INTERVJU – Dragan Stojković Piksi: Mogu i trojica napadača, zvali su nas Francuzi, Belgijanci, Nemci...

/Od specijalnog izveštača Mozzart Sporta iz Dohe/

Poslednji put kada je naša reprezentacija - tada pod imenom Jugoslavija - prošla u nokaut fazu nekog velikog turnira, bilo je kada je igrao Dragan Stojković Piksi. Pre 22 godine.

Na leđima „desetka“, na ruci traka, sakriva loptu Norvežanima u pobedi zahvaljujući kojoj smo prošli grupu. Imao je 35 godina. I bilo mu je to poslednje veliko takmičenje u dresu sa državnim grbom. Od tada nacionalni tim čeka da opet zaigra na Evropskom prvenstvu. Od tada čeka da prođe grupu na nekom velikom turniru.

Prošlo je više od dve decenije. Piksi je odavno izuo kopačke i obukao trenersko odelo. I došao da Srbiju opet nauči kako se igra fudbal. Ne samo kako se tu i tamo pobedi, već kako se igra dobar fudbal. Pa nam je doneo i tu toliko čekanu pobedu nad nekom top ekipom u kvalifikacijama. Taj Lisabon za sva vremena i onaj Mitrov gol za urlike. Obećao je taj scenario kad je došao. I ispunio obećanje. Da smo mu samo stopostotno verovali pa da se u prenos u Lisabonu uključimo tamo od 90. minuta i da se ne sekiramo pre toga...

Još je svež film iz Lisabona, a treba se okrenuti Dohi. Katarska prestonica će danas raspodeliti kuglice i svrstati Srbiju u grupu sa još tri reprezentacije za predstojeći Mundijal. Dok čeka žreb u Dohi (18 časova), Stojkovićevo lice je potpuno bezbrižno i zaista nema potrebe da mnogo ponavlja zašto mu je nebitno koja će imena danas da iskoče iz šešira.

U Dohu je stigao posle jedinog poraza otkako vodi A selekciju. Danci su Srbiju savladali sa ubedljivih 3:0 u prijateljskom meču i prekinuli Stojkovićev selektorski niz nepobedivosti. A ni to ga nešto posebno ne brine... Kao da čuva svu energiju za Katar u kojem ima jasan cilj: prolazak grupe.

„Poraz koji je možda došao u dobrom momentu jer ne boli i nema takmičarski značaj. Meni rezultat u prijateljskim utakmicama nije toliko bitan koliko mi je bitno da igrači odigraju bez tenzije i bez pritiska. Možda se neko ne slaže sa tim stavom, ali ja to tako gledam. Bitno je da sam video stil i način igre koje želim da pokazujemo i da se dokazujemo. To je bilo prisutno i to je dobar znak da igrači razumeju ideju kako srpska reprezentacija hoće i treba da igra. Nikad nije prijatno kad izgubiš, ali daleko od toga da sam zabrinut. Drugačije bi sve bilo da se igra za bodove“, ubeđeno će Stojković u velikom intervjuu za Mozzart Sport, koji je manjim delom prenet i na sajtu Fudbalskog saveza Srbije.

Iako je rezultat bio ubedljiv, igra i nije bila loša. Na početku je to podsećalo da većinu vašeg selektorskog mandata i taj stav da igramo fudbal svuda i protiv bilo koga.

„Od prvog dana i mog dolaska, nisam želeo da prihvatim komentare da Srbija ne zna da igra fudbal, da je ovakva i onakva... Uvek sam bio ubeđen da ima talenta i da imamo igrače koji poseduju tehniku. A ona je jako bitna za današnji fudbal. Uspeli smo to da pokažemo kroz kvalifikacije i došli smo ovde gde smo danas“.

Deluje da se nama poslednjih godina u mentalitet malo usadio taj kukavički fudbal pod plaštom taktike i pragmatike?

