INTERVJU - Dragan Ćeran: Tukli bismo Zvezdu i Partizan, Ektor Kuper me je hteo u reprezentaciji

O čemu mašta svako dete koje na ovim prostorima počne da šutira loptu? O dresu Zvezde, Partizana, reprezentacije, Reala, Barselone, Juventusa, Liverpula, Milana, Mančestera... Ali promil je onih koji uspeju da ostvare te snove. Mnogo je više onih koji moraju da pristanu na manje. Ipak, i to malo je na kraju puno.

Dok nam je fudbal propadao posle 90-ih i dok smo morali da se privikavamo da smo sve veća fudbalska provincija, sa knedlama smo gutali neprijatnu stvarnost. U redu, bilo je tu svetlih momenata, što klupskih, što reprezentativnih (isključivo mlađih selekcija), ali i mnogo razočarenja na koja nismo bili spremni. Na primer: Da Zvezdi lekcije drži Kairat, da se Partizan bruka protiv Šamroka, da nam se reprezentacija neslavno upiše u istoriju skoro svake sovjetske gubernije koja je čekala na prvu pobedu ili bod u tamošnoj fudbalskoj istoriji. Niti je više radio mit o „evropskim Brazilcima“, niti su od nas zazirali u većini Evrope, a bogami i Azije. Tako su naši fudbaleri krenuli da hleb zarađuju Rusiji, Ukrajini, Belorusiji, Kazahstanu, Azerbejdžanu...

Ali Uzbekistan?! Da ste fudbaler, šta biste rekli da vas neko pozove da igrate fudbal u Uzbekistanu?

Prosečan čovek malo uopšte zna o ovoj zemlji, a kamoli o njenom fudbalu. Neko osnovno znanje doseže do činjenice da je to bivša sovjetska republika. I tu se završava.

Vikipedija kaže da je Uzbekistan pet puta veća zemlja od Srbije. Sa četiri i po puta više stanovništva (oko 32.000.000). Duplo je bogatija po BDP-u, a daleko bogatija po prirodnim resursima. Većinski je naseljena muslimanskim stanovništvom i sekularnog je uređenja. Od nezavisnosti od SSSR-a je imala jednog predsednika punih 26 godina. Dok nije umro. To su neki osnovni podaci o Uzbekistanu. Za ostalo, guglajte...

A šta je sa tamošnjim fudbalom?

Čuli smo da je tamo bio Rivaldo, čuli smo da je bio i Skolari, čuli smo čak i za talentovanu barabu Maksima Šackiha. I to je to.

Ali, nedavno smo prilikom surfovanja prostranstvima interneta saznali i da je car uzbekistankog fudbala - Srbin. Prvo smo naleteli na vest da je srpskom fudbaleru Draganu Ćeranu iz Pahtakora ponuđeno uzbekistansko državljanstvo. A potom i da je osvojio sve što se moglo osvojiti. Timski i individualno.

Dovoljno da nas zakopka kako to tamo izgleda. Našli smo čoveka na Instagramu, uljudno se javio, a čini nam se i iznenadio. Tako smo se upoznali i napravili ovaj intervju kada je došao u Beograd.
„Da mi je neko rekao da ću da odem u Uzbekistan i da tamo budem najbolji igrač, ne bih verovao... Svi mi odavde imamo druge ambicije i ciljeve. Da se dokopamo te famozne Evrope, ali ja sam sreću našao u Aziji. Sudbina, šta li je... Nisam imao ambicija da pređem u Partizan, Zvezdu ili Vošu i da čekam šansu sa klupe. Kada sam imao neke takve mogućnosti, nisam hteo. Uvek sam birao ’siguricu’ i hteo da budem „prvi u selu“. Izgurao sam neki svoj put i zadovoljan sam. Jeste bila obilaznica, ali ništa ne bih menjao“, kaže nam Dragan Ćeran na početku razgovora.

Kako si završio u Uzbekistanu?
„U tom momentu sam bio u Vardaru i spremali smo se za kvalifikacije u Ligi šampiona. U međuvremenu se desi da me precrtaju kao stranca koji je višak. Kao grom iz vedra neba me je pozvao agent Siniša Branković koji radi Kazhastan, Uzbekistan i te zemlje. Nisam ranije poznavao čoveka, niti sam ikad imao menadžera. Predložio mi je selidbu u Uzbekistan. Pre nekoliko godina - kad i svi ostali - čuo sam za Rivalda, Skolarija, Bunjodkor i velika ulaganja koja su tada imali. To je sve što sam imao u glavi o uzbeskistanskom fudbalu. Ništa drugo“.

