INTERVJU – Andrej Ilić: Zalede ti se prsti na -15, a treba da daš gol!? U Partizanu sam bio sam na vetru

Desetine, ma stotine više ili manje talentovanih momaka je poslednjih godina prošlo kroz omladinsku selekciju Partizana i Crvene zvezde. Deo je dobacio do prvog tima, deo se zaputio ka inostranstvu i pre seniorskog debija, a nekima jednostavno nije data prilika da zaigraju u crveno ili crno-belom dresu na elitnoj fudbalskoj sceni Srbije.

Ovoj poslednjoj kategoriji pripada i Andrej Ilić koji je do svetla reflektora morao, kako sam kaže u intervjuu za Mozzart Sport, "najzaobilaznijim mogućim putem”. A taj put, kada mu pre pet godina nisu otvorena vrata prvog tima Partizana, podrazumevao je dve nimalo lake godine u kruševačkom Napretku, zatim sezonu u Javoru što ga je lansirala na severoistok Evrope. U letonskom RFS-u ne samo da je ostavio trag, već je osvojio dve titule i na 87 utakmica uspeo da postane najbolji strelac u istoriji kluba (42 gola, 17 asistencija pride), te da u milionskom transferu ode još severnije, u norvešku Valerengu, tamo gde se fudbal igra i kada je napolju minus 15, kada vam prsti na nogama trnu kao da se penjete na Ande.

Ako je Premijer liga Engleske fudbalski Mont Everest, a Italiju i Španiju okarakterišemo kao nešto niži planiski venac, jasno je da Andrej nije alpinista koji je zabo zastavicu tako visoko. Ali momak koji je u Partizanu fudbalski prohodao, nastavlja da se penje i dok nokti na nogama (bukvalno) crne od hladnoće. Da je ranije došao u Oslo, a ne 13 kola pre kraja šampionata, njegova Valerenga koju je sa 11 golova na 16 utakmica stavio na leđa, izvesno ne bi ispala u niži rang, te on ne bi postao fudbaler koji je u istoj kalendarskoj godini u jednoj zemlji osvojio titulu, a u drugoj ispao iz lige..

Ovako je realno da već ove zime, uprkos letos potpisanom četvorogodišnjem ugovoru, promeni sredinu. Jer ne samo da nije napadač za drugi rang norveškog fudbala, već je i elitni prerastao.

Sportski direktor Valerenge Joakim Jonson je nedavno poručio da je svestan da će to biti vrlo teško zadržati Andreja i poručio interesentima da se spreme da odreše kesu, a šta na to u intervjuu za Mozzart Sport kaže sam Andrej?

“Klub se tu pita. Oni moraju da dogovore sa potencijalnim interesentima, a posle ja odlučujem”, rekao je Ilić i prokomentarisao interesovanje velikog rivala Valerenge i šampiona države Bodo Glimta: “Mi smo igrali prodiv Bodea dve utakmice u nedelju dana. Bile su prilično izjednačene iako smo obe izgubili... I u prvenstvu i u kupu. Moguće da sam im tu zapao za oko jer sam im dao tri gola. Ponavljam, sve je na klubu. I njima i meni je u najvećem interesu da ja odem. Verujem da mogu dobro da zarade, a verovatno i bez mene mogu da se vrate iz druge u prvu ligu.”

Andrej Ilić (Star Sport)

Već su prolećni i letnji meseci 2023. godine pokazali da je vreme za rastanak sa RFS kojem je sa 14 pogodaka i šest asistencija u prvih 26. kola iscrtao put ka tituli.

“Napustio sam RFS nekih 10, 11 kola pre kraja. Od početka prvenstva smo kaskali za Rigom dva, tri boda. Još od polusezone mi i Riga smo se odvojili od ostatka konkurencije za dvadesetak bodova. Jurili smo Rigu, bili bolji maltene u svakom derbiju, ali na kraju nismo uspevali da pobedimo, već je uglavnom bilo nerešeno. Otišao sam sredinom avgusta, ali ipak postao prvak Letonije još jednom”, ispričao je srpski golgeter koji se prisetio momaka sa kojima je bio nerazdvojan tokom boravka u Letoniji: “Bilo je dosta Balkanaca u RFS-u. A i u samoj ligi. U timu nas je bilo šest… Panić, Lemajić, Savić, Prenga (Hrvat/Albanac) i Slovenac Lipušček. Sa mnom šestorica. U Rigi je bio Jojić i još tri hrvatska fudbalera i trener Hrvat. Svi smo mi zajedno sedeli po gradu i družili se. Atmosfera je prilično opuštena. Nema tamo vatrenih navijača. Letonci pretežno gledaju hokej, mada je bio pun stadion kada smo igrali u Evropi. Fudbal im je možda četvrti sport. Tu su još i košarka i vožnja motora po blatu.”