„Pa ljudi moji, nemoguće je da te rezultat zaobiđe ako igraš lepo, ofanzivno, atraktivno... Va bank, što se kaže. Krojf je lepo govorio da se fudbal ne igra sa dve lopte nego sa jednom. I kako onda protivnik da nam da gol ako nema loptu? Znači lopta mora biti u mom posedu i biće veća verovatnoća da pobedimo. Naravno, dese se stvari kao kad Makedonija pobedi Italiju iz jednog šuta, ali je veća šansa da pobedi onaj koji kontroliše loptu. Na kraju krajeva, zašto se ide na stadion? Da bi gledao dosadnu igru? Utakmicu bez jednog šuta? Pa ne! Ljudi idu na stadion da bi uživali, da bi videli akcije, dinamiku, nešto lepo i da im skoči adrenalin. Moguće da me na takvo razmišljanje tera to što sam kao igrač bio takav. Bio sam fudbaler prefinjenog stila, pa mi je to lepo i danas da vidim“.

Stojković u razgovru sa novinarom Mozzart Sporta Aleksandrom Gligorićem

Kod vas mogu Sergej i Tadić zajedno, mogu dvojica napadača...

„Ma mogu i trojica! Može sve kad imaš igrača od kvaliteta. Igrač koji ima fudbalsku inteligenciju, mora da igra i da bude na terenu. Za mene je to prosta stvar. Ne vidim razlog zašto dvojica dobrih fudbalera ne mogu da igraju zajedno. Ima i takvih slučajeva verovatno, ali u 99 odsto slučajeva može da se uklopi na najbolji način.

Kao naprimer Savićević, Prosinečki i vi? Tri majstora fudbala u istom timu.

„Pa eto. Moglo je tada pre 30 godina, moglo je i pre toga, a može i danas. Pri tome, relacije između igrača su zaista na visokom nivou. Vladaju prijateljstvo i harmonija, nema sujete i nepotrebnih stvari. Uspeli smo da stvorimo tim“.

Koliko pouka ste izvukli iz nekih neuspeha vaše generacije da se slične stvari ne bi dešavale današnjoj?

„Mi smo uvek imali talentovane generacije. I kvalitet koji je mogao daleko više da se opruži. Ali je moja generacije imala probleme van terena koji su nas remetili. Organizacija. Postojala je sujeta kod rukovodilaca. Tu je škripalo. Ko je glavni i tako to... Padali smo na nekim primerima organizacije. Od toga gde će ekipa spavati, gde će trenirati, kad je ovo, kad je ono... I tako se uvlačila nervoza. To iskustvo nosim i pokušavam da ga primenim. Igrači danas jedva čekaju da dođu u Pazovu, da imaju trening i da se spremaju za ono što ih čeka. To je veliki pomak i počeo je od prvoga dana kada sam došao“.

Za godinu dana ste uradili mnogo. Otišli ste na Mundijal, ekipa igra dobar fudbal i čini se da nas danas više cene u fudbalskom svetu. Osećate li vi rast tog rejtinga?

„U martovskom terminu smo imali pozive skoro svih najvećih reprezentacija. Mislim da nam se to prvi put u istoriji desilo. Zvali su nas Nemci, Francuzi, Englezi, Belgijanci, Danci... Svi hoće protiv nas i to je dovoljan pokazatelj da uživamo poštovanje. Nije samo utakmica u Portugaliji napravila taj bum. Jeste bila najvažnija utakmica u kvalifikacijama, ali ne i jedina na kojoj su nas pratili. Zaista smo igrali odvažno, ofanzivno, hrabro... Nije postojao ni promil straha, verovali smo do kraja da će finale biti u Portugaliji što se i desilo. To je bila kruna. I istorijska pobeda ma šta ko pričao. Tek za 15-20 godina ćemo biti svesni važnosti te pobede i načina na koji smo je ostvarili. Zato pozivi svih ovih selekcija govore da nas cene i respektuju“.

