INTERVJU – Dragan Stojković Piksi: Tadiću osetim svaki potez, kad ga gledam kažem “Bravo, majstore“

Malo ko voli ponedeljak. A još manje njih kišni ponedeljak. Takav je bio ovaj u Fošanu. Prvi dan u sedmici nas asocira na početak, na posao i obaveze. A svaki početak, nekada i posao, može da bude težak, izazovan, čak i naporan na svoj način.

Srpskim novinarima u Fošanu nije lako. Mnogo problema se već preturilo preko leđa, a tek treba stići do Vuhana, Šangaja – nadamo se – i Pekinga... Takav je život stranca u Kini. Stres na svakom koraku, a ponekad izvršavanje najjednostavnijih stvari deluje izazovno poput takmičenja u Điro d’Italiji. U takvim danima dovoljna je samo jedna iskra ili detalj da se sve okrene nabolje. U ovom fošanskom sivilu to je Dragan Stojković Piksi.

Precizan kao sat, s kačketom na glavi, svestan da ga kineski narod u komšijskom gradu Guangdžou obožava, pojavio se idol mnogih generacija. Fudbalski virtuoz. Peta Zvezdina zvezda. Čvrst stisak ruke, osmeh i komentar:
“Znaš, imaš najbolje prezime na svetu“.

Dovoljno da se sve okrene i stvari konačno počnu da teku u pravom smeru...

Nismo mnogo odugovlačili, shvatajući da su gosti odmah primetili ko je za stolom kraj njih i da svako od njih želi fotografiju, autogram, da razmeni po koju reč... Počeli smo odmah od toga – da li legendarni Piksi i danas uživa u pažnji naroda?
“Ne razmišljam previše o tim stvarima. Da budem realan, imam dovoljno godina i iskustva da o toj vrsti pažnje ne razmišljam. Najvažnije mi je da ono što radim – radim na pravi način. Da budem profesionalan, pravičan, da neke svoje trenerske ideje pokušam da sprovedem u delo“, zastao je nekadašnji kapiten Jugoslavije i ubrzo i nastavio razgovor za MOZZART Sport.
“Ne samo na terenu, već i van njega. Živim jednostavan život, nisam komplikovan. Volim proste stvari, razumljive. Prija mi pažnja, naravno, više nego da je u negativnom kontekstu. Kompletnu igračku i trenersku karijeru pratio me je takav, pozitivan duh“.

Isto tako ste među traženijim stručnjacima u Evropi. Gotovo da ne prođe prelazni rok, a da se vaše ime ne dovede u vezu s nekim klubom sa Starog kontinenta. Da li i kada možemo da vas očekujemo?
“Vidi, imao sam nekoliko dobrih ponuda, bio sam jako blizu nekim klubovima u Engleskoj. Brajton, Svonsi i još jedan tim. Bukvalno je sve bilo ’za dlaku’. Pitanje minuta kada ću da potpišem“.

Šta se desilo?
“Šta se desilo“, uzvraća nam Piksi i otkriva:
“Dogodi se to da Svonsi dobije Arsenal na Emirejtsu! Prvi put u sto godina. Eto, to se desi, a onda ja odem u Kinu. Posle sedam dana me opet zovu i ja kažem: ’Ali, ja sam potpisao već u Kini’. Oni se uhvate za glavu, ne znaju šta će“.

I?
“Pitaju me: ’Da li je to moguće?’, a ja im odgovaram da sam već deset dana trener ovde. Zovu me opet i pitaju da li mogu da raskinem taj ugovor tada sam im poručio da to nije samo parče papira koje mogu da pocepam i to više ne važi. Jednostavno, nije mi se dalo, namestilo“.

Šta je to što tražite od kluba kada pregovarate uslove?
“Prvo što želim je da osetim satisfakciju. Stil života je takođe bitan, ambijent u kojem radiš, grad, finansijski aspekt... Sve to sam dobio ovde u Kini. Nemam razlog zbog bilo čega da se žalim. Mnogi me pitaju kao vi sada kada ću da dođem u Evropu? Uvek odgovorim: ’Ljudi, nisam ja na ulici. Imam svoje parče hleba koje jako poštujem i radim za svoje parče hleba’. Kad se ukaže prilika, ako se ukaže prilika i procenim da je to nešto što vredi, doći ću. Ovde imam ugovor na još dve godine, petu sezonu sam ovde, trener s najdužim stažom. To su činjenice. Daleko od toga da bežim od izazova kao što je Evropa. Ali, ne bih po svaku cenu da idem, pa da imam život koji je bezveze...“