Poput Dušana Tadića, Edina Džeka, Dominika Livakovića i Mihe Zajca, Fenerbahčeovih Balkanaca, i u RFS-u su momci iz regiona napravili zajedničku Vajber grupu.

“Ja sam još član te grupe iako sam otišao. Stalno smo pričali o mom potencijalnom transferu, jer dugo je to trajalo. Bilo je nekoliko ponuda, nekoliko klubova se interesovalo. Davali su mi savete šta je dobro, jer sam ja relativno mlad, a oni su maltene svi stariji i iskusniji od mene. Ispitivao sam ih, bila je istovremeno i neka ponuda iz Francuske. Pomogli su mi dosta. Recimo ja nisam toliko pratio dešavanja u norveškom fudbalu, a oni su mi dali nekoliko razloga zašto bi trebalo da potpišem za Valerengu. Objasnili su mi da je Valerenga veliki klub sa sjajnim navijačima. Ja sam bio malo skeptičan jer je Valerenga tada bila u zoni ispadanja, zbog toga sam vagao. Nisam želeo da odem i da ispadnem. Ubedili su me da mogu da im pomognem i da nemam šta da izgubim. Liga je kvalitetnija, finansijski uslovi bolji, pravim korak unapred. Značili su mi njihovi nesebični saveti, kao da sam razgovarao sa starijom braćom.”

Iako su letonski mediji javili da je transfer u Valensijan vredan 800.000 evra gotova stvar, Andrej je selidbom u Oslo za koju je Valerenga platila 1.100.000 evra preskočio Darka Lemajića (900.000) i postao najveća prodaja RFS-a, a drugi najskuplji igrač u istoriji norveškog kluba.

“Moja agent i ja smo zajedno odlučili. Ponude su bile slične, ali ja sam navikao na taj sever Evrope, na način na koji se igra. Francuska liga pritom ume da bude jako tvrda, sa fizički izuzetno snažnim defanzivcima… Porodica je naravno bila izuzetno važan faktor jer sve odluke, gde god da idem, donosim konsultujući se njima. Sa njima se prvo posavetujem i još jednom pričam na kraju, kada treba da presečem. Naravno, uvažavam mišljenje i agenta i saigrača.”

PROSEČAN LETONSKI ŠTOPER: NE ZNA MNOGO, A MNOGO JE SPREMAN

Odlazak u kvalitetniju ligu mogao je da bude varljiv, izazovan, ali posle tri utakmice posta, Andrej je postao nezaustavljiv.

“Nisam osetio veliku razliku u kvalitetu. Bilo mi je čudno. U Letoniji nisi igrači toliko fudbalski kvalitetni, ali su izuzetno fizički spremni. A nezgodno je kada je neko spreman, a ne zna mnogo… Da ne uvredim ljude. Oslanjaju se na fiziku, pa budu agresivniji i grublji što nije lako za napadače. U Letoniji mi imamo loptu, a oni mene ubiše. Teško je nekada i motivisati se. Prazan stadion, igraš na nekom malom terenu kada igramo u gostima. Bolji su tereni od srpskih što se tiče podloge, ali na stadionima nema publike. Tamo se od marta do maja igra na veštačkoj podlozi. To je prva četvrtina prvenstva. Onda se prelazi na travu. U Norveškoj štoperi znaju da igraju i onda su mnogo mekaniji. Nekako te drugačije napadaju. Možeš da pročitaš šta će da urade. A u Letoniji ne znaš šta da očekuješ. Baš sam osetio da imam prostora u Norveškoj. Igraju skroz otvoreno. Pet minuta oni nas stiskaju, pa mi prenesemo loptu iz dva pasa i onda mi dominiramo. I sa svima je isto, bar meni. I sa jačima i sa slabijima. Isto mi je i sa Bodom i sa ovim što smo ispali od njih. Tempo je isti. Ima dosta centaršuteva, ja se dobro snalazim u vazduhu i dao sam dosta golova glavom”, prisetio se Andrej, pa osvrnuo na sam početak u Norveškoj i promašaj koji bi mnoge navijače naterao da se zapitaju na koga je klub dao milionsku svotu novca.

