INTERVJU – Marko Janković: U Gurbanovoj vojsci bi pali i top igrači; tražio sam samo minimum ljudskosti

Hit Lige šampiona i u njemu Partizanovo dete. Ono što je – skoro će tome devet godina - stavilo ruke na poslednju crno-belu titulu sa Markom Nikolićem, oprostilo pozamašan dug dečačkom klubu, dotaklo Seriju A, bilo žrtva fudbalske nameštaljke u Poljskoj, oživljavalo karijeru u Izraelu i konačno došlo u Barselonu Kavkaza, u vojnički dril jednog od najdugovečnijih trenera evropskog i svetskog fudbala.

Marko Janković je već četvrtu godinu član Karabagove legije koja malo, malo oduševi Evropu, sa jeftinim timom napravi spektakl, zavije nekog favorita u crno. Dominacija azerbejdžanskim fudbalom odavno se podrazumeva.

Možda smo zbog daljine i činjenice da nam televizija neće ponuditi utakmice azerbejdžanske lige, a posebno zbog toga što dugo nije govorio za domaće medije, pomalo zaboravili na nekadašnju Partizanovu desetku, ali kako Karabag blesne u Ligi šampiona, eto i Marka kako ore evropske drumove.

(1,67) Galatasaraj (3,80) Trabzon (5,30)

Asistencija u velikom preokretu nad Benfikom, gol u remiju sa Čelsijem, pa još jedna asistencija u porazu od Ajaksa. A na putu ka Ligi šampiona i sjajno izdanje protiv Ferencvaroša u odlučujućem dvomeču za plasman u elitu. Mnogo se toga toga izdešavalo i bilo je vreme da čujemo koju od reprezentativca Crne Gore. Što bi Marko rekao „Ima nešto da se kaže“, odgovarajući na naš poziv za intervju.

Pa ako znamo da je ove sezone debitovao u Ligi šampiona, da igra ozbiljnu ulogu u rezultatima najtrofejnijeg azerbejdžanskog kluba koji dva kola pre kraja ima sedam bodova i živu šansu za pisanje filmskog scenarija i nokaut fazu, šlagvort mora da bude pitanje da li je Karabg najbolji izbor koji je napravio u karijeri?
„Ja to gledam iz obostrane perspektive... Ne samo igračke. Mora da se poklopi kvalitet igrača i zamisao trenera, sa ostalih 20 igrača, da bismo dobili celopkupnu sliku i da bi neki fudbaler došao do izražaja. Puno puta se dešavalo da se fenomenalnim igačima u nekoj sredini nešto ne da, ne pokažu kvalitet i to vam je jasan pokazatelj da određeni sistemi odgovaraju određenom profilu igača, dok sa drugima to nije slučaj. Ali bez dilema, najbolje partije i najbolji fudbal sam pružao i pružam u Karabagu.“

Marko Janković (©Gulliver)

Ako premotamo film nekoliko godina pre Karabaga, imamo veliko „šta bi bilo, kada bi bilo“. Jer početkom februara 2021. godine bio je na pragu odlaska iz SPAL-a u poljsku Legiju, ali nije prošao lekarske preglede. Šta se tu desilo?
„Bio sam u Italiji i imao jedan period bez igranja. Otišao sam u Legiju u kojoj je bilo ono čuveno potpisivanje. Navodno sam bio nespreman nakon lekarskih pregleda. To su gluposti jer ne znam kako je moguće da neko ko 20 godina trči i igra fudbal bude nespreman. Ljudi su me bukvalno namestili. Došao u situaciju da neko može da se igra mojom karijerom, da kaže da nisam spreman. Od tog perioda kreće potpuna transformacija. Ostalo mi je nekoliko suženih izbora, ili da se vratim kući. Mislim da bi bio katastrofalan izbor da sam se tada vodio logikom da mi je nešto ispod nivoa i časti. Otišao sam u Izrael koji ima dobru ligu… Da se malo vratim u život posle perioda neigranja. Već posle godinu dana sam dosta dobro izgledao. Karabag je to prepoznao. “

