetan ili ne, koji smo na tabeli, to je prva stvar. Naša deca predstavljaju identitet kluba. Nisam osećao bojazan da ih gurnem, niti imao pritisak ili bilo koju vrstu ograničenja. Znam koliko je to meni značilo na početku karijere. Kad se setim nekih utakmica, sam sebi sam bio smešan kad mi je bilo 19 godina. Možda omladinska škola nije na nivou na kom je bila ranije, mada morate da imate u vidu da je dosta igrača otišlo usled izdašnih ponuda drugih klubova. Naročito Crvene zvezde. Ne krivim te momke, niti njihove roditelje. To je njihovo pravo, ali... Od dečaka koji su ostali, jedan je nedavno dobio ponudu da pređe u tabor večitog rivala i nije želeo“.

Deo publike je s negodovanjem dočekao promociju dečaka, potencirajući da su kod Milana Smiljanića tek 12. na tabeli Omladinske lige Srbije, sa čak deset poraza?

„Namestila se takva sezona... I u takvoj je Dimitrije Janković dao devet golova, iako je centralni vezni, a ne napadač. Ognjen Ugrešić je bio vodeći igrač omladinske reprezentacije Srbije koja je pobedila Hrvatsku. Mihajlo Petrović je bio s nama letos na pripremama. Isto važi za Dušana Jovanovića i Zorana Alilovića, da ne zaboravim nekoga...“

Možda Milana Roganovića?

„Verujte mi da je bio planiran kao ozbiljna opcija za bonusa kod Saleta Stanojevića, onda je povredio koleno tokom priprema, što je usporilo razvoj. Nedavno je za direktnog rivala protiv IMT-a imao Vladimira Lučića, sjajnog igrača, pozajmljenog iz Crvene zvezde. Analiza je pokazala da Lučić desne bekove protivnika uvodi u ozbiljne probleme, najčešće zato što ih zalama. Rekao sam Roganoviću: ’Samo nemoj da dozvoliš da te zalama. Neka centrira levom nogom, ona mu je slabija, imamo igrače koji će to čuvati.’ Vratite film, Lučić nijednom nije prošao Roganovića i na svaki pokušaj zalamanja mu je izbio mu loptu. Poenta je da je momentalno upio zahteve i pokazao mi da može da igra za Partizan. Od Saleta Stanojevića sam naučio da je izuzetno važno koliko brzo igrači prihvataju zahteve trenera. Pokažeš im i – miran si. A imate igrače kojima morate da uradite deset analiza. Roganoviću je dovoljna samo jedna. Njemu je Đorđije Ćetković pred taj meč kazao: ’Hoću da mi kao bek ulaziš na poziciju zadnjeg veznog’“. Baš tako smo više puta „ušli“ u igru“.

To jeste jedan primer i ko zna kako će se razvijati njegova karijera, ali je nevolja što su se negde Partizanovi talenti izgubili. Gde, zašto, kako?

„Problem se kojim se mladi fudbaleri sad suočavaju jeste što ne prolaze kroz Teleoptik na putu ka prvom timu. Generacije pre moje i posle moje su baš to radile. Kao neka vrsta usputne stanice. Kao što Crvena zvezda ima Grafičar. Igrali smo seniorski fudbal u Srpskoj ligi, protiv zahtevnih rivala, ’namazanih’ igrača. Znate li šta znači otići na gostovanje u Dobanovce ili se nameriti na Palilulac. Loši tereni, fizički jači igrači, sudije, gledaoci koji te prozivaju... Sve to pomaže da očvrsneš fizički i mentalno. Nove generacije to nisu imale. Malo nam je Teleoptik urušen i iz tog razloga deca iz omladinaca direktno dolaze u prvi tim, a preskaču Teleoptik. Bilo bi prirodno da imaju međustanicu“.

Samo malo... Nisu baš svi igrali za Teleoptik. Na primer, Adem Ljajić, Lazar Marković ili Andrija Živković su direktno iz kadeta ili omladinaca priključeni seniorima i odmah bili uticajni. Sad je javnost nestrpljiva, jer takvih talenata nema.

„Da li je potrebno da ja pričam o Ademu Ljajiću, Stefanu Jovetiću ili Andriji Živkoviću, to su ekstremni primeri, igrači koji su napravili velike karijere, nosili reprezentacije... Ja sam šest meseci nakon Stevana Jovetića došao u prvi tim, a on je postao kapiten. Ljajić je odmah dobio privilegiju da nosi broj 22 na počeđini dresa kao Saša Ilić. Mi nemamo više te ekstremne talente“.

Zašto?