Srećom, ne i Valerengine.

“Imao sam jedan promašaj protiv Vikinga u trećoj utakmici od dolaska… Strašno. Predriblao sam golmana, izašao pred praznu mrežu i promašio ceo gol. Ali to mi je bila jedna od boljih utakmica u čitavoj poluzeoni. Navijači su rekli, dobro je igrao, doći će golovi. Čuvao sam loptu, davao pasove, nisam grešio.”

Malo je reći da je navijačka scena u Norveškoj zadivila Ilića.

“Navijači su tamo za razliku od Srbije… Mi smo ispali iz lige, niko nije pravio probleme, stvarao pritisak. Ispadali smo iz lige, a stadion je konstantno bio pun, navijanje traje svih 90 minuta. Izgubimo meč i opet konstantna podrška. To me je najviše oduševilo u Norveškoj. Kada nekom pričam o Norveškoj, uvek to prvo istaknem. Dali su mi podršku nakon tog promašaja i razmišljao sam da moram da im vratim već u narednoj utakmici. Onda sam dao dva gola protiv Alesunda, oba glavom i od tada mi se otvorilo. I igrači su videli da mogu da dajem golove, te su počeli da mi daju više lopti, dobio sam samopouzdanje. Bilo je idealno za mene dok nismo ispali.”

Valerenga nije direktno ispala, već se za opstanak borila protiv Kristijansunda. Pobedila je u prvom meč u gostima 2:0, istim rezultatom izgubila revanš u Oslu. Jedanaesterci su prevagnuli.

“Ja sam dao penal u četvrtoj seriji, ali je saigrač promašio u petoj. On je desni bek, dete kluba, navijači ga obožavaju. On se daje 300 odsto za klub i sve se slomi na njemu. Niko nije mogao da veruje da smo ispali. Ljudi su mi slali poruke ‘Da li je moguće’. Ja sam došao 13 kola pred kraj. Kada sam stigao bili smo u zoni ispadanja i povezali smo neke pobede i nerešene rezultate. Na kratko smo se izvukli i pomislili da smo mirni. Tim momcima je veliki pritisak. U Oslu je Valerenga jedini klub. Ceo grad navija za njega.”

Deo javnosti bio je prilično skeptičan prema dolasku Ilića u Valerengu. Čak je sportski direktor Jonson javno ismevan jer je platio preko milion evra za igrača iz letonske lige. Ako im letonska liga nije bila reper, promaklo im je da je Ilić dao sjajan gol Fiorentini u Ligi Evrope spoljnim delom stopala.

“Takav neki glas važi za letonsku ligu. Ja prvi kada sam odlazio iz Srbije pitao sam se: ‘Gde ću u Letoniju’… Nikada do tada nisam čuo ni za jedan klub. Ali ispostavilo se da smo zaigrali u Ligi konferencija, da smo igrali protiv timova kao što su Fiorentina, Bašahšehir, Harts. Malo smo se pojavili na evropskoj mapi. Poenta sa Letonijom jeste u tome što postoji deset ekipa, prvih pet ulaže novac, a ostale ne čine to u toj meri. Ove godine smo ispali u Evropi od Sabaha. Pogodili smo tri stative i jednu prečku kod kuće i primili dva gola iz dva šuta. Da smo prošli, igrali bismo sa Partizanom. U revanšu smo jurili 2:0, uspeli da postignemo gol sa crvenim kartonom. Ipak si na nekoj fudbalskoj mapi kada si u Letoniji. Lemajić je Gentu dao dva gola i otišao u Gent. Može lako da se pronađe bolji angažman iz Letonije.“

Nisu imali ljudi u Srbiji previše prilike da gledaju utakmice koje je Andrej igrao za RFS i Valerengu. Stoga je momak koji je sedam od 11 pogodaka u Norveškoj postigao glavom, predstavio sebe, odnosno svoj stil igre.