Zašto niste prihvatili?

„Nismo mogli jer smo sa Mađarima još ranije dogovorili da igramo 24. marta, a neke od ovih ekipa koje sam pomenuo su htele da igraju baš 24. Pošto smo ljudima dali reč, bilo bi nebulozno da ih odbijemo i kažemo: ’Ej, idemo mi ipak u Pariz da igramo sa Francuskom’. Bože moj, možda ćemo se sresti na Mundijalu pa ćemo odmeriti snage kad je važno“.

PAŽNJA! PAŽNJA! Počinje ukrcavanje za let u KATAR, zauzmi jedno od 122 mesta u Mozzart avionu

Planirate li možda neki spektakl u Beogradu pre Mundijala? Da nam dođe neka velika ekipa, da bude pun stadion, navijanje...

„Moguće je jedino tamo pred polazak u Katar ako se stvore uslovi. Ako se nađe termin, voleo bih da u Beogradu odigramo utakmicu sa atraktivnim protivnikom i da to bude ispraćaj kako dolikuje. Srbi generalno vole sport i fudbal. Ali moraš da budeš uspešan, da pobeđuješ i da im se dokazuješ iz utakmice u utakmicu. Na tome se radi, ne može preko noći. Pogledajte atmosferu u Kopenhagenu. Na onom prelepom stadionu su bar 40 odsto publike bile žene sa zastavama, iscrtanim obrazima... To je tradicija. Ljubav. Nevezano kakav će rezultat biti. To je nešto što živi sa njima. Ali mi smo imali turbulentna vremena, ratove, sankcije... Svašta smo preturili preko glave. Treba uzeti u obzir i tu činjenicu“.

Evidentno je da vas mnogo više zanima Srbija i njen stav na terenu nego ime protivnika...

„To je moja vizija. Nikad ne gledam na protivnikovo ime. Naravno, moram da znam s kim igram i osnovne postulate kako on igra i u kom sistemu. Ne opterećujem igrače da gledaju video i da gube vreme. Fokusiraš se na sebe i daš maksimum“.

Šta ste konkretno promenili igračima za tako kratko vreme? Vidimo da sada potenciraju u izjavama kako im je lepo kad se okupe u Pazovi što implicira da ranije možda i nije bilo lepo.

„Neka igrači sami kažu. Ja o sebi ne volim da pričam. Niti želim“.

Da li možda kao bivši veliki igrač bolje razumete igrače nego neki prethodni selektori?

„Znači mi bogato iskustvo. Što kao igrača, što kao trenera. Nisam ja juče postao trener, nego pre 15 godina. Puno razmena informacija sa velikim imenima u trenerskom poslu mi je dosta toga donelo. Imao sam privilegiju da razgovaram sa najvećim imenima ovog posla, da odem kod njih u kamp, da prisustvujem treninzima i da razmenjujemo mišljenja. To je velika privilegija i to ne može baš svako. Mislim, primiće te i Real Madrid, ali odgledaš i ideš kući. A ja sam provodio vreme sa njima, jeli smo zajedno, diskutovali... Nisam neko ko je kopirao jer mislim da je to nemoguće. Moraš biti svoj i imati svoju ideju. Naravno, znanje je jako bitno. Da se razumeju neke taktičke zamisli i implementacija sistema“.

Kakvih sistema?

„Lako je reći ’igramo sa trojicom pozadi i to je to’. Da, ali postoje neki principi. Kako defanzivni, tako i ofanzivni. E sad to treba sve objasniti na pravi način. A da bi objasnio, moraš da vladaš materijom. Jer igrači su vrlo inteligentni i brzo vide ko zna, a ko ne zna. Ko se gubi, a ko ima problem sa komunikacijom. Moraš imati osećaj i instinkt da dobro pratiš šta se dešava na terenu. Nikako ono van terena. Da ne potpadneš pod euforiju i da ništa ne može da te poremeti“.