Kako si prelomio da odeš tamo?
„Sreća je što je u tom klubu, Nasafu, koji mi je predložio Branković, već bio jedan naš igrač. Dejan Boljević. On me je kontaktirao, rekao mi da dođem, da će sve biti OK i da je to dobra liga za napadača. Ja sam bio skeptik. Vidite, napadač kad god menja zemlju, zna da mora postići makar 10 golova da bi se zadržao ili išao dalje. Kao napadač imaš breme da postižeš golove. A kao stranac da praviš razliku. Samo po sebi je psihološki teško. A potrefilo se da mi to bude treći klub u godinu dana. Pitaš se gde, šta, zašto...“.

Je li prijatelj Google pomogao?
„Razmišljao sam sigurno desetak dana. Guglao sam zemlju, grad, klub... Ali nema ništa! Ima neki oficijelni sajt kluba, ali o gradu ništa. Prevaga je bio Boljević koji me je nagovorio“.

I šta onda kada si došao?
„Drugačiji život, stil, kultura... Sve što sam video za tih par dana je bilo različito u odnosu na ono na šta sam navikao. Kako sam došao u klub, tako Boljevića oteraju! Ispadne da sam ga ja oterao jer smo mojim dolaskom imali višak stranaca. Meni se sloši zbog toga i odmah mu kažem: ’Brate, idemo zajedno kući! Ne mogu ja ovo!’ On počne da me nagovara kako će sve biti u redu, kako su to sve fudbal i sudbina. I tako ostanem u Uzbekistanu...“

Kako su tekli prvi dani?
„Bio je još jedan Srbin koji je došao nekoliko dana pre mene. Ognjen Krasić, koji danas igra u Voždovcu. Zajedno smo prošli adaptaciju. On je pre igrao u Kazahstanu, naučio je ruski jezik i olakšao mi dosta. Naučio sam i ja nešto malo ruski kada sam igrao ranije u Azerbejdžanu. Kod njih se priča taj njihov uzbečki i ruski jezik. Pola-pola. A u glavnom gradu Taškentu poneko priča i engleski“.

Rekao si da se klub zove Nasaf. A grad?
„Karši. To je pustinjski grad. Zato sam hteo da odem posle nekoliko dana. Sem vrhunskog trening kampa u kojem imamo sve, treniramo i živimo, nemaš ništa. Kako izađeš iz te baze, to je depresija, pustinja, prašina... Vreme stoji otkako su se otcepili od SSSR. Ne mogu da ti opišem dok ne vidiš“.

Dakle, stalno ste u trening kampu?!
„Da. To je donekle i dobro. Imaš svoj tempo i dnevne rituale. Trening, oporavak, utakmica... Lepo se pogodilo da sam počeo da dajem golove čim sam zaigrao. To mi je bilo najbitnije. Publika me zavolela. Baš protiv Pahtakora sam dao gol i rešio utakmicu. Za tu polusezonu sam dao 13 golova na 11 utakmica. Odmah sam dobio produžetak ugovora na dve godine“.  

Porodičan si čovek, kako je žena izdržala tamo?
„Žena je bila i u Keršiju sa mnom. I „kukala“! Ha-ha-ha... Šaluna stranu, nije joj bilo lako. Šetala je sa klincem. Bez društva, bez sadržaja, razonode. Bili smo ja i još jedan Rus koji nije dovodio porodicu, tako da ona stvarno nije imala sa kim da se druži. A mi smo imali gostovanja i po par dana. Neću ni da zamislim kako joj je bilo. Niti sam smeo da je pitam“.

Kako si se navikao na mentalitet i tamošnje običaje? Kakav je to narod?
„Oni su uglavnom u veri. Trude se da se mole, da veruju i onda paze na svaku izgovorenu reče. Porodični su i nisu nešto mnogo društveni. Nema tu mnogo kafa ili ručkova posle treninga. Naravno, ko je religiozan. Ali, kao i kod nas, ima ih i da nisu religiozni. Oni su malo opušteniji za priču, šalu i izlaske. Naravno, najviše se pije vodka. Gaje veliko poštovanje prema strancima i mnogo su gostoljubivi. Mlađi igrači persiraju, zapitkuju, nude se... Totalno drugačije nego kod nas kada mladi igrač poleti posle dve utakmice. Tamo treneri postavljaju klince na svoje mesto. Kako koji od njih poleti i promeni ponašanje, oni ga vrate u U23 tim da se malo smiri“.