Godinu dana u Beitaru iz Jerusalima, pa polusezona u Hapoelu iz Tel Aviva, ali Karabag je Marka snimio u dresu Crne Gore gledajući svog Marka Vešovića.
„Pratili su mog saigrača iz reprezentacije Marka Vešovića i ja sam im postao interesantan. Marko me je odmah uputio koliko je to ozbiljan klub, ali već tada se znalo. Ljudi su deset godina konstantno igrali u Evropi. Meni je bila neophodna takva priča, da se vratim u elitni, takmičarski fudbal. Da preko šampiona države igram Ligu Evrope, Ligu šampiona. A u pregovorima sam odmah video da ljudi rade sistemski, da imaju ozbiljan plan, program, principe kojih se pridržavaju godinama i koji daju rezultate.“

Ljudi koji su te gledali u Partizanu su te možda malo i zaboravili. Videli smo i u kvalifikacijama za Ligu šampiona i u eliti sjajne duge lopte, pasove spoljnom, golove i asistencije. Deceniju kasnije i dalje je mnogo kvalitetnog fudbala u tvojim nogama.
„Ljudi koji su me malo zaboravili, ili koji me pamte kako me pamte treba da znaju da je ovo danas potpuno druga priča, jer ja poslednjih pet godina igram na drugačijoj poziciji. Nisam ni krilo, ni polušpic, već igram zadnjeg veznog. Imam i defanzivne karakteristike, priključujem se napadu… To je atipična transformacija u fudbalu.“

Kako je došlo do promene?
„To se desilo dok sam bio u Izreaelu. Imali smo poteškoća u Beitaru, klub je bio u lošoj situaciji i borili smo se za opstanak. Trener je dobio otkaz, došao je novi trener, stariji čovek, Josi Mizrahi. Kaže nemamo nikog u veznom redu, a ovim napadačima neko mora da doturi loptu. Treba da stignemo do gore. I kaže da ja to mogu da igram. Moj mozak je tada bio potpuno drugačiji, u glavi mi – ‘jao, treba da trčim za ove gore.‘ Ali kada sam u praksi video da mogu da uzmem loptu, da je povučem gore, pa da probam da iskontrolišem, da od mene nešto zavisi, nije to loše izgledalo. Trener me je držao tu, ja sam se malo protivio, ali nam je bilo bitno zbog opstanka u ligi i na kraju ostade tako. Karabag se javio tražeći to što sam igrao u Beitaru. Nije ih zanimalo to što sam ranije bio ofanzivac.“

Marko Janković pored Skota Mektominija (Gulliver©FelicexDexMartino spp-en-FeDeMa)

Na žrebu za Ligu šampiona dobili ste Benfiku, Kopenhagen, Atletik Bilbao, Čelsi, Napoli, Ajaks, Ajntraht i Liverpul. Kakav vam je bio utisak o žrebu?
„Ne bismo mi ni sakupljali bodove, niti bismo sada vodili ovaj razgovor, da dug period unazad nemamo sistem rada i način razmišljanja koji nas je doveo do te tačke. Naš trener je takav da mi protiv koga god da igramo, igramo istim stilom, u istoj formaciji… Otvoreno, napadački. I kada gubimo, retko kada nas neko u fudbalskom smislu ‘ubije.‘ Tome se teži, pa ako se ove godine ne napravi rezultat, onda sledeće, ako ne sledeće, za tri, pet, sedam. To je Gurbanova filozofija, a evo 17 godina je trener, osvojio je 11 puta titulu, isto toliko puta igrao Evropu, evo sada drugi put u Ligi šampiona i uzima bodove velikim klubovima sa budžetom koji ne može da se poredi sa ostalim učesnicima Lige šampiona.“

Ako ćemo precizno, prema podacima Transfermarkta, tržišna vrednost Karabagovog tima je 35. od 36. timova Lige šampiona.
„Taj Transfermakrt nije pravi pokazatelj jer se procene vrednosti prave najviše se oslanjajući na nacionalna prvenstva. Zato je gomila igrača na Transfermarktu vrednija od naših, a u praksi nije baš tako i mnogi nisu bolji. Pogrešno je da prave proračun vrednosti na osnovu lige, jer ako ti godinama pokazuješ nešto u Evropi, praviš rezultate, logično je da na osnovu toga budeš procenjen. Evo meni je posle svih ovih utakmica u Ligi šampiona porasla vrednost na Transfermarktu za 100.000 evra, ha-ha-ha...“