A igrači?

„Najvažnije je da ostanemo skromni, da igrači puste druge da pričaju o njima. Fudbal je dokazivanje. Ono što je bilo juče, to je lepo ali nije toliko bitno kao ono što je ispred. U tom pogledu, moraju tako da se ponašaju. Kao što je meni kao treneru semafor merilo. On kaže ko je bolji, ali meni je mnogo važan i način na koji dolazimo do tog rezultata“.

Imate li viziju da te ideje preneste u neki kontekst srpskog fudbalskog identiteta i da nam takav fudbal igraju i mlađe kategorije?

„U komunikaciji sam sa ostalim selektorima i smatram totalno pogrešnim da sve mlađe selekcije igraju kao A tim. Mi sada igramo sa trojicom pozadi. To je jako ofanzivan sistem koji ti daje šansu da dominiraš ako koristiš prave principe kako se gradi igra, kako se ide u završnicu... Ovo očigledno prija mojim igračima. Terati mlađe selekcije na to bi bilo pogrešno. Suviše su mladi i generalno svi danas igraju sa četvoricom u liniji i standardnih 4-2-3-1. Ili kad se braniš 4-5-1. To je ta neka današnja standardizacija. A ja sam neko ko ne voli da bude u šablonu. Volim da se razlikujem. Ne zato što ne respektujem druge, već zato što moramo da budemo drugačiji, lepši i atraktivniji. Da li ćemo uspeti u tome, ne znam. Ali trudimo se“.

U toj sistematizaciji ste nam rešili i dugogodišnju rak ranu reprezentacije: Bekove. Nismo ih imali.

„Pa i sad ih nemamo. Klasične 'dvojke' i 'trojke'. Imaš par igrača poput Uroševića iz Partizana, Rodića iz Zvezde... Gajić i ne igra. Pre nego što sam sastavio prvi spisak, video sam to. Nisam slep. I onda kažem sebi: ’A što ne bih iskoristio sjajne štopere kada ih imamo trojicu-četvoricu...’ Zašto da jedan sedi na klupi samo zbog sistema? E onda ćemo da razvijamo sistem na drugačiji način. Bez bekova koji su po vokaciji odbrambeni igrači. U tom sistemu bokove pokrivaju ofanzivni igrači...“.

Zvučite prezadovoljno štoperskom linijom?

„Zadovoljan sam kako se ponašaju i kako shvataju obaveze. E sad, imamo tu neke igrače koji nemaju minutažu u klubovima. I to predstavlja problem“.

Konkretno: Pavlović, Radonjić i Jović? Vidi li se na njima neigranje u klubovima?

„Ajd što ja vidim, a vidite valjda i vi svi. Idealno bi bilo kad bi svi oni igrali. A to se ne dešava i postaje problem. Pre svega u fizičkom smislu jer nemaš taj ritam igre. Šteta... Trebalo bi i morali bi da nađu sredine u kojima će igrati. Tu je i Nastasić isto. Odigrao je samo jednu utakmicu od januara“.

SRBIJA NA SP U KATARU - KVOTE

Verujete da će se to desiti i da će se oni vratiti u formu?

„Ima još dovoljno vremena. Sedam je meseci do Mundijala, verujem u njih. Ti momci imaju veliko srce. Čast im je da igraju za Srbiju. Ne zaboravite jednu stvar. Mi smo mnogo mala zemlja da bismo se odricali igrača. Kad mi neko kaže: ’A što zoveš Luku Jovića kad ne igra tamo?’ Znam, ali mnogo lako bismo se sa tim razmišljanjem odricali dobrih igrača. A i nemamo neku ponudu kao alternativu. Nemam neke dileme da mi se lome misli. Ja to gledam i sa ljudske strane. Nije fer da se skloni neko ko je učestvovao u ovim teškim i napornim bitkama, da bi se pozvao neko samo da ga probamo. Šta ima da ga probamo?! Pratim sve, ali ne vidim potrebu da zadovoljavam nekoga“.