A neki zanimljivi običaji?
„Klasika za taj svet. Klanje ovce pored stadiona je zanimljivo. Kolju ovcu kad je dobro i kad nije dobro. Pred početak sezone, da bi bilo dobro. A ako ne ide, onda opet kolju ovcu da bi bilo bolje. Toga ima i u Turskoj“.

Kakva je zemlja Uzbekistan?
„To je treća zemlja po proizvodnji pamuka na svetu. Treća zemlja po rudi zlata. Imaju velike naftne i gasne rezerve. Ali, kad pogledaš, opet se siromašno živi. U prestonici Taškentu se to i ne vidi jer se on kreće ka Evropi i modernizuje se. Ali u manjim gradovima se vidi siromaštvo. Plate su po 100-200 dolara i oni su prezadovoljni sa tim. Nemaju srednji stalež. Ili imaš ili nemaš. A više je ovih drugih“.

Kakav ti je bio prvi klub?
„Nasaf je odličan i dobro organizovan klub. Sponzor je bio odličan. Inače, tamo svaki klub ima lokalni naftni zavod za sponzora. To su ozbiljne pare. Godišnji budžet je bio oko 6.000.000 evra. Samo je pitanje koji čovek je na čelu grada. I da li voli fudbal ili ne. Prvu godinu i po dana je bilo sve super, ali se onda promenio gradonačelnik, nije hteo više da ulaže u sport i zato sam otišao. Bili su osvajači ACF Kupa, što je azijski pandan Ligi Evrope. Ali uzbekistanski i klubovi iz ostalih jačih zemalja ne igraju to više jer su prejaki za ovaj slabiji deo fudbalske Azije kojem je namenjeno to takmičenje. Uzbekistanski klubovi sada igraju samo Ligu šampiona Azije“.

Koliko može igrač da zaradi u Uzbekistanu?
„Zavisi... Oni su malo skeptici i prvo moraju da te vide i snime polusezonu. Ako se pokažeš dobro, onda mogu da te plate 15.000-20.000 evra mesečno. Govorim o klubu poput Nasafa. Mislim da ljudi kod nas nisu svesni koji novac može da se zaradi tamo. Inače, te plate važe samo za strance, dok njihovi igrači zarađuju manje. Ali su zadovoljni time što primaju“.

Koliko stranaca može da igra?
„Četiri plus jedan Azijac. Pre je moglo tri plus jedan“.

Kako vam je išlo u Nasafu?
„Prve godine nismo izborili Ligu šampiona, ali druge smo ušli. Igrali smo u grupi sa iranskim Persepolisom, Ćavijevim Al Sadom i Al Vaslom iz Dubaiju. Uzmemo 10 bodova i budemo treći. Nesreća... Obično se sa tim brojem bodova prođe grupa. Ali dalje su otišli Perspeolis i Al Sad. I igrali su u polufinalu. Što je ustvari ’malo finale’ jer je azijska Liga šampiona do finala podeljena na dva dela. U prvom delu kostura igraju timovi iz Irana, Saudijske Arabije, UAE, Irana, Katara, Uzbekistana... Dakle iz muslimanskog dela Azije. U drugom delu kostura su klubovi iz Kine, Japana, Koreje, Tajlanda, Australije...“

Igrao si protiv Ćavija? Onog Ćavija iz Barselone?
„Ma šta ja da pričam o Ćaviju. Majstor. Legenda. Čovek stoji, stoji, stoji... I onda se spusti se do centra, uzme loptu, okrene i odmah pas u šansu. Neverovatno. Sad ima „sto godina“, a ja nisam uspevao da mu priđem u priliku da oduzmem loptu. Pomisliš u sebi ’on je već mator, sad ću mu pokažem’, zaletiš se i... Ma kakvi! Ja krenuo na jednu stranu, on se već okrenuo na drugu, provozao nas dvojicu-trojicu i ostao sam sa loptom. Ta lakoća, taj prijem lopte... On u prijemu već zna šta će sa loptom, a ne ko mi obični mučenici što je primamo pa gledamo šta ćemo. On već ima viziju šta sa njom. Ma pusti, šta ja tu imam da pričam o Ćaviju“.