„Više je razloga. Verovatno se nije radilo na tome koliko je trebalo. Momci koji su sad tu pokazuju da trkački mogu da se nose sa seniorima, kao što su sa omladincima. Naravno, što se tiče duela, postavke na terenu ili donošenja odluka potrebno je vreme. Hajde da im damo šansu. Na ovom mestu osećam potrebu da zahvalim čelnicima što su me podržali kada sam tražio da nam se iz omladinaca priključe Ugrešić i Janković. Apsolutno verujem u njih, siguran sam da će klub da zaraditi kad bude vreme za transfer. A kada imate 53.000.000 evra duga, jedan od najlakših ili najbržih načina da ga smanjite jeste da promovišete svoju decu i živite od njihove prodaje, jer smo po tome uvek bili prepoznatljivi“.

Samo što sad ta deca stasavaju, u drugačijem okruženju nego što si, na primer, ti. Da li je kadar, koji ti je bio na raspolaganju u Partizanu, jedan od najskromnijih od kad pamtiš?

„Osim jednog igrača (Kervin Arijaga, op. aut.) svi su bili profesionalci. Stvarno su davali sve od sebe. Kvalitet nije isti kao pre, ali nije ni situacija u klubu kao ranije. Neki se nisu snašli zbog velikog obeštećenja, neki zbog jezičke barijere, zato što su došli izdaleka, neki zbog drugih okolnosti i nisu pokazali ono što se očekivalo. Istina je, ovoj ekipi je potrebno osveženje, nekoliko novih igrača, bržih i sposobnijih, to je trenutno naš najveći problem. Nemamo dovoljno brzih igrača, fali nam i intenziteta, moderan fudbal se svodi na te kategorije. Vidite brzinu donošenja odluka i brzinu igre u Ligi šampiona i ovde kod nas. To je totalno drugačije, u šta smo se na okrutan način uverili protiv Dinama iz Kijeva. Lagao bih kad bih rekao da je kvalitet kao pre, kad – nije. Opet, vodio sam te momke pet kola, video sam profesionalce, spremne da treniraju u blatu. Hvala bogu, to će se sad promeniti. Davali su sve od sebe. Ne može svako da bude Aca Jovanović, toga moramo da budemo svesni, ali se nadam da ćemo sada, bar dva, tri, četiri ili peti igrača dovesti. Ne znam kad ćemo doći u situaciju da budemo konkurentni ili čak nadmoćni na terenu, jer nismo takvi na terenu kao nekada“.

TRENIRALI SMO U ŽIVOM BLATU, SAD DOBIJAMO NOVE TERENE

Nekoliko puta u obraćanjima javnosti govorio si „biće bolje“. Mi to još ne vidimo. Šta će biti bolje, a da to može javnost prvo da uoči?

„Možda nije moje da pričam, ali dobićemo dva nova terena za trening u „Zemunelu“. Ne mogu da kažem datum, možda će biti u februaru, možda martu, neka je i april, bitno je da dobijemo teren koji će biti istog kvaliteta kao onaj na kome igraš utakmice. Ono što vežbavaš je povezano sa kvalitetom podloge na kojoj treniraš. Poslednjih šest meseci trenirali smo na katastrofalnom terenu, poslednja dva i po u živom blatu. Verujte mi, živo blato!“

Da li su igrači odbijali da treniraju

„Nijednom. Nervirali su se, smetalo im je... Sad ćemo dobiti dva glavna terena za prvi tim, najnovije generacije. Osim toga, jedan teren će dobiti i omladinci, takođe hibridni. Znate li šta to znači? Oni su dosad kao trenirali na veštačkom terenu, ali to nije veštački teren nego – itison. Zamislite samo koliko je teško napredovati na takvoj podlozi. U delu zgrade gde je bio salon, gradi se šest novih apartmana. Da ne pominjem neke elementarne stvari, ali svi hodnici će biti okrečeni, dobili smo novu kancelariju za rad i za sastanke. Što se stadiona tiče, radi se na preuređivanju svlačionica, postojeće su u baš lošem stanju. Prostorije prokišnjavaju, malter otpada. Video sam nacrt novih svlačionica, u njima će biti grb Partizana, kao što je trend u svetski poznatim klubovima. Više nisam igrač, ali znam da će sve ovo značiti momcima se bolje osećaju“.

Kažeš „više nisam igrač“, ali bio si u Partizanu godinama, u onom periodu kada je klub osvajao titule i viđali smo te u raznim situacijama, kako se penješ na ogradu stadiona u Briselu posle plasmana u Ligu šampiona ili trčiš ka jugu posle gola BSK-u vrednog titule. To se prenelo i na trenerski posao, pa si pobedu na Čairu proslavio padom na kolena. Ta emocija prema Partizanu doslovce isijava iz tebe...