(1,43) Egipat (4,20) Benin (8,50)

Ni u jednoj evropskoj utakmici niste bili inferioran protivnik. Ko je iole ispratio Karabag ove sezone video je da ekipa želi da napadne svakog rivala, da se ne plaši, da joj je defanzivna linija prilično visoko...
„Naše karakteristike se pre svega zasnivaju na fizičkoj spremi. Bez toga ne bi bilo ni jedan odsto ovoga što radimo na ovakvom nivou. Nekada ni to nije dovoljno da dobiješ top ekipe jer nisi fudbalski obdaren kao tih nekoliko timova. Da bi razmišljao o bilo čemu, neophodno je da fizički i taktički budeš na visokom nivou. Pritom, i mi fudbalski ponešto znamo. Igramo otvoreno, imamo filozofiju da probamo da se nadigravamo sa svakim i to je to. Nekada ide dobro, nekada manje dobro, ali težimo tome. Trener to traži od nas, daje nam slobodu u igri. Voli i da izgubimo, ali da to bude hrabar fudbal, da se ne kaže, čekali smo kada će da nam daju gol, pa izgubili sa 1:0 i svi smo zadovoljni time. To ne postoji.“

Neverovatne skokove i padove prošli ste u poslednje tri sezone. Proleća 2024. igrali ste onaj „ludi” dvomeč osmine finala Lige Evrope sa Bajer Leverkuzenom, zatim ste u sezoni 2024/25 bili poslednjeplasirani tim Lige Evrope, a ove sezone konkurišete za nokaut fazu Lige šampiona.
„Imali smo mi i pre te slabe sezone, sezonu u nokaut fazi Lige Evrope kada je trebalo da eliminišemo tim koji je kasnije igrao finale. Takve stvari se dešavaju. Barselona, Real i najveći klubovi naprave skok jedne sezone, a već sledeće nije lako održati kontinuitet. Zamislite tim poput Karabaga. Čim neko odskoči, dobije ponudu i ode nam najbolji igrač recimo, to je već druga konstelacija ekipe. Pritom se malo podigne nos, pomislimo da smo sve postigli… Što je najtužnije, igrali smo jako dobro, ali izostajali su bodovi“, objašnjava Janković i dodaje: „Ove sezone smo krenuli sa više motivacije, sa nekim novim igračima i energijom. Bez sreće je teško, ali uvek verujem da se do sreće dolazi kroz naporan rad. Ove sezone su nam se kockice poklopile, a možda će naredne ista ekipa jedva da uđe u Ligu konferencije. Mnogo je teško za trenera da održi taj fokus i motivaciju u ekipi.“

Vaš trener Gurban Gurbanov je živa fudbalska legenda. Vodi Karabag od 2008. godine bez prestanka, devet puta je ulazio u glavnu fazu Lige Evrope, drugi put je u Ligi šampiona, 11 puta bio šampion države. Forsirao je tika-taka fudal u vreme kada se čitav svet oduševljeno gledao kako to radi Pep Gvardiola sa Barselonom. Kakva je ličnost Gurban Gurbanov?
„Mogao bih knjigu da napišem o njemu. Kakvu on ambiciju, volju, želju i upornost poseduje... Da bude konstantno bolji i napreduje u svakom smislu, a povrh svega, prenosi to na svoje igrače. To je glavno. Za to je potrebno mnogo strpljenja, jer nije lako da te 20, 30 ljudi konstantno prati, da imate istu viziju, da idete u istom pravcu. Ali 99,9 odsto mu to polazi za rukom.“

Gurban Gurbanov sa timom (©AFP)