Drugog pokušaja sa Nasafom nije bilo...
„Odmah posle ispadanja iz Lige šampiona, usledio je taj finansijski krah kada su rešili da srežu budžet. Rekli su nam da ne mogu više da plaćaju strance. Ja nisam bio voljan da menjam klub, ali morao sam. Rastali smo se na lep način. Tada sam imao ponude Pahtakora i Tajlanda. Rešio sam da ostanem u Uzbekistanu“.

Nama u Srbiji ime Pahtakor ne znači mnogo, ali ko redovno igra kladionicu, možda zna o kome je reč...
„To je njihov najbolji, najstariji, najtrofejniji i najpoznatiji klub. Dugo godina su bili jedini uzbeskistanski predstavnik u šampionatu SSSR, osvojili su i kup Sovjetskog Saveza. Imaju tradiciju“.

Znači usledio je veliki skok?
„Nije to baš velika promena. Jedino zbog grada. Igrački i timski me nije mnogo stvari iznenadilo jer sam sve te fudbalere već upoznao kroz utakmice. Čak sam imao i pet-šest saigrača iz Nasafa koji su prešli u Pahtakor. Adaptacija je išla sasvim normalno“.

Makar je grad bio bolji.
„Kao i svaki glavni grad. Najbolji u zemlji. Imaš neke mogućnosti koje ranije nisi imao. U Nasafu je sve bilo fokusirano na fudbal jer smo živeli u trening kampu, dok je u Taškentu bilo života i pored fudbala. Misli počnu da ti lutaju u koji restoran, kafić, tržni centar...“

Kakav je kvalitet uzbekistanskih fudbalera i trenera?
„U Nasafu sam imao odličnog stručnjaka koji je po ceo dan u fudbalu. I dobar je psiholog. A klinci su uglavnom mali, niskog težišta i brzi. Imaju talenta“.

Ko im je najbolji fudbaler?
„Igra u Rostovu. Šomuradov. Špic. Imaju i Hamedova u Kini koji igra sa Hulkom u Šangaju. Njih dvojica su odskočili. Ostalima ije najveći domet Katar, UAE...“

A reprezentacija?
„Ektor Kuper je bio selektor. Pokušao je da promeni mentalitet, ali džaba... Nisu ambiciozni, brzo se zadovoljavaju i imaju strah od velikih utakmica. Kupera su oterali i sad su stavili domaćeg selektora. Hteli su Karlosa Keiroša, ali im je on baš lupio cifru. Tražio im je godišnje 6.000.000-7.000.000 evra i odustali su“.

Sam si rekao da su ti Rivaldo i Skolari bile jedine asocijacije na tamošnji fudbal. Pamte li ih još?
„Ma šta sad mi da pričamo o Rivaldu. Zna se ko je on. Ovi što su ga gledali kažu da je to čisto uživanje. Stadioni su bili puni samo zbog njega“.

A kakav je sada status fudbala u Uzbekistanu?
„Kod njih su popularne borilačke veštine u kojima su baš jaki, a fudbal je najpopularniji kolektivni sport. Ulaže se sve više i više, prave nove stadione i akademije... Ide to polako“.

Koliko ljudi dolazi na stadione?
„Ako je derbi, bude 15.0000-20.000 ljudi. A ovako, 6.000-7.000 na običnim utakmicama. Zavisi od protivnika. Imaju i specifičnih klubova. Naprimer, moj kum Slavko Lukić igra u Navbahoru koji ima 15.000-20.000 gledalaca na svakoj utakmici. Ali to je provincija, vruć teren. Kao kod nas Novi Pazar. Napune stadion skoro uvek“.

Kako si krenuo u Pahtkoru?
„Loše! Prvu utakmicu sam promašio penal. I onda šest-sedam utakmica bez gola. Muka. Ali igrao sam drugu poziciju i dok sam objasnio treneru gde sam najbolji, prošlo je dva meseca. Tek pred kraj prvenstva smo se ukapirali. Objašnjavao sam mu da nisam vezni igrač koji se snalazi sa defanzivnim zadacima i onda me je postavio na „desetku“. Ove godine su mi dali slobodu, bez defanzivnih uloga i hvala Bogu se sve vratilo. Ove sezona mi je bila neverovatna. Osvojili smo titulu, kup i liga kup. Prvi put u istoriji tamošnjeg fudbala je neka ekipa osvojila triplu krunu. A ja sam bio najbolji igrač i strelac lige. Našao sam se u idealnom timu. Preskočio sam i Rivalda kao stranac sa najviše glova. Baš sve što sam mogao da ostvarim. Najbolja sezona u karijeri“.

