INTERVJU – Aleksandar Vuković: Priča o dve velike ljubavi

Beograđani su taj susret izgubili, ispali iz takmičenja i razbuktali otpor u telu mladića koji ih je gleda.

„Sve sam to proživljavao sa maksimalno izraženim emocijama, ali odustajanje od Partizana nikad nije bila opcija. Kao u navijačkoj pesmi „a kad dođu nevolje i kad dođe tuga“. Moja generacija 1979. odrastala je uz titule i velike uspehe najvećeg rivala, uvek smo bili u manjini, u kraju ili u razredu. Zato smo očvrsli, naučeni porukom Duška Radovića da se za druge navija, Partizan se voli. I to se ne menja bez obzira na rezultate“.

Promenio se samo ambijent u kome je Vuković kao tinejdžer posmatrao voljeni klub. Sve do 16 godine gledao ga je sa distance, da bi onda ušao unutra. Ne zato što je (samo to) hteo, nego što je morao usled ratnog vihora.
„Putovalo se koridorom, koji je povezivao Republiku Srpsku i Srbiju. Bilo je dosta peripetija da bih u pratnji roditelja došao do Beograda na sedmodnevnu probu u Partizan. Sećam se da je otac zvao klub, raspitivao se ko je trener i kad bih mogao da dođem da me vide. Beše leto 1995. kad nam je Ilija Zavišić predočio kako sve funkcioniše u mlađim kategorijama. Tada je Branko Rašović vodio generaciju ’79, menjao pokojnog Milana Gicu Damjanovića usled privatnih problema. Proveo sam sedam dana na probi kod Rašovića, koji mi je rekao da sam dečak sa potencijalom, da vidi u meni talenat dovoljan za Partizan, ali da klub nije mogao da preuzme troškove stanovanja i da je jedini uslov da ostanem bio da taj detalj rešimo sami“.

VLADICA KOVAČEVIĆ MI REKAO: OD SUTRA SE PARTIZAN BRINE O TEBI

(Star sport/Dušan Milenković)

Reči nekadašnjeg štopera su delovale kao kraj sna za talentovanog dečaka, međutim, Vukovićev otac je rekao da će naći rešenje. I našao ga je tako što je Aleksandra smestio u sobu kod poznanika iz Banjaluke i s njima se dogovorio kako će mu naslednik ostati u Beogradu samo mesec dana, dok klub ne odluči šta dalje.

„Već posle druge prijateljske utakmice u Zemunu, kad smo pobedili 7:0, pozvao me Vladica Kovačević, tadašnji direktora omladinske škole, pitao gde stanujem i doslovce saopštio: 'Od sutra se Partizan brine o tebi'. Potpisao sam stipendijski ugovor i taj dan smatram jednim od najsrećnijih u životu. Sećam se da sam trčao sam do govornice ispod Karađorđevog parka da fiksnim telefonom javim roditeljima u Banjaluku da sam primljen. Vrlo brzo su me prihvatili, čime je počeo moj ozbiljan fudbalski put. Taj stipendijski ugovor me rasteretio u psihološkom smislu, jer nisam morao da se naprežem i gubim energiju na druge stvari, već da samo pokažem šta znam“.

Vrlo brzo se Vuković uselio na stan na Banovom brdu sa još dvojicom dečaka koji, nažalost, nisu napravili ozbiljnu karijeru, iako su bili talentovani. U pitanju su golman Slobodan Cvjetićanin iz Apatina i vezista Nebojša Mijailović iz Banovaca. Stasavali su pod instrukcijama Milana Damjanovića – to je bila generacija Igora Duljaja, Gorana Arnauta, Ivice Ilieva.

