INTERVJU – Dušan Tadić: Vodiću Srbiju na Evropsko prvenstvo i kao selektor

Kapiten. Rekorder. Čovek koji je za Srbiju uvek tu – Dušan Tadić. Otkako se ustalio u prvom timu reprezentacije, otkako su ključevi igre dati njemu u ruke, „orlovi“ su igrali na dva Mundijala, dva puta osvajali Ligu nacija (C i B), a zaigraće za desetak dana prvi put posle 24 godine na Evropskom prvenstvu.

Sjajnu karijeru je napravio Dušan Tadić, od Vojvodine, preko Holandije, Engleske, ponovo Holandije do Turske. Osvajao je trofeje, klanjala mu se Evropa posle rasturanja Reala usred Madrida, zašta mu je na ocenama škrti „Lekip“ dao desetku, svuda je bio miljenik navijača, nosio kapitensku traku... Jedino što nedostaje, kao neka kruna karijere, „desetki“ srpske reprezentacije je neki opipljiviji uspeh u dresu najdražih boja.

Jeste uspeh plasman i na Svetsko i na Evropsko prvenstvo, ali od 2000. Srbija (tada Jugoslavija) nije videla drugi krug velikog takmičenja. Možda je u Nemačkoj trenutak. A, Dušan Tadić u intervjuu za Mozzart Sport pravi skicu toga šta „orlovi“ moraju da urade, odnosno, šta ne sme da im se dogodi na prvenstvu Evrope da bi prošli u osminu finala. Za početak.

Dušane, Evropsko prvenstvo je pred vratima, kakva su vaša očekivanja, koji je to rezultat kojim biste se zadovoljni vratili iz Nemačke?

„Bliži se Evropsko, ali ne bih da kažem nešto pre vremena. Treba ići korak po korak i razmišljati na način da nam je svaka naredna utakmica najbitnija. I da gledamo da prvi cilj ostvarimo, a to je da prođemo grupu. Kako – nije bitno. Samo da ostvarimo taj prvi zadatak, pa ćemo posle lako“.

Srbija prolazi grupu na EP - kvota 1,60

Kako vam se čine protivnici u grupi? Sa Slovencima i Dancima ste ne tako davno igrali, dobro ih poznajete.

„Dosta je zanimljiva grupa, jedna od težih. Iz prvog šešira smo dobili Engleze koji su jedni od najgorih protivnika za nas. Ili da kažem malo lepše - najteži protivnik. Onda, u tom šeširu gde je bila Slovenija, bilo je četiri-pet reprezentacija koje smo želeli. To su sve jako dobri timovi, ali da kažem da nisu toliko dobri kao neki drugi. Protiv Slovenije smo igrali u Ligi nacija, pobedili smo ih i odigrali nerešeno, ali od tada su se oni dosta digli, imaju dobrih mladih igrača, znaju šta rade i kako igraju. Danska je jedan od najtežih protivnika iz tog šešira, tako da je interesantna grupa, biće izrazito zanimljivo i moramo da učinimo sve što je u našoj moći da se plasiramo dalje“.

Sa vama u Feneru je slovenački reprezentativac Zajc, da li ste pričali nešto o prvenstvu Evrope, utakmici koja vas čeka?

„Sa Zajcom sam stalno pričao o tome, malo smo se peckali, zezali. On kaže da su se „namestili“ u poslednje vreme, da su još bolji nego što su bili onda kada smo igrali s njima. Da su neki igrači sazreli, ekipa tačno zna šta radi, igraju 4-4-2, na kontru, imaju igrače za to, dosta su čvrsti pozadi. Tako da, neće biti lako“.

HRVATSKI RECEPT: TRI PRIMLJENA GOLA, DVA PUTA PENALI DO POLUFINALA

Šta kažu ovi ostali Balkanci iz Fenera, Livaković, Džeko, Krunić, da li su vam možda rekli kako oni vide reprezentaciju Srbije?