Kako ti je tako ’kliknulo’ u Pahtakoru?
„Ne znam... Prva sezona je bila teža. Izgubili smo titulu, a znate kakva je nervoza u velikim klubovima kada se izgubi titula. Tim se mnogo menjao, reprezentacija je imala neke azijske igre i krenuli smo pripreme sa klincima. A odmah su nas čekale kvalifikacije za Ligu šampiona?! Mislio sam da to neće na dobro da izađe. Ali, kako je krenula Liga šampiona, sve se otvorilo. Neke strance su oterali, doveli su dobre domaće igrače i namestila se hemija u svlačionici. Nije bilo stranaca osim mene i Marka Simića, štopera crnogorske reprezentacije. On mi je mnogo značio u Pahtakoru jer je već bio godinu dana tu, a porodoica mi je došla tek u martu posle pripeema u Dubaiju“.

Ko finansira tvoj Pahtakor?
„Glavni sponzor je Ališer Ušmanov. Ruski milijarder rođen u Uzbekistanu. Pre nekoliko godina je prodeo vlasničke deonice u londonskom Arsenalu za 600-700 miliona evra. On je glavni sponzor, ne pojavljuje se nigde u klubu, ali je prisutan preko svog čoveka kojeg je postavio. Budžet kluba je danas oko 20 miliona evra. Sad su malo počeli i marketinški da se trude. Doveli su još sponzora. Ako igraš dobro, sponzora je sve više. Sada smo osvojili sve i dobili smo dosta dobrih sponzora. Priča se da hoće da dovedu Adebajora, Obi Mikela... Šta će tu da bude, videćemo. Ali istina je da oni hoće ovu dvojicu. Trener Šota Arveladze ih želi“.

Kada ga već pominješ, on je poznato ime. Nekadašnji špic Ajaks i Glazgov Rendžersa.
„On ti neće skretati šažnju ako promašiš pas ili gol. Više se trudi da poboljša igrača na tehničko-taktičkom planu. Kako da stojiš na terenu, kako da se krećeš, kako da zatvaraš linije, kako u presingu... Njegov cilj je da igrač sa što manje kretnje zatvori što veći prostor. Mnogo voli da radi i sa klincma. Pogotovo napadačima. Ostaje sa njima posle treninga, rade završnice, šuteve iz raznih pozicija... Dobar trener i dobar čovek. Ma dovoljno mu je što je prošao kroz Ajaks pa da zna šta radi. A on ne samo da je prošao već je bio ozbiljno ime u Ajaksu“.

Za tvoju uzbekistansku priču smo čuli tako što smo pročitali na njihovim medijima da ti nude državljanstvo i da te žele u njihovoj reprezentaciji. Istina?
„I dalje mi ga nude. Ali je problem FIFA pravilo prema kojem pet godina moraš da igraš u nekoj zemlji da bi zaigrao za neku reprezentaciju. Oni mogu da mi daju diplomatski pasoš sutra, ali FIFA je problem. Ja sam tamo tri i po godine. Rekao sam im da mi je ukazana velika čast i privilegija. Ektor Kuper je hteo da mi da pasoš. On je bi za to odmah čim je došpao i pričao je sa ljudima iz kluba. Sada me hoće i novi selektor. Rekao sam im da je velika stvar što me ceni neko u nekoj drugoj državi na taj način i da ne mogu da opišem koliko mi je drago. Ali, da li ću ja biti sa 34 godine podoban da pomognem reprezentaciji? I da budem na potrebnom nivou? Ostavio sam tu opciju otvorenom, pa ćemo da vidimo. Imam 32 godine, otvoren sam da im pomognem, ali zaista ne znam na kojem nivou ću da budem sa 34 godine. Nije poenta da uzmem pasoš samo da bih ga uzeo. Ako već uzimam pasoš neke države, onda toj državi moram nešto i da vratim. I njenom narodu. A ne da se vučem po terenu zbog pasoša. Ako sa 34 godine budem mogao da im pomognem, biće mi čast“.