Vođa koji se bespogovorno sluša?
„Mnogo traži od igrača i izuzetno je zahtevan. Karabag nije klub za mnoge fudbalere. Mnogi igrači top nivoa se ne bi snašli u Karabagu. Specifičan je tip. Naša grupa je prava vojska. Tačno se zna šta treba i mora da se radi. Ko može da izdrži, da sluša i da prati liniju kojom on ide - dobro je, ko ne može – slobodan je. Legenda azerbejdžnskog fudbala, a bogami i šire. Trebalo bi da bude uzet kao primer kako predanost, doslednost filozofiji, istrajnost i odrešene ruke da prati svoju ideju donose rezultate“, priča Marko i nastavlja o čoveku bez kojeg je nemoguće zamisliti Karabag, „Grubo rečeno, protiv koga god da igramo, traži da se takmičimo i da pobedimo. Naročito kada igramo protiv vrhunskih ekipa. Mi smo u glavama svih, u glavama navijača već izgubili, tako da možemo samo da dobijemo. Konstantno hrabri igrače. Naravno, detaljno ti predstavi upuststva kako da igraš, razjasni ti mnoge stvari. Bio je ljut što nismo pobedili Čelsi. Vodili smo sa 2:0 protiv šampiona sveta. Na kraju je bilo 2:2 i svako bi bio zadovoljan remijem, ali on je bio ljut. I ja sam. Krivo mi je bilo što smo bili tako blizu, a nismo pobedili. U tim situacijama te i kritikuje. Kada pomisliš da bi svi slavili sa 2:2. Stavlja ti do znanja koliko sitne stvari i detalji prave razliku. On to radi iz sveg srca, zbog nas fudbalera jer želi da budemo bolji i da osetimo čari tog najvećeg nivoa fudbala.“

Deluje da bi doživotno mogao da bude trener Karabaga...
„Dok on ne bude rekao da je dovoljno, to će biti tako. Tvrdim da bi ga 90 odsto ekipa poželelo i dalo bi mu šansu, ali on je privržen klubu. Započeo je nešto iz pepela, podigao klub, stavio Azerbejdžan na fudbalsku mapu sveta. Najbolji ambasador države u svetu. Ne vidim opciju da on preuzme neku drugu ekipu. Biće tu, ne znamo do kada. Dok god bude imao živaca, motivacije, snage, ali još mnogo dobrih rezultata je pred njim.“

Karabag već više od 30 godina ne igra u svom, ratom opustošenom gradu Agdamu. Odomaćio se u Bakuu u kojem menja dva stadiona. Na malenoj Azersun areni kapaciteta oko 4.600 mesta igra ligaške utakmice, dok evropske rivale dočekuje na stadionu Tofik Bahramov koji prima preko 30.000 gledalaca.
„Nije neka posećenost kad igramo u ligi, a gradski stadion bude pun kada igramo u Evropi. Kako su sve bolji i bolji rezultati, popularnost je porasla. Posebno u poslednjih par godina. Nijedan igrač ne može da izađe iz kuće. Ne možete da zamislite koliko ljudi to prati. A onda dođe domaće prvenstvo i nema toliko interesovanja. Značilo bi nam da bude pubilke i u prvenstvu. Daju ti motivaciju i odgovornost. Snimani su filmovi o Gurbanu, dobio toliko nagarada, u opticaju je da se napravi stadion ili trening centar sa njegovim imenom. Njemu života tamo nema. Mora da se krije od naroda. Kao najveće zvezde u svojim klubovima i državama. Ne mogu ništa da rade, a da se to ne isprati. Samo što on nije takva ličnost. On je jedan povučen, normalan, jako stabilan čovek. Neko ko je isključivo u fudbalu, 24 sata dnevno.“

Gurban Gurbanov (©AFP)

Još dve utakmice do sna. Imate sedam bodova, čekate Ajntraht u 7. kolu, pa idete na Enfild u goste Liverpulu u poslednjem.
„Nadamo se da možemo da prođemo sa 10 bodova. Verovali smo da će se to desiti protiv Ajakasa, bili smo na korak do ostvarenja cilja, ali to vam je veliki fudbal. Za pet, šest, sedam minuta, sve se okrene. Ispustili smo šansu, a sada nam stiže nova protiv Ajntrahta. Igramo kod kuće, ali opet, igramo protiv preozbiljne ekipe. S obzirom na dosadašnje rezultate, nadamo se da možemo nešto oziljnije da napravimo. A onda da vidimo stanje na tabeli, pa u poslednjem kolu… Neozbiljno bi bilo da pričam i nešto pretim, pogotovo Liverpulu. Ali u svakoj utakmici mi damo sve od sebe. Trudimo se da to bude onako kako inače igramo, da se nadigravamo, pa kakav rezultat ostvarimo.“