Dao nam je fudbalski mađioničar iz Niša primer kakav je poziv iz Evrope dobio...
“Na primer, zvali me iz nekog sela u Belgiji. Pitam se – šta bih radio u tom selu? Uz poštovanje svih... Jednostavno, nisam hteo. Mnogi bi otišli, ali lično sam drugačiji. Zahvalio sam se na pozivu, jer je stvarno malo mesto. Šta treba – svaki dan da idem za Brisel ili Pariz kolima da bi svoj život doveo kako treba i svoju porodicu učinio srećnom. Ovako, Guangdžou je mnogo lep grad. Kada sam došao, bio sam fasciniran kada sam video. To je nešto što moju porodicu i mene ispunjava maksimalno“.

Dugo se u javnosti pominje i vaš dolazak u reprezentaciju, donedavno je ta tema bila izuzetno aktuelna. Zašto do saradnje nije došlo?
“Nije pitanje da li hoću ili neću. Neke činjenice moraju da se uzmu u obzir. Ovde sam pod ugovorom, zarađujem novac koji zarađujem. Realno, odreći se nekih stvari nije baš pametno, to je svima jasno. Klupski sam opredeljen trener. To znači da imaš obaveze svaki dan, da imaš svakodnevno sastanke, treninge, konferencije, rad... To je adrenalin koji te tera iz nedelje u nedelju da budeš bolji“, priča nam Piksi i okreće drugu stranu medalje:
“Reprezentativni fudbal je nešto drugo. Lepa je uloga selektora i sam rad u nacionalnom timu je težak jer su stalno pauze. Jedno su želje, a drugo mogućnosti. A da se izjašnjavam da nešto hoću ili neću, iskreno nisam video poentu ulaska u takvu priču“.

Ostaje, ipak, da je vaš dolazak na klupu san mnogih vaših poštovalaca...
“Možda ću jednog dana doći, možda neću, ali u ovom momentu je bilo nerealno, zaista nerealno. Ne možeš da se odričeš nekih stvari koje su takve, kakve jesu“.

Šta mislite o izboru Ljubiše Tumbakovića za selektora Srbije?
“Lično ga cenim kao trenera, s obzirom na iskustvo i minuli rad... Vrlo inteligentan čovek. Nekoliko puta smo imali prilike da razgovaramo. Nisam neko ko treba da ga ocenjuje, ali mi ostavlja utisak intelektualca, čoveka koji je jako smiren, čije su reči pažljivo birane“.

Kakvu igru reprezentacije očekujete u nastavku kvalifikacija?
“Očekujem da prvo dobijemo Portugaliju. Ali, na terenu neće igrati Tumbaković, već igrači. Od toga sve zavisi. To nam je biti ili ne biti situacija, a neko je morao da dođe i vodi tim. Ispostavilo se da je on slobodan u tom momentu. Dok je bio selektor Crne Gore sigurno nije bio kandidat. Ne treba pominjati priču kako je došlo do onog kuršlusa tamo... Odlično rešenje za Srbiju“.

Godinama se oko naše selekcije vrti priča da imamo jako kvalitetne pojedince, ali da nedostaje timski duh, samim tim i rezultat?
“Svako ko tu dođe i prihvati se posla potencira na vraćanju kulta reprezentacije, jedinstvu, nacionalnog duha... Jeste činjenica da imamo dobre individualce, igraju po svetu. Majstorstvo je uklopiti sve to u dobar tim. Ključ svega je u tome ko će biti taj, da sve te šrafove postavi na pravo mesto i obavljaju pravi posao, sve u funkciji tima“.

Mislite da to Ljubiša Tumbaković može?
“Iskreno – da. On nije od juče, neko ko ne razume fudbal, on i te kako razume igru i s pravom možemo da očekujemo da je kadar da iznese taj izazov i teret. Uvek je poenta bila u tome da se stvori snažan kolektiv i prepoznati reprezentativni duh kroz igru. Ali, rezultati su na kraju ti koji se broje. Oni vraćaju publiku na tribine, koji prave atmosferu. Vi kao mediji ste mnogo srećniji i motivisaniji za rad kada naš fudbalski tim, kao što to godinama radi košarkaški, pravi dobre rezultate. Mnogo je lepše živeti i raditi, to su mnogo lepe stvari. Fudbal je možda specifičan sport, jer je jako povezan sa svakodnevnicom ljudi. Nije lako doći do uspeha u fudbalu, jer je igra doživela neviđeni progres u poslednjih 10-15 godina i nikoga nije lako pobediti, a svi misle da jeste“.