„Posle godine u kadetima i dve u omladincima i polusezone u Teleoptiku, zajedno smo nas četvorica otišli na pripreme prvog tima 1998. Beše to romantični period za klub pod komandom Ljubiše Tumbakovića, poznatog po radu sa mladim fudbalerima. Za mene je to bilo ostvarenje sna. U redu je doživljaj Partizan izdaleka, a samo koju godinu kasnije si odjednom unutra. Sećam se mirisa hodnika, svake staze koja vodio ka stadionu JNA ili Vojnoj gimnaziji, gde smo naizmenično trenirali. Nosili smo stare dresove prvog tima, sa reklamama Iskre i Delta... Za mene je to bio doživljaj, neizreciva sreća što sam pored legendi koje sam ranije samo gledao na televiziji. Kompletan taj period pamtim ne samo po tome što sam bio član Partizana, nego što sam Partizan živeo. Gledao sam utakmice rukometaša, vaterpolista, odbojkaša... Sećam se odlučujućeg meča u Šumicama, sa Zoranom Kviskom Vujovićem. Bio sam svuda, pamtim da sam sa južne tribine gledao kako, golom Darka Tešovića, slavimo u 101. Večitom derbiju, mom prvom koji sam gledao uživo, kad smo dobili prvi put posle 17 godina na strani“.

Da se vratimo na zeleni teren. Posle priprema na Tari i turneje u Austriji, Parni valjak je bio spreman da počne prvenstvo koje će osvojiti.
„Sedam dana pred početka takmičenja, Tumbaković mi na treningu kaže: 'Sine, jesi li spreman da igraš za Partizan?' Odgovaram: 'Naravno, treneru.' Krenuo sam na pripreme kao autsajder, nisam imao velika očekivanja, međutim, brzo sam shvatio da mogu da se nosim sa svima. Plus je Tumbaković imao autoritet i hrabrost da stavi mladog igrača bez protekcije. Prethodno sam sumnjao da te u Partizanu mora neko 'gurati' da bi dobio šansu. Ispostavilo se da takve priče nisu tačne, jer je Tumbaković je izgradio integritet i verovao u ono što vidi. Na premijeri prvenstva dao sam gol Radničkom za 1:0 i početak iz snova. Možda mi je kasnije falilo malo drskosti, ambicije da tražim više, da se namećem, pa se posle debija uspostavila se hijerarhija u kojoj su prednost imali stariji: Saša Ilić, Vlada Ivić... Te sezone sam odigrao četiri utakmice od početka do kraja, ali sam u većini utakmica ulazio i prema minutaži bio sam 12. igrač tima. Za mene je i to bio ogroman uspeh, činilo se da sve ide u fenomenalnom pravcu“.

U POLJSKU OSAM OTIŠAO NA GODINU DANA, A OSTAO CEO ŽIVOT

(Star sport/Dušan Milenković)

Bila je to sezona prekinuta marta 1999, usled NATO bombardovanja, tabela je „zamrznuta“ posle 24. kola i Parni valjak je proglašen prvakom, jer je u tom trenutku bio lider. Kad se situacija u zemlji vratila u normalu, usledio je novi šok, jer je Ljubiša Tumbaković otišao u atinski AEK.

„Nisam bio ljubimac novog trenera, Miodraga Ješića. Brzo me je sklonio. Sad, kad sam i ja trener, razumem to je pravo šefa stručnog štaba, ali tada nisam Ješićevu odluku prihvatio dobro. Reagovao sam loše, poslali su me da igram za omladince, što mi je, takođe, teško palo. Ta sezona sa Ješićem nije bila dobra, ni za Partizan, ni za mene. Posle se Tumbaković vratio, ali sam već izgubio mesto i onda sam u sezoni 2000/01 shvatio da je najbolje da odem da igram. Prvu polovinu sezone u Teleoptiku, a onda sam prešao u Milicionar kao pozajmljen igrač“.

Kako sam kaže, na Makišu se desio prelomni trenutak u karijeri.

„Pred kraj prvenstva na programu je bila utakmica Milicionar – Čukarički. Meni su tada rekli da ne moram ni da igram, jer se zna da se vraćam u Partizan. Čukarički se borio za opstanak, Milicionar je već ispao. I bilo je priča da ne bi trebalo da se zapinje. A ja? Zapnem namerno! Pogotovo kad su mi to rekli. I tu me vide ljudi iz Legije. Došli su da gledaju Stanka Svitlicu iz Čukaričkog, a videli su mene. To mi je kasnije predočio trener Dragomir Okuka, sledeća ključna figura u mom životu, jer je posle tog meča insistirao na dolasku u Varšavu. Volim da kažem: otišao sam na godinu dana, a ostao ceo život. Legija je definitivno drugi klub po važnosti u mojoj hijerarhiji, a da ne kažem klub koji mi je dao više nego Partizan. U njemu sam ostvario sve što sam maštao da će mi se desiti u Humskoj kao igraču – da odigram veliki broj utakmica, steknem status, beležim uspehe“.