“Sve zavisi od toga šta trener traži od igrača. U RFS-u mi je trener tražio da trčim u dubinu i da otvaram prostor za desetku. U Javoru su mi tražili da budem meta dugih lopti, da ih skupljam i sačuvam u protivnčkoj trećini kako bi se napad odatle nastavio. Ja pokušavam da se snađem u svim okolnostima. Još sam mlad i trudim se da napredujem. Igra leđima od gola mi je okej, možda bih mogao da napredujem u driblingu, da se okrenem, prođem igrača... Ali ipak, ja sam visok, snažan špic. A uglavnom špicevi mog gabarita ne rade to. Glavni posao mi je da dajem golove. Trudim se da pravim pritisak u odbrani. Na tome mi je svaki trener u karijeri do sada bio zahvalan. Dosta trčim kao špic. U Norveškoj sam trčao gotovo 12 kilometara po utakmici, gotovo nikad ispod 11km. Takav je fudbal tamo. Konstantno se igra presing. U Letoniji nisam baš toliko trčao jer smo tada mi uglavnom imali loptu, napadali i davili rivale. A na defanzivnom prekidu sam prvi (smeh). Svaki trener ima neku viziju. Nekome je potreban visok špic, a nekome mali kao Aguero, pa mene neće ni da gleda.“

VUNENI PODDRESOVI, POCRNELI NOKTI I FUDBAL NA MINUS 15

Ako vam nije palo na pamet kako izgleda igrati fudbal kada dođe zima u Norveškoj, setite se koliko ruke umeju da se smrznu u Beogradu na nuli za nekoliko minuta dok čistite kola od snega. Onda pojačajte taj osećaj nekoliko puta. 

“Stigao sam na leto i tada su vremenski uslovi bili okej. Do nule je meni prihvatljivo, čak i minus dva, tri. Ali imali smo dve utakmice kada je temperatura bila minus 15. Tromzo u Oslu i Hamkam u gostima. Pred utakmicu sa Hamkamom nisam znao šta da obučem, a oni su nam doneli vunene poddresove... Podresovi su gotovo uvek sintetički. Navlačili su svi po dva na sebe, onda rukavice... Svi tereni imaju podno grejanje, ali to je tek da podloga ne zaledi. Ti kao igrač to ne osećaš, ne pomaže ti. Gledam navijače, napune stadion na tom minusu. Ja trčim pa se zagrejem, a razmišljam, kako je ovim ljudima... Stoje i smrzavaju se 90 minuta da bi nas gledali. ‘Moram da izdržim nekako’, govorio sam sebi. Nema šta, navučeš sve to na sebe, šal i kapu ne smeš da nosiš ako nisi golman. Najveći problem su mi bili prsti na nogama. Oni se automatski zalede. Nema pomoći”, rekao je rođeni Beograđanin, a onda na konkretnom primeru dočarao koliko je opasno igrati na minusu,

“Imao sam problem pred Tromzo u poslednjem kolu. Nokti su mi potpuno pocrneli. Nisam mogao da treninram dva, tri dana. Treba da postigneš gol, a nemaš osećaj u nogama. Nisam dva dana mogao da uđem u kopačke. Ali to je bol sa kojim se igra. Stisneš zube i posle pet minuta zaboraviš. Rekao sam im da su to uslovi opasni po zdravlje. U Norveškoj je vrlo popularan sport skijaško trčanje. Kada smo mi igrali na -15, oni su zabranili da se to radi. A mi igrali fudbal. Teško je i disati. Najveći pakao je kada se malo zagreješ u poluvremenu, pa se vratiš na teren. Mada na -15 bukvalno ne možeš da se oznojiš propisno. Zapravo, to je nezgodno na nula stepeni. Oznojiš se, ohladiš, onda ponovo izađeš, mokre ti gaće, kosa... Saigrače Norvežane koji su odrasli u tim uslovima, to ne dotiče toliko. Bude im hladno, ali ne kao nama. Mislim da imaju deblju kožu od nas.”

A nije da nije Andrej navikao na srpsku hladnoću u periodu provedenom u Javoru. Uspeo je i da povuče paralelu i upredi srpski i norveški fudbal sa dva aspekta.

“Stadioni u Norveškoj su zaista odlično sređeni za razliku recimo od naših. Tereni u Norvškoj su besprekorni, svlačionice, lože, zato su i stadionu puni. Takođe, svaki grad ima svoj tim i tamo ceo grad navija za jedan tim. Nije kao kod nas. Napredak recimo igra u Kruševcu, a kada dođu večiti, svi navijaju za Zvezdu ili Partizan. Molde je recimo iz grada koji ima 10.000 ili 20.000 stanovnika, pa ceo grad dođe na utakmicu. Slično je Engleskoj što se toga tiče. Meni se liga izuzetno dopala. Jedino ta zima. Mada i ona nas je zadesila u poslednja dva, tri kola. Decembar je jedino problematičan.”