„Nije to ništa negativno, ali se malo čude što na velikim takmičenjima ne možemo da napravimo neki veći rezultat. Ali dobro, dosta faktora ima tu... Mislim da iskustvo koje nose igrači iz Katara i pogotovo oni koji su bili prethodno na Mundijalu u Rusiji, može mnogo da nam pomogne. Da prepoznamo šta treba tačno da radimo da bi ostvarili rezultat“.

Kad već pominjemo Katar, sve je drugačije sada nego što je bilo pre dve godine. Počev od očekivanja javnosti, ogromne euforija koja je tad vladala, a koje sada nema.

„Bila je velika euforija tada, a nastala je sasvim opravdano posle pobede u Lisabonu. Mislim, kada pobediš Portugaliju, jednu od većih fudbalskih sila i to je pobediš u gostima i odeš na Svetsko prvenstvo u velikom stilu, stvarno je lepa stvar. Normalno je da nakon toga nastane neka vrsta euforije. Sad, stvorila se atmosfera pred Katar: ’Ma, lagano polufinale’. A, to nije realno. Evo, da kažemo, Hrvatska, ako se poredimo s njom. Da vidimo kako su oni napravili rezultat: došli su do polufinala, a dali su manje golova od nas! Protiv Belgije se Lukaku ispromašivao, inače ne bi grupu prošli. Nakon toga su dva puta izborili prolaz na penale. Tako je bilo i na prošlom Mundijalu. Prema tome, moraju malo i kockice da ti se ’nameste’. Mislim da su nijanse u pitanju, male stvari. Ima nekoliko reprezentacija koje su jako dobre i kvalitetne, a onda idu selekcije srednjeg kvaliteta protiv kojih možeš da se ’namestiš’ i uz malu doze sreće i nekih raznih faktora, da napraviš neki jako dobar rezultat“.

Koje su to još sitnice koje nama nedostaju da dođemo, kad se već poredimo sa Hrvatima, bar do četvrtfinala?

„Oni su došli do polufinala sa tri primljena gol. A, mi smo u grupi dali pet, a primili smo osam. Prema tome, da zadržimo tih pet, a da umesto one osmice napravimo nulu, to bilo bi super. Onda smo na konju (smeh)“.

IMAMO U DEFANZIVI SEDAM NA ČETIRI I OPET PRIMIMO GOL

Možemo li mi to, s obzirom na strukturu tima i na činjenicu da selektor voli da igra na gol više?

„Mislim da smo mi generalno takva ekipa, da ne znamo ono ’hej, sad ćemo samo da se branimo’. Mi smo ekipa koja, kao što i selektor kaže, igra na gol više, koja treba da bude takmičarski nastrojena, koja sve treba da učini za pobedu i koja ima mnogo potencijala. Treba da se fokusiramo na ofanzivni fudbal koji će nam donositi golove, jedino što u pojedinim trenucima... Nekako imam osećaj da nas nekad protivnik nije ni izradio, nego smo mu bukvalno poklonili gol. U dosta situacija mi smo imali mnogo igrača iza lopte, ali smo primali golove. Retko kada se desilo da nam se mreža zatresla tako što smo se našli u deficitu, da nas je neko uhvatio na kontru tri na dva ili tako nešto. Ne, to se nije dešavalo. Ali nam se događalo da primamo pogotke u situacijama kada je bilo sedam na četiri u našu korist! To su golovi iz naših grešaka, a kada to kažem mislim i napad i vezni red i odbranu“.

Mi u Mozzart Sportu smo igre Srbije posle Katara nazvali postmundijalska depresija. Jer, utisak je da vam je taj neuspeh, s obzirom na očekivanja, svima jako teško pao. Može li taj uslovni refleks može da vas pogura u Nemačkoj, da ne želite da se vratite sa novog takmičenja sa starim osećanjima?