I kao što ste do sada radili protiv velikih timova, sigurno ćete napasti i Liverpul jer je to vaš stil.
„To je draž igranja u ovoj ekipi. Igrači su ispunjeni, srećni. Desi se da izgubimo često na naše greške, da vodimo, pa da i dalje jurimo. Neko bi se zatvorio, ali mi ne znamo da se zatvorimo. Vodili smo protiv Ajaksa, ta tri boda mogla su da se ispostave kao ključna, čak smo ih ‘ubili‘ u jednom periodu utakmice. Završi se utakmica, kaže Gurban, analiziraćemo greške, ali meni se dopada kako igrate odvažno, to što se ne plašite. Sad možemo da analiziramo da li je to odvažno, ili možda neinteligentno. Tanka je linija između tih stvari. Ali on bude zadovoljan. Nadigravaš se sa velikanom. Ajaks je u poređenu sa Karabagom kao da smo igrali protiv Real Madrida što se tiče istorijskog značaja u fudbalu. Sve u svemu, jedna epska, filmska sezona. I da ne prođemo, već je mnogo učinjeno. Ali probaćemo da odemo u nokaut fazu.“

Dvomeč sa Leverkuzenom u osmini finala Lige Evrope pretprošle sezone jedan je od najluđih poslednjih godina u evropskom fudbalu. Vodili ste 2:0 u Bakuu (završeno 2:2), vodili ste 2:0 i u revanšu u Nemačkoj i izgubili 3:2 uz dva primljena gola u nadoknadi. Kako pamtiš taj dvomeč?
„Danas kada se setim toga pojavi mi se osmeh jer je taj dvomeč bio neverovatno iskustvo. Ali tada? Tragedija zbog koje nisam mogao da spavam 20 dana. Dati toliko sebe, toliko energije uložiti, a izgubiš u poslednjoj sekundi. Dotakneš dno u moralnom i motivacionom smislu. Za dva, tri dana moraš da motaš dalje, da probaš da zaboraviš i igraš. Tako se boriti protiv tima koji je dominirao, kome su jedva davali golove, kojeg nije mogao da niko pobedi... I još smo imali crveni karton od 60 minuta. Tada je bilo 1:0 za nas, pa smo dali gol sa igračem manje. Onda su oni krenuli svim silama i to je pucalo sa svih strana. Boriš se i izgubiš onako… Šok za sve nas. Bili smo tako blizu. Ko zna šta bi bilo kasnije. Ali svake godine idemo korak dalje.“

Janković i Virc u duelu (Gulliver)

Imaš ugovor sa Karabagom do leta 2027. godine. Kako gledaš na svoju budućnost?
„Karabag je klub u kojem sam proveo najviše vremena u karijeri. Napravili smo neverovatne rezultate, posebno sa ovakvim igrama i pobedama u Ligi šampiona. Ukoliko mi se posle svega ukaže dobra prilika za promenu sredine, voleo bih da mi klub izađe u susret. Nije lako održavati visok nivo motivacije kada dosegneš ovako velike rezultate. Želim da odem iz kluba kao pobednik, u velikom stilu, a ne u nekoj teškoj situaciji. Iz poštovanja prema svima u klubu i navijačima, voleo bih da me pamte po velikom doprinosu, igrama koje sam pružao, uspesima koje smo zajedno stvarali i istoriji koju smo pisali.“

Tvoj nekadašnji mentor Saša Ilić je ove sezone preuzeo srpski Sumgait sa Džigijem Ninkovićem i Aleksom Jankovićem i utisak je da radi odličan posao. Kako to tebi izgleda iz prvog lica?
„Pravi fenomenalne rezultate, nešto što ni u ludilu nije moglo da se očekuje od njegove ekipe. Realno nema grupu igrača spremnu da se nađe u sitauciji u kojoj se sada nalazi. Rastu iz utakmice u utakmicu. Igrali su protiv nas sa igračem manje i čak nam je posle utakmice Gurban rekao da ga je bilo sramota kako smo igrali. Jer bilo je svega, čak su i penal promašili, momci su sa igračem manje dominirali protiv nas. Ne samo rezultatski, vidi se trenerski potpis, vidi se dobar fudbal. Ne hvalim ga što je moj i što mi je drag, nego pričam realno. A džabe bih ga ja hvalio da rezultati to ne potvrđuju.“