Fudbal se promenio, samim tim i funkcionisanje klubova u svim strukturama, pa tako i na transfer pijaci. Srbija je ovog leta dobila najskuplje plaćenog fudbalera – Luku Jovića?
“On je eksplodirao u Nemačkoj. Davao je golove, bio rasterećen, mogao da igra slobodno. Real Madrid je druga priča. Transfer u Real je nagrada za njegovu igru, golove i asistencije. Čim ga je jedan Real Madrid angažovao, jasno je koliko vredi. Ali, tu se stvari menjaju, jer Frankfurt i Real nisu u istoj kategoriji. Da budemo realni“.

Španski mediji su njegov “sporiji“ početak na pripremama odmah dočekali uz jake kritike, a onda je jedan njegov potez vratio osmehe na lica navijača i medija. Verujete li da će ga takav život čekati sve vreme na novoj adresi?
“Imaće teško vreme, sigurno. Ne samo on, već i svi igrači Reala. Pa, gledajte šta se dešavalo s Geretom Bejlom sve ovo vreme. Osetiće pritisak čim ne postigne gol, ne odigra dobro, biće komentara. Ali, ako krene dobro, ako počne da daje golove, biće pravi pogodak. Sad mora da se izbori s medijskim pritiskom, jer će biti pod lupom sada“.

Duže vreme je jedna od glavnih tema – ima li Jović kvalitet za Real?
“Lično verujem da ima veliki potencijal, jer vidte način na koje je davao golove u Bundesligi. Nije to, ne znam sada, regionalna nemačka liga. Fascinantno je to što je uradio, eksplodirao je u tolikoj meri da mnogi nisu verovali šta se dešava. Real Madrid je mnogo veliki klub i ne trpi neuspeh. Ne trpi nerešeni ishod, a kamoli poraz. Ne trpi kada nema trofeja... Dobro je što imamo našeg igrača u tako velikom klubu, na njemu je samo da se izbori za sebe. Ne sme da leti, mora dobro da trenira, da se ponaša kako treba i biće to sve u redu“.

Prva srpska Zvezda u Evropi trenutno je ipak Dušana Tadića koga mnogi fudbalski kritičari upoređuju s Piksijem zbog svoje lepršavosti u igri, načina na koji donosi odluke i razigrava ekipu. Kako sam Piksi gleda na njegova izdanja i eksploziju koju je doživeo u Ajaksu?
“Evo, ovako... Bio je u osnovnoj školi i završio je s odličnim uspehom. Otišao je u srednju školu i isto je završio s odličnim uspehom. Sada je završio fakultet i dobio diplomu s čistom desetkom“, kreativno će nekada slavni majstor lopte, pa nastavlja:
“Toliko zrelo igra da je to neverovatno. Apsolvirao je, ostaje mu samo još da doktorira fudbal. A to je, eto, zamalo uspeo prošle sezone. Nesrećno su primili gol protiv Totenhema, ono je sportska tragedija. Sreća za Engleze, a nesreća za Ajaks“.

Čini se da baš uživate u njegovim bravurama?
“Da, obožavam da ga gledam. Obično kada ga gledam, verovali ili ne, obično znam unapred šta će uraditi. Ne znam kako to da objasnim“.

Sličan sličnog prepoznaje, zar ne?
“Moguće, iskreno. Već u njegovom prijemu lopte vidim šta namerava i kakva mu je ideja. Da li zato što bih možda i ja to uradio, uz neku moju maštu, pretpostavljam da je to. Nisam neka ’Baba Vanga’, pa da mogu da predvidim šta će se dogoditi. Ali, tačno osetim kada napravi potez da je to prava stvar i samo kažem: ’Bravo, majstore’. Nije više klinac, on je taj! Ima fudbalsku maštu, mađioničar je, njegova leva noga je fantastična, kao i vizija, tajming, mekoća s kojom odigrava svaku loptu... Majstor“

Otkrio nam je Piksi kada je i kako prvi put video Dušana Tadića na delu.
“Siniša Mihajlović je vodio reprezentaciju. Bila je prijateljska utakmica protiv Francuske u Remsu. Imao sam slobodno vreme i bio sam na stadionu da pogledam utakmicu. I posle nekoliko minuta okrenem se i pitam: ’Je li, koji je ovaj mali?’ i oni mi kažu: ’To je taj Tadić’. Pomislim kako mnogo lepršavo igra. Pogrešio je tada sa dve-tri lopte, ali da su prošle bile bi TOP. Tada sam mu zapamtio ime i od tada ga pratim“.