„Naravno da nam je teško palo i zbog te sve euforije i zato što smo jako želeli da prođemo grupu. Nije se desilo, ali uvek kažem, samo je najbitnije da učinimo sve što je do nas. Svi su dali sve od sebe, svi smo se držali zajedno, mi igrači, selektor... Nismo ostvarili rezultat, ali smo se posle toga rastali kako treba i bilo je sve u najboljem redu. Mislim da je to velika stvar, mislim da to može mnogo da nam pomogne i eto, samo treba da idemo napred i da vidimo šta će sad biti“.

Pred Katar su kvalifikacije bile fenomenalne, a turnir jako loš. Sada su kvalifikacije bile dosta tanke, može li da bude obrnuto na EP, pošto je jasno da su to dve potpuno različite „životinje“?

„U fudbalu nema pravila, stvarno nema pravila. Možeš da igraš protiv nekog mnogo slabijeg protivnika i da se ne pokažeš. Ima dosta i do očekivanja, pošto ljudi kada igraš protiv Portugalije ili sada protiv Engleske, nemaju nikakva očekivanja od nas. Pa, ako nešto uradimo, dobićemo neki plus u narodu. U takvim utakmicama, onda, možeš da igraš rasterećeno. A, na primer, kada igraš protiv Bugarske, uz svo poštovanje, ako ne pokažeš vrhunski fudbal i ako ih ne pobediš sa dva, tri, četiri razlike, bude ono ’ok, ajde, dobro su igrali’. A, ne daj bože ako izgubiš, ako se ne odvija na terenu sve kako treba... Jer, može i to da se desi, pošto takvi protivnici ulaze u utakmicu protiv nas isto kao mi protiv Portugalaca ili Engleza“.

Koja je, po vama, realna slika naše reprezentacije? Gde smo mi pred ovo EP, pošto nekako ne možemo da vas „uhvatimo“, da vas ocenimo posle svih ovih godina otkako je Piksi selektor?

„Jasno je da nismo među top reprezentacijama, kojih ima desetak. Mislim da se nalazimo posle njih, tu negde. Mi i još nekoliko ekipa. Kao što sam rekao, uz neke okolnosti moglo bi da se namesti da ostvarimo dobar rezultat“.

U KLUBU MOGU DA IGRAM, A ZA REPREZENTACIJU NE!?

Fizički i dalje besprekoran (©Starsport)

Pitali smo vas jednom nedavno u intervjuu za Mozzart Sport, ali hajde još jednom, da utvrdimo gradivo: da li idete u reprezentativnu penziju nakon Nemačke?

„Da se ne gađam sad nekim frazama, ali... Stvarno se fizički super osećam. Ove godine mislim da sam bio igrač koji je odigrao najviše minuta u čitavoj Evropi. Dao sam i namestio dosta golova, imao najviše pretrčanih kilometara u Ligi, imao sam najviše stoodstotnih šansi. Dobro, to su neke stvari koje su normalne i koje treba da budu takve. Hoću da kažem da se stvarno super fizički osećam. Uvek sam gledao na način da smo svi mi tu za reprezentaciju iz ljubavi, tu sam da pomognem koliko god mogu, šta god mogu. Nikad ne razmišljam o tome ’e, sad ću da prestanem’. Dok god sam reprezentaciji potreban, ja sam tu i uvek ću biti za nju. Nekako mi je glupo... Vidite, ja ne završavam karijeru sad, još ću da igram, ne znam, dve, tri, četiri godine. I znači, sad u klubu mogu da igram, a u reprezentaciji ne mogu!? Malo mi je to glupo, zato što smo mi tu i da širimo patriotizam, da postavimo neke kodekse i da se ispod tih kodeksa ne ide, jer, nažalost, u prošlosti su nam se dešavale stvari da su nam igrači prečesto odustajali iz raznoraznih razloga. Mislim da bi moralo da bude normalno da dok neko igra dobro u klubu, bude i u reprezentaciji. Čekajte, ovamo me plaćaju da igram i tu mogu da igram, a u reprezentaciji ne mogu ili neću!?“

Recimo, Pepe sa 41 godinom ide na EP i niko u Portugaliji ne postavlja pitanje šta će on tu.