U Valerengi za ova četiri meseca nije bilo Balkanaca, saigrača sa kojima je mogao da napravi zajedničku Viber grupu. Skandinavci nisu tako druželjubivi kao Balkanci.

“Norvežani su prilično hladni. Navikao sam u RFS-u da imam moje Balkance sa kojima sam bio po ceo dan zajedno. Norvežani nisu takvi da će se okupiti kod nekoga kući i družiti se recimo ceo dan. Polovina ih studira fakultete. Ja sam takođe sada završio ekonomski fakultet. Privatno sam diplomirao ekonomiju. Majka je kao i svaka majka insistirala da upišem fakultet. Nisu čak ni toliko hladni koliko su odrasli u drugačijem sistemu. Dođemo u trening centar u pola devet, od devet je doručak, nakon toga malo odmora, teretana, pa trening, nakon toga individualni rad, ko želi. Izađemo sa stadiona u dva popodne. Zajedno smo svaki dan od devet do dva. Oni uglavnom posle toga idu kućama. Relaksirani su prilično. Dobar im je životni standard i da ne igraju fudbal, radiće bilo šta i lepo živeti i zarađivati od toga. Teško da će ti se neko samoinicijativno ponuditi za bilo kakvu pomoć, mada ukoliko zatražiš pomoć, izaćiće ti u susret. Po dolasku sam uglavnom obilazio grad. Ubrzo sam upoznao i naše ljude koji žive u Oslu. Videli su da je došao Srbin u Valerengu i javili su mi se. Dolazila mi je porodica. Nekada i treniram duplo. Dok ne počne zima, možeš da radiš šta hoćeš.”

Za bilo koga ko dođe u klub kao najskuplje pojačanje u prethodnik petnaestak godina, sam taj podatak predstavljao bi veliki pritisak, teret na ramenima. Ne i za Andreja koji pritisak, posle pet godina u profesionalnom fudbalu gleda malo drugačije.

“Nije smak sveta ako ne dam gol. Ništa se u mom životu neće značajno promeniti postigao gol ili ne. Tako pokušavam da gledam na fudbal. Kao mali sam se mnogo forsirao oko fudbala. Sa 13 godina sam trenirao dva puta dnevno. U rečniku sam imao samo fudbal, fudbal i fudbal. Tačno mislim da je moralo da dođe do momenta da shvatim da nije fudbal sve na svetu. A opet, to je posao kojem sam posvećen. I zaista mu jesam maksimalno posvećen. Ali treba znati i opustiti sebe. Kada god sam se previše opterećivao nije ispadalo dobro. Dođe do sagorevanja. Kada promašim dobru šansu, trudim se da je momentalno bišem iz glave. Kada dam dva gola i odigram dobro, pokušavam da ne poletim, da ne pomislim da sam Bog zna kakav igrač. Samo pokušavam da budem uvek prisutan stoprocentno.”

NAJTEŽI TRENUTAK U KARIJERI - IZ ŠPICA NA ŠTOPERA?!

Fudbalske korene gotovo da nema, a u najvažniju sporednu stvar na svetu zaljubio se u komšiluku pored stadinona Partizana.

“Brat (Stefan Ilić prim. aut.) mi je vaterpolista. Igrao je u Zrenjaninu (naša prva liga), a pre toga je bio dugo u Zvezdi sa kojom je igrao i Ligu šampiona. Brat i ja smo sportisti, ćale voli fudbal, igrao je, ali nikada pofesionalno. A ja sam počeo ispred zgrade kao i svi… Baš tu pored Partizanovog stadiona. Već se u tim godinama vidi da li znaš ili ne. Od malena sam išao na Partizanove utakmice. Uvek je fudbal bio aktuelan. Počeo sam u školi fudbala Viner tu blizu u balonu. Godinu i po dana sam proveo tu i brzo sam došao u Partizan. Ispostavilo se sam talentovan i tu sam bio do 18 godine. Kada je trebalo da dođem do prvog tima, nisam ih zadovoljio. Potpisao sam profesionalni ugovor sa 17 godina.”

U istom danu kad i Andrej, profesionalne ugovore potpisali su i njegovi klasići iz generacije 2000, Svetozar Marković i Jovan Kokir.