Dragan Stojković sa igračima (©Starsport)

Dakle, teško dižete ruke od igrača... Nismo navikli na to u Srbiji jer prethodni selektori su imali običaj da iz raznih razloga precrtavaju igrače koji su bili među najboljima: Matić, Tadić, Milivojević, Milinković Savić...

„Spisak i pozivi su isključivo moja odgovornost. Naravno, u konsultacijama sa mojim saradnicima koji sve prate. Od petka do nedelje. Prate čak i drugu ligu Nemačke, držimo sve na radaru. Ali ova grupa igrača koja je iznela teret i pokazala strahovit karakter, zaslužuje da bude tu“.

Kažete da je spisak samo vaša odgovornost. Je l' se desilo nekad da Piksiju neko ...

„Ne!"

... da Piksiju neko uđe u uvo i nešto mu suflira. Kakav odgovor bi dobio?

„Ne! Tu nema odgovora zato što nije došlo do toga. Ako se sećate, moje prve konferencije sa vama medijima, rekao sam vam da ćete istog momenta biti obavešteni ako se pojavi prvi, drugi ili deveti koji traži bilo šta za bilo kog igrača. Ja bih to uradio! Sigurno bih sazvao konferenciju i rekao da me je taj i taj zvao za tog i tog igrača. Ako su toliko ludi da ulaze u to...“

Ipak, pred svaki Mundijal se selektorima dešavala ta situacija...

„Neka probaju bre. Pa da vidimo. Ali bojim se da već znaju odgovor“.

Kladi se na žreb: Ronaldo u grupi sa Orlovima - kvota 12, veće šanse za Brazil i Argentinu nego za Evropljane

Da se vratimo na ove što dobijaju pozive. Da li nam je kod vas konačno sazrela generacija zlatnih Orlića iz Litvanije i Novog Zelanda?

„Ti momci su napravili velike uspehe i očigledno imaju potencijal. Ali kada sam prvi put u Parizu uzeo flomaster i papir i krenuo da pišem prvi spisak, verujte da mi ni na kraj pameti nije bilo ko je bio u Litvaniji, a ko na Novom Zelandu“.

Koliko je bilo imena na tom prvom spisku?

„Od 35 do 40. E, to je najvažnije. Da si načisto sam sa sobom i da imaš ideju. Da ne zoveš nekog i pitaš šta misli o ovom ili onom... To kad kreneš da radiš, onda si gotov. Onda već misli kreću da lutaju. Prvo sebi u glavi napraviš sliku i onda flomaster u ruke. Ništa privatno i ništa da se svetiš nekome“.

Da li su vam se igrači nekad požalili na status ili minutažu?

„Nikada. A znate i sami da sam neka imena precrtao. Moguće da bi nekom drugom treneru bilo teško da donese takve odluke, pa bi tu bilo i pritisaka, molbi, žalbi... Ali ja sam bio ubeđen da ćemo otići u Katar na ovaj način i zato sam napravio neke poteze koji su nekima izgledali iznenađujuće kad su videli da nema nekih igrača. Ali to je bilo samo moje fudbalsko viđenje. Ništa lično“.

Zanimljivo je da u poslednje vreme rotirate golmane. Isprobali ste ih četvoricu.

„Imali smo već trojicu i da zoveš četvrtog, mislio sam da ima vremena i da ne remetimo ovo što imamo... Zato sam se i našalio kad su me pitali za Vanju Milinkovića Savića i pitao gde da ga stavim. Ali prateći utakmice - što nam je i posao – bio sam sve uvereniji da poseduje veliki kvalitet. Impozantna figura koja brani u Italiji. Što se golmana tiče, Srbija ne treba da brine. Svilar i mali Ilić takođe imaju kvalitet za budućnost“.