„Videli ste ga, on je totalni profesionalac, zategut kao struna. Kada vodiš računa o sebi, fizički možeš da guraš dosta, pogotovo ako ti je genetika dosta dobra. Tako da u tim situacijama su godine samo broj i nema tu... Ima samo ili si dobar igrač ili nisi. Nebitno da li imaš 18, 35, 38, 40 godina, što se može videti iz primera Pepea, Kristijana...“

VOLEO BIH DA BUDEM REKORDER SRBIJE PO ASISTENCIJAMA

Govorili ste više puta da vam brojevi ništa ne znače, a opet, rekorder ste po broju nastupa za državni tim. Na koga tipujete od ovih momaka da će vas prestići jednog dana?

„Stvarno ne razmišljam o tom rekordu, nije mi to bitno. Mitar, na primer, juri golove, a ja bih voleo da imam najviše asistencija. Takav neki rekord bi mi bio lepa stvar. A ovo, koliko sam odigrao utakmica u reprezentaciji, nije nešto bitno. Mnogo je važnije šta si dao Srbiji, koliko imaš velikih takmičenja iza sebe. Pominjem često neke bivše igrače, legende, koji imaju mnogo manje nastupa od mene, a uradili su neverovatne stvari za zemlju, koliko su velikih takmičenja odigrali... Mislim da je to najbitnije. Naravno, lepo je da što duže traješ, to je i tvoja odgovornost. Pored toga, sada ima i mnogo više utakmica nego ranije. Bilo je reprezentativnih prozora gde smo imali po tri meča. Drugačije je. A, što se tiče toga na koga tipujem, voleo bih da me prestignu Mitar (Mitrović), Pavika (Pavlović), Duci (Vlahović), ti mlađi igrači. Oni su dosta rano krenuli da igraju za reprezentaciju. Bilo bi dobro da svi imaju preko 100 nastupa, to bi značilo da igraju često za Srbiju“.

Rezultati su nekad gore, nekad dole, ali opšti utisak fudbalske javnosti je da nikad zdravija atmosfera, bolja grupa ljudi nije bila na okupu i da makar zbog toga zaslužujete da vas sreća nagradi dobrim rezultatom.

„Stvarno su momci ispravni, 200 odsto. Vidi se to. U ekipi ima zajedništva, što je jako bitno. Dobri smo drugari, hoćemo jedni drugima da pomognemo. Svima nam je lepo kad se okupimo, svi se super osećaju. Naravno, to je zasluga i selektora što je napravio takvu atmosferu, što nam je dao te neke stvari koje nismo možda imali pre. Ja se nadam da će nam to i dati „to nešto“, da će da nas nagradi, da nas pogleda sreća“.

Govorili ste da želite da budete trener jednog dana. Hoćete li i vi poput Dragana Stojkovića jednom kao selektor voditi reprezentaciju na EP.

„Mislim da hoću. Voleo bih i nadam se. Mislim da je to lepa stvar, da selektor koji je bio legendarni, veliki igrač, sada je strateg reprezentacije. Treba što više da bude bivših igrača u Savezu i oko njega. Nebitno da li su selektori ili na nekim drugim funkcijama“.

BEZ TITULE, A 99 BODOVA – DA MI JE NEKO REKAO...

U dresu Fenerbahčea (©Reuters)

Kakvi su vam utisci na kraju klupske sezone, prve u Fenerbahčeu.

„Individualna je bila dobra. 16 golova, 16 asistencija. Oborio sam rekord po broju nameštenih stoodstotnih šansi. Imao sam najviše pretračanih kilometara u ligi, najviše odigranih minuta. To su neke dobre stvari. Što se tiče timskog dela, moglo je da bude bolje. Jurili smo četiri trofeja. Desilo se dosta nesrećnih okolnosti. Taj Superkup prvo. Predsednik je odlučio da ne igramo. Mi smo hteli, jer smo došli u Fener da bismo osvajali trofeje. Krivo mi je što nismo igrali, jer je to bila šansa da osvojimo pehar. Kao sportista, ti želiš sve da igraš, želiš trofeje, a jedna utakmica te deli do njega. Druga stvar je bila Liga konferencije. Tu smo došli do četvrtfinala sa Olimpijakosom. Mislim da smo bolja ekipa od njih i da smo morali da prođemo. Tamo smo primili neke nesrećne golove. Kući smo dobro krenuli, poveli 1:0, bili smo bolji. Posle toga se desilo isto dosta nekih čudnih stvari i odluka“...