“Oni su obojica bili odlični igrači, dobri momci… Kokir se malo muči sada. Nismo ni ostali u nekom velikom kontaktu. Za Svetu mi je drago da je kapiten Partizana. Drago mi je da se Partizan stabilizovao. Nezgodno je kada si u Partizanu, a loše igraš. Naša publika može da bude neprijatna. On je od malena u Partizanu. On je došao posle mene, ali je tu deset godina. Pravo je dete kluba”, ispričao je Ilić pa nastavio o saigračima iz omladinaca.

"Od moje generacije gotovo niko nije dobacio do prvog tima. Sava Petrov je stariji, Nikola Štulić godinu dana mlađi. Moja generacija su Zlatan Šehović, Ivan Milosavljević (TSC), Aleksa Janković (Čukarički). I Vlahović (Dušan prim. aut.) je naša generacija, ali samo po godištu. Mi smo još igrali za mlade kada je on prebačen.”

A zašto Andrej nije završio u prvom timu?

“Ja sam u to vreme još bio bez menadžera. Bio sam na vetru. Nisam ni mogao ništa… I sve sam znao. Stavljen sam na štopera u omladincima nakon što je Sveta Marković otišao u prvi tim. To nije bio baš korektan potez. To mi je bio najteži momenat otkako se bavim fudbalom. Kao da sam igrao drugi sport.”

Nakon toga, pronašao je Andrej agenta, spakovao kofere i iz Beograda se preselio u Kruševac.

“Menadžer mi je pronašao Napredak kao narednu sredinu. Bila je to Superliga i ja sam pristao. Nije mi bilo lako da idem iz Beograda, ali u Kruševcu sam proveo skoro dve godine. Tokom prvih šest meseci sam sedeo na klupi. Milorad Kosanović je bio trener. Rekao mi je da budem strpljiv. Tada je Aleksa Vukanović igrao u Kruševcu, ali na polusezoni je otišao u Zvezdu i meni se otvorilo mesto. U drugom delu sezone me je prvi put stavio u startnu postavu protiv Radničkog iz Niša. Interesantno, debitovao sam za Napredak baš protiv Partizana u Humskoj. U onom meču kada je Aleksa Vukanović dao gol petom (1:1 na kraju). Baš sam umesto Alekse i ušao u igru. U prolećnom delu sam znatno češće igrao, Napredak je tada bio vrlo jak.”

Limitirana minutaža, ali i gol, ni manje ni više nego klubu u kojem je odrastao.

“Odigrao sam možda devet utakmica i uspeo da dam gol Partizanu u Humskoj. Nisam hteo da slavim, mada me je ponela emocija. Drugi gol u karijeri, ali nisam zaboravio da me je Partizan odgajio, da sam tu odrastao. Uvek je prisutan taj momenat da nisam dobio šansu, ali moram da budem zahvalan što sam tu odrastao. Dao sam taj gol i posle 20 minuta pokidao ligament na zglobu. Bio sam dva meseca van terena, sezona se završila, došlo je do promene trenera. Ponovo sam završio na klupi i godinu dana, do korone, sedeo sam na klupi. Jedva da sam igrao. Dao sam gol samo Javoru, a kako nisam imao minute došlo je vreme da menjam sredinu. Imao sam status bonus igrača, a ja sam bio razočaran srpskim fudbalom i želeo sam u inostranstvo. Bio sam na probi u Šerifu iz Tiraspolja i tada je gazda kluba presekao i rešio da neće Balkance u klubu. Na kraju sam se vratio i maltene poslednjeg dana prelaznog roka došao u Javor. Ivanjica se ispostavila kao odličan izbor. Postizao sam golove, lepo igrao, iako smo bili kandidat za ispadanje izlige. U tim uslovima nije lako napadačima jer se ekipa pretežno brani. Išao sam najzaobilaznijim putem.”

Nekome bi možda zatvorena vrata Humske skresala krila. Andreju svakako jesu, ali su u međuvremenu izrasla nova, za evropski let kojem se ne naziru krajnji dometi.

“Bilo je teško kada nisam prošao u Partizanu. Klinac si, razočaraš se. Da imam ovu pamet , ovu glavu sada, ne bih se u toj situaciji potresao ni sekunde. Ali u tom momentu, tu sam ceo život, a sada moram da idem… Naravno da je bilo teško. S ove tačke gledišta, mislim da je i bolje što je ovako. Video sam sve živo. I kako je u lošijem ambijentu i u boljem. Put me je očvrsnuo. Teško da danas može nešto tako da me stisne. Čak sam i zahvalan na svemu tome.”