Deluje da ceo tim ima budućnost. Predvođen Dušanom Vlahovićem.

„I pre nego što sam postao selektor, imao sam razgovor sa jednim čovekom iz fudbala. Žali se on meni kako ćemo imati veliki problem i kako je katastrofa što Mitrović ne igra u Fulamu. Kuka mi kako nemamo koga u napadu. Ja mu kažem OK, ali i da imamo onog malog iz Fjorentine. On odgovara: ’Ma gde bre... To je zeleno. Ne može on’. Čekaj bre?! Šta fali momku? U Italiji davati golove u tim godinama je vrlo teško. Pogledaš par njegovih utakmica i kad vidiš kretnju, sve ti je jasno. Ne mora da postigne gol da bi video ono što ti treba“.

Sa Dušanom Vlahovićem na treningu (©Starsport)

A u međuvremenu je i Mitrović ušao u formu života i rešeta u Fulamu.

„Kad pogledaš engleski fudbal, vidiš da je on u klubu koji je stalno na granici prve lige. Ulazi i ispada. Nije to velika razlika. Zahtevi u igri u Čempionšipu su skoro pa isti kao u Premijer ligi. Čak nekad i veći. Mnogo teška i izjednačena liga. Uvek moraš na 120 odsto. Njemu tamo prija, uživa u Londonu i izgleda svoj na svome. Partije to pokazuju“.

Vidite li Mitrovića kao napadača u nekom top klubu?

„Ima mesta u bilo kojoj ekipi koja igra napadački. U jednom momentu je Barselona imala probleme gore u špicu i falilo joj takav igrač. Mitrović bi im tada idealno legao. Po krilnim pozicijama su imali odlične igrače, ali im je falio neko ko treba da se pokloni na 10 metara od gola. Ja oko Mitra nikad nisam imao dileme. Vlahović je počeo protiv Irske, Mitrović je ušao i dao gol. Veruješ u njega i ideju. Onaj čovek kojeg sam pomenuo ga verovatno ne bi ni zvao. Ali to su te razlike jer su mi misli i odluke bile čiste. Bez bilo kakvog uplitanja, zvanja, molbi... I onda mora da se završi ovako kako se završilo u Lisabonu. Da je bilo tako ranije, ne verujem. Pa i u moje vreme dok sam bio igrač je bilo svega i svačega. Pa i u vreme te velike Jugoslavije kada si morao da zadovoljiš sve ključeve“.

Probudili ste i Sergeja Milinkovića Savića kojeg smo dugo čekali ili ga očigledno nismo umeli iskoristiti. Kako?

„Daš mu na samopouzdanju i veruješ u njega. On je već pet godina standardan u Laciju, ljudi pričaju da vredi 90, 100, 150 miliona evra. Nebitno koliko tačno vredi, ali to nije slučajno. Nije lako biti nezamenjiv u Italiji. Pitao sam se: ’Pa kako bre ovaj ne može da igra u reprezentaciji? Šta je problem?’ Jer takva je priča bila tada. Da ne može. Ja sam došao da to promenim. On ima neviđene predispozicije. Njegova konstitucija, perfektna tehnika za tu visinu, šut, vizija igre, ideje, potezi... To se retko viđa. On je u stanju da odigra iz prve ono što niko ne vidi na terenu u tom trenutku. Setite se gola u Luksemburgu i asistencije Mitroviću. Pazite vi koja je ono hirurška preciznost i tajming. Ono mogu da odigraju samo majstori fudbala. Ja mu dajem potpunu slobodu da može da šeta jer se odlično snalazi u tom prostoru između dva šesnaesterca. Ovi iz Barselone da su pametni pa da ga dovedu tamo i da reše problem. Jer to je taj stil fudbala, koji on obožava. Pas, pas, tehnika... Ono što Buskets sada igra, Sergej bi igrao duplo bolje“.