Ipak, nisi najpoznatiji Srbin u uzbekistanskom fudbalu. Tu je i Ljubinko Drulović.
„Ljube je sada selektor olimpijske selekcije i sada igraju kvalifikacije za Tokio. Često se gledamo. On je dobar čovek i trener. Cene ga tamo i daće Bog da se plasiraju na Olimpijske igre. То je njima mnogo bitno“.  

Koje su ambicije tvog Pahkatora?
„Liga šampiona nam počinje 10. februara. U grupi smo sa šampionom Al Hilalom, Al Ahlijem iz Dubaija i kvalifikantom. Cilj je da se prođe grupa. Prošle godine smo za jedan bod izvisili za prolaz. Primili smo gol od Ah Alija u 93. minutu koji nas je koštao ispadanja. Ove godine je cilj da se prođe grupa. A kako sam čuo, rukovodstvo i sponzori gađaju i malo više ciljeve...“

A premije?
„Naravno da ima premija. Kad uradiš nešto što nije uobičajeno i oduševiš ih, znaju lepo da počaste. Ja nemam bonuse za golove i lične učinke. Nikada to nisam voleo kako ne bih došao u situaciju da jurim golove i budem sebičan zbog neke premije. Da stavljam sebe ispred ekipe zbog 1.000-2.000 dolara?! Ružno brate.... Inače, Azija sada bolje plaća nego Evropa ako izuzmemo top evropske klubove“.

Koliko još ćeš biti tamo?
„Ne znam. Ne ide mi se nigde. Nisam došao do te tačke. Od čega da se zasiitim? Radim ono što volim, igram u najboljem klubu u zemlji, imam lep ugovor, sa porodicom sam, ništa mi ne fali... Ljudi me cene i poštuju. Zašto bih menjao? Namestio sam glavu, imam još dve godine ugovora“.

Da li si imao ponuda drugih klubova?
„Tražio me je Persepolis. Bili su spremni da plate milionsko obeštećenje, bio sam i ja raspoložen da probam jer je to najveći iranski klub, ali je sve okončano istog trenutka kada su videli da sam igrao u Izraelu. Ko je boravio u Izraelu, može da zaboravi na posao u Iranu. To su te azijske relacije koje treba razumeti“.

Da se vratimo na početak, pre Uzbekisana i Izraela. Odakle si krenuo?
„Iz Kozare. Banatsko Veliko Selo. Toma Sivić iz Smedereva me je video kada sam imao 17 godina, pozvao me na utakmicu, svideo sam mu se i odmah sam zaigrao za prvi tim. Bila je to dobra ekipa sa iskusnim igračima Mudrinićem, Mirosavljevićem, Zečevićem, Đuraškovićem... Svi od mene stariji po desetak godina. Ali Sivić je video nešto u meni, prepoznao talenat, a i voleo je da radi sa mladim igračima. Odmah me gurnuo u vatru sa 17 godina i šest sezpna sam igrao za Smederevo“.  

Iz tog Smedereva si stigao i do dresa mlade reprezentacije.
„Miroslav Đukić me je pozvao. Bio sam u ekipi u onom čuvenom baražu sa Šveđanima kada smo ovde izgubili 0:3, pa tamo preokrenuli sa 5:0. Bio sam na klupi, kasnije sam na spiskovima i onda me je odjednom pojeo mrak. Ali to su već neke druge priče...“

Kakve?
„Klinac iz Smedereva, nikad nisam imao agenta i eto... Ali možda je i to bila sreća u nesreći. Što se nisam tokom karijere zarobio za nekog menadžera. Možda bi me neki agent tada progurao u reprezentaciju, ali ko zna zašto je to dobro. Inače, bio sam na spisku za EP. Ćale skuplja isečke iz novina i još čuva spisak iz Žurnala. A ja na spisku. Ipak, preko noći se taj spisak promenio i mene više nije bilo na njemu. Iskreno, nije me mnogo pogodilo“.

Pričalo se i da te je tada zvao Partizan?
„Bilo je nekih priča za Partizan i Vošu, ali nisam želeo da idem i da sedim na klupi jer je konkurencija bila baš jaka. Nisam bio spreman da čekam šansu sa klupe. U Smederevu sam igrao standardno, dobio traku i sazreo kao igrač i čovek“.