„Ne pretvaram se, stvarno sam takav. Moja deca to znaju. I kad idem na košarkašku utakmicu, gledam TV prenose, pričam sa prijateljima... Sebe ne mogu da menjam. Kažu mi ljudi da bi trebalo da obuzdam emocije, ali moraju da shvate da je meni ovaj klub sve i da ću sebe menjati samo kad primetim da pravim gluposti. Neke moje reakcije verovatno nisu ni u skladu sa hrišćanstvom, niti onim u šta verujem, ali... Imate mirne trenere poput Karla Ančelotija, ali i živčanog Antonija Kontea koji se umalo nije pobio sa Tomasom Tuhelom ili zaratio sa Žozeom Murinjom, pa trčao na tribinu da slavi sa navijačima. Oni pokazuju emociju u klubovima koji nisu njihovi. Ne bih dozvolio sebi da se poredim, ali samo zamislite mene u mom klubu, šta mi znači. Znate da se nisam folirao ni kao igrač, niti se dodvoravam Grobarima. Osim toga, šta znači kad neko emituje energiju? Samo plus, ali može se i bez toga. Daj prvo da vidimo da li Marko ima nešto trenerski što može doneti Partizanu“.

A dok si igrao?

„Hajde ovako... Da li sam nešto napravio u Partizanu na suvi kvalitet? Iskren da budem – nisam! Jesam imao određen kvalitet, ali sam više igrao na kartu emocije, karaktera, što nisam imao problem da mi zvižde ili psuju. To sam izdržao, pa sam skupio oko 150 utakmica za Partizan. Tako i sad kad vidim da mi je ekipa energetski posrnula, tu sam da je ohrabrim sa klupe. Nisam kritikovao igrače ako pogreše u pasu ili promaše šansu. I ja sam grešio. Samo sam tražio da ulože dodatni napor, jer se bližio kraj godine i bilo im je muka od svega. Od blatnjavog terena, preko nekih sudijskih odluka, do ko zna čega još“.

NE ZNAM KAD, ALI ZNAM DA ĆE PARTIZAN OPET BITI VELIKI

Da li baš to nedostaje ovom ili timovima selektiranim prethodnih godina – malo više krvi kakva je bila primetna u vreme kad su bili aktivni Mladen Krstajić, Radosav Petrović, Nikola Drinčić...?

„Nedostaje. Najsvežiji primer je Kristijan Belić. U početku je često dobijao žute kartone, ali kad je došao sebi i stabilizovao se, a grubost pretvorio u energiju, navijači su ga dodatno zavoleli. Onda je počeo da daje i namešta golove, što mu je donelo transfer u AZ Alkmar. Voleo bih da imamo nekog poput Belića. Nemoguće je da baš on dođe, ali su Partizanu potrebne ličnosti koje će kad je teško da naprave nešto na terenu kako bi se tim podigao“.

Te ličnosti imaju petlju i još nešto. Nije pristojno napisati, ali svi znamo šta.

„U 2025. Partizan slavi 80 godina postojanja i čelnici su rešili da po hodnicima Sportskog centra okači neke od najupečatljivijih fotografija iz istorije crno-belih. Od Stjepana Bobeka, preko Momčila Vukotića, do Saše Ilića. Video sam kako to izgleda i primetio da je na jednom zidu planirana fotografija na kojoj smo Raća Petrović i ja na ogradi stadiona Anderlehta dok slavimo plasman u Ligu šampiona. Igrački, ni po čemu nisam zaslužio da stanem u koš sa legendama Partizana, ali sam bio deo tog uspeha baš zbog toga što navodiš. Iako nemam ni broj utakmica, ni uticaj, ni trofeje, kao pobrojani“.

Kad će doći vreme da se to ponovi u Partizanu, da se opet slave titule ili proboj u Ligi šampiona?

„To je najteže pitanje u ovom intervju. Složio bih se sa Predragom Mijatovićem kad je rekao da Partizan ne bi trebalo da se zadovoljava drugim mestom. Igračima sam rekao: ’U redu, beži nam Zvezda mnogo, ali hajde da se borimo.’ Saglasan sam da će nekome izgledati smešno, međutim, istovremeno sam svestan da nije realno da se ne borimo za titulu ni ove godine. Klub je u procesu sanacije problema i stabilizacije. Evo, pogledajte samo na šta liči novinarska loža gde vi sedite i sve će vam biti jasno. Zato se ne bih usudio da kažem kad će, ali znam da će biti Partizan opet veliki“, zaključio je Marko Jovanović.