Bio bi veliki uspeh da Saša izbori Evropu sa Sumgaitom?
„To vam je u rangu da mi osvojimo Ligu šampiona. Sumgait je ekipa koja je obično pri dnu i ambicija joj je uglavnom da ne ispadne iz lige. Uz dužno poštovanje, tu sam već nekoliko godina, pa znam. I po budžetu i po svemu. Imaju novi, predivan stadion i takve ekipe zaslužuju da se ulaže u njih. Imaju odličnu atmosferu, nov stadion, a sada i odličnog trenera. Saša Ilić je kadar za mnogo ozbiljnije ekipe i lige. Ovo mu je samo stanica u karijeri, jer je u jednom periodu bio bez kluba. Nakon ove epizode možemo da očekujemo Saleta u nekoj vrlo ozbiljnoj ekipi jer zaista to zaslužuje.“

Marko Janković i Saša Ilić (©Star Sport)

U Partizanu si kao mlad fudbaler stasavao uz takvu legendu. Koliko ti je pomogao?
„Ne samo na terenu, već i van njega. Svako ko je imao sreću da bude u Partizanu dok je on bio tamo, zna o čemu pričam. Samo ga čuti u nekoliko rečenica, to je neka druga priča. A kamoli biti u prilici da se konstantno družiš i da budeš sa njim. Za mene je u tom momentu to bilo nešto nestvarno. Recimo, pet, šest godina ranije, kada sam prvi put otišao na pripreme sa Partizanom, gledao sam Sašu Ilića i ništa mi nije bilo jasno. A onda, kroz nekoliko sezona budete tako bliski, igrate zajedno. Svima nam je bio od velike pomoći, uzor i primer na terenu i van njega. Poseban lik kojeg mnogo volim… Čak mi je i naprijatno da pričam koliko ga volim ovako privatno.“

Koliki je trag u tvojoj karijeri ostavio Marko Nikolić i kako bi ga rangirao?
„Definitinvo su Marko Nikolić i Gurban Gurbanov najveći treneri sa kojima sam radio. Imaju i sličnosti. To je ta glad, ta ambicija koja se graniči sa psihičkim poremećajem. Da ljudi toliko žele rezultat i toliko su ga gladni. Prirodna je stvar da im to onda i dolazi. Bez gladi i posvećenosti se ne može. Kad si mlad, ne kapiraš neke stvari i pitaš se ‘šta je sa likom‘, ali kada malo sazriš shvatiš koliko su detalji bitni, da sve od nas zavisi i koliko su i jedan i drugi ubeđeni da je sve do nas samih... Onda su donekle i u pravu. To ih stvarno razlikuje“, priča Marko i nastavlja: „Sa Markom imam predivne uspomene, odigrali smo sezonu za pamćenje. Nažalost po klub, od onda se titule nisu osvajale, ali sada se dešavaju pozitivne stvari. Ja iz sveg srca navijam i podržavam ove mlade momke da vrate titulu jer bi i za njih to bio ogroman poduhvat. Neka nova etapa u klubu posle lošijih godina.“

Da li prepoznaješ sebe u nekome od klinaca koji trenutno nose Partizan?
„Vidim istu želju. Kada si mlad, pa ne priznaješ nikome da je bolji od tebe. Naravno, uz dozu poštovanja, treba znati da moraš još mnogo da radiš, učiš i napreduješ. Sviđa mi se energija uz nekoliko iskusnih igrača. Normalno je da se greške dešavaju jer su za neke stvari i dalje mladi, a te stvari dolaze vremenom i rutinom. Ali veliki sam fan i želim im svu sreću iz srca.“

Postoji li šansa da Partizan prekine osmogodišnju dominaciju Crvene zvezde?
„Svi znamo da su to talentovani momci i odlični fudbaleri. Razlika između dobrog i vrhunskog jeste to što iz vikedna u vikend potvrđuju klasu i kvalitet i budu sve bolji, a ne da jednu utakmicu odigra dobro, pa nam za sedam mečeva ponovo pokaže da je dobar. U tim godinama nije lako održati konstantan nivo i tempo, ali ako žele da igraju u top klubovima, a mislim da svi imaju potencijal za to, to su bitne stvari koje će ih definisati da li jesu ili nisu. Ne treba da se zadovoljavaju urađenim, već da zacrtaju da daju sve od sebe da uzmu titulu.“