Čak je i Dušan Tadić pre vašeg dolaska bio u padu i nije pružao u reprezentaciji koliko u klubu.

„On se pokazao i dokazao. On već ulazi u istoriju Ajaksa kao kapiten. Ne može baš svako da okrene Real naglavačke usred Madrida. Ima fudbalski dar, ima mekanu levu nogu koja kontroliše loptu i pronalazi sjajna rešenja na terenu jer je tehnički superioran. A ja volim tehničare. Tako da imaju sreće da sam im ja trener, a-ha-ha...“.

Ko kaže da ne mogu zajedno? (©Starsport)

Liči na nekadašnje „desetke“ kao što ste bili vi, Hadži...

„Enco Šifo takođe. U poslednjih 20 godina se fudbal drastično promenio. Pravila se menjaju u cilju da igra bude brža, atraktivnija, sa više golova... Igrači visoke klase su maksimalno zaštićeni. Nema više toliko prljavih startova, udaranja sa leđa kao nekad. Ima, ali ti onda sleduje crveni karton. Ovo danas je lakše nego u moje vreme. I drago mi je. Ovo je dobro. Start s leđa? Ajde kući! A nekad... Dok ti ne polomi nogu – ništa?! Svedoci smo šta su radili Maradoni da ga zaustave i kako su ga lomili. Zamisli Maradonu danas! To bi bila balada. Ionako je bila, a zamisli u ovo vreme...“

To odgovara i vašoj trenerskoj viziji?

„Tako je. Ja volim tehniku i dobar potez. Kažu danas stručnjaci da se mora više u teretanu, da se pumpaju mišići, ovo ono... Nešto nisam za to. Može malo, ali nemojte previše. Što reče Murinjo jednom kad su mu zamerili da mu ekipa nema snage. A on odgovara: Pa gde ste videli pijanistu da diže tegove i da onda svira simfoniju? Sve je ovde“, pokazuje Piksi na glavu.

A da li se ta mašta danas guši deci kada ih po školicama fudbala teraju u petlićima da igraju na jedan ili dva dodira?

„Vidi, najteže je biti jednostavan. Kad igraš na dva dodira, moraš da znaš šta ćeš sa njom pre nego što dođe do tebe. Meni je to dobro. Teraš ga da bude efektan i brz. Pa i da pogreši. E sad, opet u tim nekim najmlađim kategorijama treba dati slobodu i ne treba terati decu u šablon. Ali znaš šta je tu problem? Što čak i u petlićima imaš trenera ludaka kojima je samo bitno da pobede. To dete će odraditi ono što mu se traži, ali ga tako sputavaš da pokaže još više. To su šabloni, blokovi, ovo ono... I to je potpuno pogrešno. Ali taj trener tako negde zadovoljava svoju sujetu. A kako pobeđuje, to mu nije bitno. Sloboda treba da postoji, a kasnije će taj talenat stići na pravi ispit“.

U dahu Stojković navodi i primer iz svoje karijere.

„Kad je Venger došao u Nagoju i mi ga pitamo kako ćemo da igramo. Tad se igrala klasika 4-4-2. Meni on kaže da ću igrati u napadu?! Kakvom sad napadu, ja sam vezni igrač ceo život... Kaže Venger: ’Pa kakve to veze ima’. Ja kažem: ’Kako ću kad nikad nisam bio špic, uvek sam bio paker, koje se muva u sredini, razigrava...’ Njegovo objašnjenje je bilo: ’Toliku fudbalsku inteligenciju imaš da bi bila tragedija da tražim od tebe da igraš samo to u sredini. Tvoja mašta, tvoje kretanje... Igraš sve i radi šta hoćeš!’ Dao mi je svu slobodu“.

Često pomenete Arsena Vengera. Koliki je uticaj imao na vas?