Vašeg prijatelja Sinišu Mihajlovića snašla je životna borba s opakim neprijateljem. Da li ste uspeli da stupite u kontakt s njim otkako je obelodanio da boluje od leukemije?
“Nisam, nažalost. Probao sam jednom da ga kontaktiram, ali nije se javljao i razumem ga. Šokirala me je vest o njegovom stanju, bio sam jako tužan. Iskreno, ne treba sada svi da ga zivkaju i smetaju mu, mada znam da mu svi daju podršku i snagu da izgura sve. Svi mu želimo što brži oporavak i da ostane borac kakav je uvek bio. Jako su to teški momenti, ne samo za njega, već i njegovu porodicu. Želim mu sve najbolje“.

Videli ste da se vratio fudbalu, da ponovo radi?
“Video sam“, uzdahnuo je Piksi, pa zabrinutim tonom rekao:
“Ne znam šta bih rekao. Borac je, ali mora da pazi na zdravlje“.

Srpski fudbal je konačno doživeo godine konstantnog uspona i rasta. Crvena zvezda i Partizan sada u kontinuitetu ulaze u grupne faze najvećih klupskih takmičenja, koliko je to dobro za naš fudbal u celini?
“Fantastično“, kao iz topa će Piksi, pa nastavlja:
“Konačno imamo Zvezdu i Partizan koji prave velike evropske uspehe. Bitno je mnogo, zbog koeficijenta i sada postoji velika šansa da kroz nekoliko godina imamo dva predstavnika u kvalifikacijama za Ligu šampiona, što bi se desilo po prvi put otkako se igra Liga šampiona. To je mnogo dobro. Važno je da Zvezda napravi dobar rezultat protiv Olimpijakosa u grupi i da Partizan napravi što više u Ligi Evrope. Uglavnom, odličan uspeh! Biće tu šest evropskih utakmica u Beogradu, Srbiji“.

Hajdemo malo i o vašem poslu u Kini. Započeli ste svoju petu sezonu u ekipi Guangdžou R&F, kako se osećate sada kada se već starosedelac u kineskoj ligi?
“Jako dugo sam tu, s obzirom na to koliko se treneri ovde generalno zadržavaju. Šampion sam u tome. Prošle nedelje sam ušao u petu godinu mandata kao trener“.

Koliko ste zadovoljni ostvarenim radom u klubu?
“Prezadovoljan sam. Uspeo sam da napravim neke stvari koje niko nije očekivao, ni mislio da ćemo uspeti“.

Zašto tako?
“Imam limitiranu ekipu. Ali, uspeli smo nekako da stvorimo identitet i da igramo ofanzivni fudbal. Bilo bi i boljih rezultata, kada bih imao samo malo više kvaliteta. Ne mnogo, samo za nijansu više. Mi smo zlatna sredina i to je naša realnost“.

Kada se u Srbiji i Evropi govori o kineskom fudbalu pominju se avioni, kamioni, milioni... Da li je to pravi doživljaj dešavanja u ovdašnjem svetu ili ne?
“Potpuna istina. Nemam šta da dodam. Nije fatamorgana. To bi neki drugi ljudi morali da objasne zašto je tako. Ne treba ja o tome da pričam, jer ne znam kako bi se to shvatilo. Što bi se reklo: ’U se i u svoje kljuse’. Gledam sebe, svoj rad, da doprineseš napretku“.

Da li je vaš klub i finansijski u pomenutoj sredini?
“Sredina, apsolutno. Po svim nekim parametrima... Možemo mi sve njih da pobedimo, ali ne možemo da se takmičimo s njima na duže staze. Nemamo taj kapacitet da izdržiš tu trku koja traje od marta do novembra“.

Uz vas su Marko Perović i Bratislav Živković kao treneri, uz Duška Tošića kao glavnog štopera u timu. Koliko je važno imati svoje ljude kraj sebe?
“Duško nije tu zato što je Srbin. On je igrač profila koji mi je bio potreban i tako se otvorilo. Lepo je da imaš ljude uz sebe koji govore isti jezik, da možete zajedno i da uživate i kada niste na poslu. Logično je da imate svoje ljude“.