Marko Janković u večitom derbiju (©Star Sport)

Dodaje…
„Definitivno je Zvezda godinama u naletu i da je to uzelo maha. Ozbiljna su mašinerija u svakom smislu. Ja sam partizanovac, ali ruku na srce, u realnosti, to je tako. Bez jednog takvog rivaliteta i pokušaja da ih dostigneš, nema napretka. Kamo sreće da je još nekoliko klubova na sličnom nivou kao što sada Partizan parira. To sve zarad boljeg fudbala u Srbiji.“

Za kraj, malo premotavanje filma na sada već davnu prošlost. Kada si januara 2019. odlazio u italijanski SPAL, oprostio si Partizanu 200.000 evra duga. Ivica Ilijev je tada izjavio da ne pamti da je neki igrač oprostio toliko novca Partizanu...
„U tom trenutku bila su velika dugovanja prema meni. Klubu je bio potreban novac, ja sam mislio da je SPAL idealno rešenje i došli smo do zaključka da je tih 200.000 ključno da se transfer desi ili ne desi. Ja sam rekao da dobrovoljno želim da dam polovinu te sume, ali da lično odlučim za šta će taj novac biti upotrebljen. Imao sam u planu kome da se daju pare i šta da se kupi. Na to naravno nije bilo sluha. Bilo je sve ili ništa na kraju. Nije ispalo fer. Meni se u karijeri to vratilo desetstruko kroz druge stvari, kroz život... Ali nije u redu ni 200.000, ni 200 evra, koja god suma… Neko je taj novac zaradio, neko se trudio, mučio za to. Čak i da klub nije zadovoljan nekim, postoji ugovor koji treba da se poštuje. A kamoli u mojoj situaciji kada smo sve živo osvojili i dominirali. Da mi je neko zahvalio na tome?“

Šta te je u tu naviše povredilo?
„Vrlo brzo sam se našao u situaciji da ne igram, da nemam klub nakon onoga sa Legijom. Mislite da me je neko nazvao da me pita, ne da se vratim, ili da me hoće. Neka bude da nisam bio kvalitetan za njih. Ali da su mi rekli, evo otvaramo ti vrata, ako treba da treniraš sa ekipom dok se ne snađeš. Toliko o tome koliko se to pamti, ceni i poštuje… Mada nisam ni očekivao da će da se poštuje. Samo mi se potvrdila ta misao. Ne kažem da treba neko da me uzme jer sam ja nešto oprostio. Govorim samo o nekim osnovnim, ljudskim stvarima. Ne zaboravite da sam ja prošao omladinsku školu Partizana, da sam deset godina bio tu. Nisam bio samo u prvom timu. Odrastao sam na Teleoptiku, više nego mnogi. Upravo zbog toga mi ni jedan odsto nije krivo što sam oprostio sumu koju sam oprostio. Druga bi priča bila da me je neko u mojoj teškoj situaciji pitao, kako si, iskreno rekao 'Evo mi te nećemo, nisi kvalitetan za nas, ali dođi da treniraš dok se ne snađeš… Možeš da koristiš teretanu, stadion, da igraš sa ekipom.' To je minimum ljudskosti koji sam očekivao za taj čin, ali očigledno previše očekujem i tražim.“

Marko Janković (©Star Sport)

Zašto epizoda u SPAL-u nije prošla bolje? Da li je ključna ona tvoja opaska s početka priče da određeni sistemi (ne) ogovaraju određenom profilu igrača?
„Upravo to. Došao sam iz Partizana kao polušpic. Otišao u klub u kojem mi se priča ‘bićeš polušpic‘. Dođem tamo, a igra se dve klasične devetke. Andrea Petanja koji ima dva metra i 100 kila i ovaj drugi, Serđo Flokari, pa i Paloski, teškaš koji se gradi. Borio sam se, čeako šansu, imao epizodne ulogice, ali evidento je bilo da to nije formacija sa špicem i polušpicem, već klasična 3-5-2 sa dva napadača. Nije tu bilo previše prostora za mene. Videlo se da nema budućnosti. Pozicija desetke je izumrla u Italiji, ali i u fudbalu generalno.“