Na šta mislite?

„Mislim da se previše razmišljalo o utakmici koja je dolazila posle toga u nedelju. Zato smo izvršili neku rotacije u timu, neke izmene tokom utakmice. Mislim da to nismo smeli da radimo, morali smo da budemo maksimalno fokusirani na tu utakmicu. Jer, kada igraš, taj meč je najbitniji, nema onog sledećeg. A, mi smo mislili ’pobedićemo ovo i onda idemo u nedelju’. I eto, nije se desilo. U prvenstvu smo se sa Galatasarajem, žargonski rečeno, ’rokali’ cele godine. Oborili smo rekord u broju bodova u istoriji Fenerbahčea - 99. Da ti je neko rekao pre sezone da ćeš imati 99 bodova i da nećeš uzeti titulu... Bilo bi ’ma, nema šanse’. Ne bi bilo nezasluženo da smo uzeli trofej. U derbiju smo ih pobedili, dominirali smo u toj utakmici, ali trebalo je da dođemo u situaciju da ona odlučuje o šampionu. Malo smo ih poljuljali, ali bilo je kasno. Pokazali smo ko je bolji kao ekipa, ali na kraju se gleda ko je uzeo trofej. Na kraju, Kup Turske, dosta se ekipa rotirala, to nam je, da kažem, bilo najmanje vredno takmičenje i to smo lakše podneli. A ove druge stvari su nam dosta teže pale“.

Za kratko vreme ste osvojili navijače Fenera i to vas prati od početka karijere: tako je bilo u Vojvodini, Holandiji, Engleskoj, sada u Turskoj. Kako vam to uspeva?

„Kao što ste rekli, u svakom klubu su me stvarno voleli. Ne znam, mislim da je stvar u poštenom odnosu. Mislim da mi igrači moramo da vodimo računa o svemu: kako se ponašaš van terena, na terenu, šta radiš za ekipu, koliko se žrtvuješ za nju. Ljudi prepoznaju da ti je izrazito stalo i da činiš sve da bi ostvario uspeh. Kada nešto radim, radim svim srcem i dušom što imam. Mislim da je to jedan od razloga“.

NE BIH VOLEO DA IGRAM PROTIV PARTIZANA

U kvalifikacijama za Ligu šampiona, već u drugom kolu, mogli biste da se sudarite sa Partizanom. Da li biste to voleli?

„Iskreno, ne bih voleo. Ne volim da igram protiv naših ekipa. Volim kada naši klubovi prolaze dalje, bilo da je to Zvezda, Partizan, Vojvodina, Čukarički, TSC, sada Radnički... Ko god da igra, želiš da prođe dalje i ne želiš da ti budeš taj koji ih je izbacio. Oni su iz naše države, neću da im ja nanesem bol. Zato ne bih voleo da igram protiv Partizana, nego da i oni i mi prođemo dalje i to mi je onda dupla sreća. Drugačije bi mi bilo krivo, ne bi mi bilo prijatno kad bismo ih baš mi pobedili“.

Moglo je da se dogodi, a može i dalje uz splet okolnosti, da budete gost u svojoj Bačkoj Topoli.

„Da, hahah, moglo je da se desi. I protiv TSC-a i da smo umesto na Olimpijakos išli na Makabi. Neverovatno stvarno. Svaka čast predsedniku Janošu Žemberiju šta je uradio od kluba, kako je postavio sisteme, kako veruje treneru Žarku Lazetiću, kako su napravili akademiju, stadion... To je odlična priča i trebalo bi i drugi da gledaju kako se to radi. Baš mi je drago".