Koliko ste zadovoljni kvalitetom stranaca, s obzirom da se za njih izdvajaju mnogo veće sume novca, nego za domaće fudbalere?
“Zadovoljan sam onim što imam, meni stranci nisu problem. Doveo sam Erana Zahavija iz Makabija koji je već treću godinu najbolji strelac lige. Doveli smo ga za određenu sumu (oko 7.200.000 evra prim. aut.), gde on vredi četvorostruko više. Pogodili smo u centar, evo i ove godine će biti najbolji strelac. Duško Tošić odrađuje svoj deo posla u odbrani kako treba. Musa Dembele je kod nas došao i brzo postao jedan od najboljih igrača, a plaćen je malo novca“, objašnjava Piksi i dodaje:
“Meni su problem lokalni igrači. Mi tu moramo da se pojačamo. Meni tu treba boljih igrača. Potrebna mi je defanziva, nemam dobre igrače u odbrani, zato plaćamo ceh. Igramo atraktivan fudbal i postižemo golove, što je možda i najteže. Ono što je najteže mi s lakoćom radimo, a ono što je najlakše, da naučimo kako da branimo gol, da imaš pravi tajming u skoku, da ne paničiš, mi tu pravimo kikseve. Kada bih nešto menjao, promenio bih kineske fudbalere u odbrani, sa strancima nemam problem“.

Ispravite me ako grešimo, ali čini se da se praktično svake godine menjaju pravila po pitanju broja stranaca i njihovih limita?
“Tako je. Te tri stranca, te četvorica, te nisu četvorica, pa jesu, ali taj četvrti može samo da zameni jednog od trojice stranaca na terenu... Isto tako se menjaju pravila i za mlade igrače, stvara mi dodatnu muku. Stalno moraš da mozgaš, da razmišljaš šta će i kako ćeš. Malo me to nervira, iskreno. Mada, za sve je isto. Mnogo bih drugačije radio, da mogu“.

Pratite i košarkašku reprezentaciju Srbije u Fošanu, šta mislite o usponu Orlova poslednjih godina?
“Vratili smo se na vrh na pravi način. Imamo jako talentovane igrače. Saša Đorđević s njegovom ekipom u stručnom štabu odlično obavlja posao. Košarkaški Savez takođe ima mnogo uspeha u radu, vođenju. Među prva tri Saveza u Evropi po uspešnosti funkcionisanja. A to je jako teško postići s malim budžetom. Bili su ljudi iz Saveza moji gosti u nedelju, bili smo na večeri, lepo se ispričali, tri sata bili zajedno. Jako je lepo kada vidiš sve te, svoje ljude, s kojima si nekada igrao istovremeno. Susretali se po hotelu, bili na velikim takmičenjima zajedno. Sada su prešli koliko hiljada kilometara i došli na pola časa od moje kuće, presrećan sam zbog toga“.

Kako vam deluje ekipa?
“Imamo strašan tim. Jako talentovane igrače, kadre da iznesu pritisak i rezultatski imperativ“.

Da li je borba za zlato realnost?
“Svi pričaju o tome, ali za mene je i ulazak u finale veliki rezultat. To je nešto neverovatno, da igraš finale velikog takmičenja. Ljudi to ne shvataju i navijači gledaju jednim očima. S druge strane su oni koji se bave celom ovom situacijom, a sve ovo nije nimalo lak zalogaj ni za koga“.

Za kraj je Piksi imao važnu poruku za Plave...
“Sažvakaćemo mi sve! Imamo kvalitet, imamo i ’ono’, a realnost i očekivanja su da se sretnemo s Amerikancima u finalu. To je nešto što bilo fantastično, a onda – šta se desi. Onda više nije ni važno toliko. Ako dobijemo biće sjajno, ako ne – nije strašno. Neće biti lako doći do finala. Prošle su utakmice za zagrevanje, sada ide ono pravo. Sportski sam čovek i pratim dosta toga. Protiv Italije će biti ono pravo, jer nam od te utakmice zavisi kako će nam se dalje otvarati karte. Možda i ključni meč, treba da dobijemo i to. Želim im sve najbolje i da uzmu medalju“.

---

Pogledajte i novu epizodu serije Ekipizza...

(FOTO: MN Press; Nikola Stojković/MOZZART Sport)