Iz Smedereva si krenuo put Evrope.
„Puklo je u Železari u Smederevu, otišao je US Steel i tako je propalo Smederevo. Otišao sam pola godine na pozajmicu u belgijski Vesterlo. Samo tri utakmice, ali sam makar osetio inostranstvo i tamošnji fudbal. Iskreno, nisam bio spreman da igram tamo. Dođem tamo na prvi trening kad crnac govori ’Gde si brate’?! Ja u čudu, kao ono Obijora Odita što je igrao za Javor i Partizan. On se sada čuje sa Uzbekistancem Husnidinom Gafurovim koji je od 2013. proveo četiri sezone u Javoru, a danas igra sa mnom u Pahtakoru. Mnogo je smešno kad čujem kako njih dvojica danas pričaju telefonom na srpskom“.

Posle Belgije je usledio Izrael. Kako je to izgledalo?
„Izrael je već bio druga priča. Ja sam bio spremniji i ozbiljniji. Tada je bila klalsika da se šalju CD-ovi pa ko se kome svidi. Povežu se ljudi između sebe, neko uvek zna nekoga kome treba igrač... Tako sam otišao u Izrael. Proveo sam godinu i po dana u dva izraelska kluba. Bilo je naših tamo i bilo mi je baš lepo. Lepa zemlja, gradovi na moru. Ozbiljno se prati fudbal. Imaju emisije pre i posle utakmica, kamere te snimaju prilikom dolaska na stadion, u svlačionici, svaka utakmica po 10-15 kamera, osetiš se kao da si neki ozbiljan fudbaler. Lepo ti bude“.

Iz Izraela u Azerbejdžan.
„Isto lep grad, na granici sa Gruzijom, bili smo tri sata od Tbilisija i često išli tamo. Dao sam tridesetak golova za dve godine i bilo je dobro. Pogotovo što je i tamo bilo dosta naših pa smo se lepo družili“.

Ispostavilo se da su ti golovi omogućili Ćeranu transfer u Saudijsku Arabiju.
„Javi mi se lik, Albanac koji pravi video klipove, popularne „hajlajtse“. Gledao je moje golove u Azerbajdžanu i pitao me da mi napravi video klip. Ja kažem ’zašto da ne’. Pa možda to pogleda neko i pozove me. Kada je on to sve završio, kaže mi: ’u j... te, davao si lepe golove, dao si dosta golova i svideo si mi se kao igrač. Imam neke drugare koji rade arapski svet u fudbalu pa ću im reći za tebe. Ko zna šta može da bude’. Ja pristanem bez nekih velikih nadanja, nije prošao ni dan, a oni već zovu. Ugovor su mi poslali već prekosutra. Eto kako sam završio u Saudijskoj Arabiji. Trener je bio Crnogorac Nebo Jovović, Albanac mu je prosledio moje snimke, ovaj se složio i tako sam našao klub. Za dva dana sam od igrača koji nema klub i pravi „hajlajtse“ došao do potpisanog ugovora“. 

Bez menadžera?
„Nikad ga nisam imao. Hvala Bogu sad mi i ne treba“.

Kako je bilo u Saudijskoj Arabiji?
„Klub se zvao Hadžir. I baš kada smo ja i Nemanja Tubić došli tamo, oni uđu u neku tranziciju i dovedu gomilu igrača iz omladinaca i druge lige. Bio je to nespojiv spoj. Nikako nismo uspevali da se uigramo i polusezona je bila katastrofalna“.

Pretpostavljam da je još gora bila adaptacija na tamošnji stil života?
„Bilo je teško. Tamo je jako radikalno. Hotel – trening. I ponekad do tržnog centra. Sreća pa mi je Tubić bio tu. Ali, sve je to jako teško za izdržati. Nije za život. Problem za nas je to sa njihovim molitvama i verskim običajima. Nisu uspevali da pogode vreme molitve. Čekali smo na treninzima i u restoranima po pola sata da se oni izmole i da sve završe, pa da počnemo. Dok smo ušli u sistem, već je bilo gotovo. Tada se tamo išlo samo radi para i isključivo da zaradiš. Pa koliko možeš da izdržiš... Sada je to to drugačije, otvorili su fudbal prema svetu i gomila velikih imena igra tamo“.