„Svi su se smejali kad je došao u Arsenal, gledali su ga podrugljivo kao nekog profesora, učitelja... Čak su to sami igrači radili. Ali mic po mic i napravi se istorija od Arsenala. Svidelo mi se njegovo razmišljanje. A najviše su mi se sviđali treninzi. Sve je bilo sa loptom, stalno neka kombinatorika, zanimljive vežbe, stalno neka takmičenja... Uvek je bilo dinamično i nikad dosadno. Jedva sam čekao njegov trening“.

Znači poenta je da se uživa na treninzima?

„Pa normalno. Ideš da radiš nešto što ti je lepo. A ne da se pred trening mrštim jer će me trener mučiti, da ću morati da trčim 20 krugova, da ću povraćati...“

Da li je onaj njegov prelepi Arsenal zvezda vodilja kako bi vi voleli da nam igra reprezentacija?

„Sa Nagojom sam to već uradio. Rekao sam im da ćemo da igramo najlepši fudbal u Japanu i da ćemo biti šampioni. Bila je to hrabra izjava, jer je tada bilo masu jačih klubova. I ispunio sam obećanje, a Japanci su nas poredili sa Arsenalom po njihovim stručnim časopisima. Nije to kopiranje već sam samo nastavio sistem rada. Porazbijali smo sve i postali šampioni“.

A šta sada možete nama da obećate pred Katar? Posle onih obećanja o Kataru i Portugaliji, sada vam ljudi veruju sve što obećate.

„Dobro znate šta znači biti među 32 zemlje na svetu. Ne treba od toga da pravimo čudo, ali je uspeh. Vidite da Italija ne ide na Mundijal. Kolumbija, Čile, Švedska... Ovo do sada urađeno je dobra platforma da se potvrđujemo, dokazujemo i napredujemo. Prvi cilj je da prođemo grupu. Ko god da bude u grupi, cilj će ostati da idemo u nokaut fazu. Zato smo ovde. Nećemo doći da se kupamo, slikamo, odigramo tri utakmice i idemo kući. Ne, dolazimo da pokušamo da damo sve od sebe. Ma u stvari, nema šta da pokušamo nego znam da ćemo dati sve od sebe. Nema priče o tome“.

Kad tako kažete, onda je suvišno da vas pitamo koga biste voleli na žrebu?

„Potpuno svejedno. Moraćemo da igramo sa nekim jakim. Cilj je drugi krug. Ako smo već ovoliko iskrvarili i ako smo pokazali da možemo da igramo fudbal kako treba, ne vidim razlog zašto ne bismo nastavili u tom stilu. Dosta je više toga da budemo šampioni prijateljskih utakmica. Kad god su došla velika takmičenja, nije nas bilo ili nismo bili na nivou. Da li će rezultat doći ili ne, to ne znam. Igračima nikad nisam rekao da neka utakmica mora da se dobije. Mora samo da se umre jednog dana i to je to. Ali ono što se mora je da damo sve od sebe, da budemo hrabri, da imamo onu stvar... Nebitno ko je protivnik jer niko od njih nema krila da leti. Moraš da veruješ u sebe“, zaključuje Dragan Stojković Piksi u istom stilu kao kada je preuzeo kormilo Srbije.

Negde tada mu u bašti hotela u Dohi prilaze Fernando Santos i Žoao Pinto. Srdačno se pozdravljaju, objašnjavaju pod kakvim su pritiskom bili u baražu u koji ih je poslala Piksijeva četa i koliko im je bilo teško. Santosovo lice deluje izmučeno. Kao posle onog gola Mitrovića. Cigara zapaljena odmah na terenu posle meča sa Makedonijom govori najbolje šta je Srbija napravila u Lisabonu i koliko je stresa donela Santosu i Portugalcima.

Dok priča sa njim, Piksijevo lice sa druge strane deluje raspoloženo, nasmejano, optimistično... Dobar neki znak. Ne pred žreb, jer pred Mundijal Piksiju je svejedno koja će kuglica danas iskočiti.