Tamošnje igrač bije glas da i nisu baš neki radnici?
„To su ozbiljni lenjivci koji su navikli da drugi rade za njih. Tipa Filipinci, Pakistanci, Indijci... Lokalni Saudijci rade samo na aerodromima i u bankama. Sve ostale poslove obavljaju radnici sa strane koji rade za male pare. Takvi su im i fudbaleri. Čudan mentalitet, običaji... Tada su imali običaj da drže divlje životinje za kućne ljubimce. U našem klubu je bio igrač koji je imao geparda za ljubimca. Doveze ga na trening, ostavi ga u kolima, ali gepard nekako iskoči kroz prizor i zatrči se na teren gde je bio trening. Ozbiljna bežanija je nastala! Trka, frka, zaključavanje po svlačionicama... Nije ti svejedno. Gepard čoveče?!“

Posle Saudijske Arabije je usledila Makedonija. Vardar iz Skoplja.
„Osvojili smo titulu, dao sam pet-šest golova za polusezonu, počeli smo pripreme...Ma sve super! Ni na kraj pameti mi nije bilo šta će da me snađe. I odjednom me zove drug Hrvat. Golman. Kaže mi je da je upravo išao da raskine ugovor i da dolaze po mene?! Ja u šoku! Smirio sam se, pipremio za razgovor i dogovorili smo se o raskidu. Razlog je bio što su doveli dva stranca i morali su da im naprave mesta. Direktor pokuša da se opravda rečima kako se nisam dovoljno zalagao na treninzima. Ja počnem da se smejem. Pa dobro ljudi, jeste li mogli da smislite nešto drugo? Bolje da ste rekli da sam ružan, ćelav ili da vam se ne sviđam, nego ovo što ste izmislili. Ali hvala im. Zahvaljujući njima mi se desio Uzbekistan“.

A u Uzbekistanu si otvorio vrata i ostalim Srbima. Koliko sada znači tvoja reč kad neko hoće da dovde srpskog fudbalera?
„Cimaju ljudi, šalju klipove, a trudim se da pomognem koliko mogu. Mogu da predložim, ali ne odlučujem ja ko će koga uzeti na kraju. Tako sam i kumu pomogao. Igrom slučaja se desi da trener koga poznajem traži desnog beka i ja odmah pošaljem kumov video.  Trener me je poštovao, cenio moje mišljenje, a kum je osvetlao obraz. Sve što sam rekao, kum je pokazao na terenu. Tu smo, naši smo. Što da se ne pomažemo ako možemo?“

A ima li Uzbekistanaca koji bi mogli da igraju kod nas? Ko ti je najbolji saigrač?
„Ima. Trenutno je najbolji Mašaripov. Verovao ili ne, on je sad imao 37 asistencija za sezonu. To je igrač koji stvara razliku. Može na oba krila, iza špica, tehničar, voli fudbal... Uživa dok igra. Šali se sa loptom. Ume da napravi cirkus od protivnika. Nedvano ga je Ćavi zvao i rekao mu da ga čeka u Al Sadu. Nije mala stvar“.

Šta misliš, kako bi vi prošli protiv Zvezde ili Partizana?
„Ja sam ubeđen da bi Pahtakor pobedio Zvezdu i Partizan. Ovaj naš sadašnji sastav bi tukao ovaj sastav Zvezde. Pošto je Zvezda kao najbolja kod nas, mada meni ove sezone bolje igra Partizan. Nisu mi nešto ova Zvezdina pojačanja. Stranci pogtovo. Tu Zvezdu bi sigurno pobedili“.

Pratiš li Zvezdu i Partizan, naš fudbal uopšte?
„Naravno da pratim. Skupimo se mi Srbi u neki kafić, zadužimo daljinski i navijamo. Ovi domaći gledaju sa nama i navijaju i oni. To su naši klubovi i naravno da navijam za njih. Mi smo silom prilika i igrom sudbine otišli iz našeg fudbala, ali pratimo šta se dešava. Volimo, navijamo, radujemo se svakoj pobedi naših klubova bez obzira ko za koga navija“.

Za kraj, znaš li da su nam čitaoci na svaki pomen tvog imena u tekstovima slali komentare da si ’legenda’ video igrice Football Manager?
„Nemam pojma. Nikad nisam igrao to, niti znam kako se igra. A niko ni u mom okruženju to nije igrao, pa nisam čuo. Možda je neko i igrao, pa me nije uzimao. Stvarno, ne znam šta da kažem. Dobro, svašta čovek čuje“.

FOTO: Star Sport, privatna arhiva