Vuković o poljskim Armejcima priča s divljenjem, jer su i oni u njemu probudili emociju. Razumljivo, ako se zna da je osam sezona bio igrač, plus isto toliko trener, bilo kao pomoćnik, bilo kao šef stručnog štaba.

„Maltene pola mog života vezano je za taj klub. Sa striktno profesionalne strane, Legija je najvažniji klub u mojoj karijeri. Mnogo mi je dao. Takvim institucijama, kao što su Partizan i Legija, nikada ne možeš da vratiš koliko su ti pružili. Danas sam to što jesam i zahvaljujući Legiji. Da sam igrao u nekom drugom klubu, bez takve armije navijača i podrške, ne bi imalo isti značaj. Možeš i da podižeš pehare, zaradiš novac u sredini koji nema navijački potencijal, ali osećaj da si bio bitan deo velikana je vrednost koja nema cenu. Bitnije mi je bilo da sam u velikom klubu, da napravim nešto značajno i steknem poštovanje, makar bio poslednji na klupi, nego da za ogromna finansijska sredstva idem u Kinu“.

VELIKA REKONSTRUKCIJA TIMA DONELA LEGIJI DVE TITILE I 25.000.000 EVRA

(Star sport/Dušan Milenković)

U trenutku kad je Aleksandar stigao u Varšavu, Legija je imala samo šest pehara prvaka. Danas je vlasnik 15 i prva je u poretku najtrofejnijih tamošnjih klubova. Vuković je pomogao da se taj status izgradi, jer je osvojio dve titule kao igrač, tri kao pomoćni i jednu kao prvi trener, uz po jedan Kup Poljske, Liga kup i Superkup.

„Prva titula, u premijernoj sezoni, bila je posebna. Tada sam osetio ogromnu euforiju, radost i shvatio koliko to ljudima znači. Isto tako, i ta titula kao prvog trenera mi je bila velika čast. Preuzeo sam ekipu posle loše sezone u kojoj smo izgubili sve – kup, prvenstvo, a u Evropi se ispalo od Spartaka iz Trnave i Didelanža iz Luksemburga. Ostali smo bez ičega. Zato sam rešio da od sezone 2019/20 uradim kompletnu rekonstrukciju tima. Posledica je osvajanje titule s jeftinijom i ekipom bez velikih zvezda kao ranije. Ostvarili smo i nekoliko ubedljivih pobeda – 7:0 tukli Vislu iz Krakova, nekoliko puta dali po pet golova, što se ne dešava često u Ekstraklasi. Beše to uspešna sezona, uprkos otežavajućim okolnostima. U narednoj smo krenuli loše, ispali od Omonije u jednoj utakmici, bez publike, zbog kovida. I to na nepravedan način – crveni karton koji nije bio, penal koji nije dosuđen... Nadovezala se se dva poraza u prva četiri kola prvenstva, zbog čega sam smenjen. Bilo je poražavajuće, jer smo samo nekoliko meseci ranije uradili ozbiljne stvari, promovisali mlade igrače, a klub zaradio 25.000.000 evra od transfera. Odluka o mojoj smeni je bila inicirana klupskom politkom, jer je u Legiji tad bilo više struja“.

Legija ne prima gol od Katovica, kvota 2,35

Uprkos smeni sa funkcije šefa stručnog štaba, Vukoviću je i dalje trajao ugovor sa Legijom.

„Zanimljivo je da ista ekipa, koju sam selektirao i koja je imala šest bodova posle četiri kola u trenutku odlaska, na kraju sezone osvojila titulu ubedljivo. I to je poslednja titula Legije. Sledeće sezone klub je upao u ogromne probleme, na polovini takmičenja se našao u zoni ispadanja. Tad su me čelnici pozvali da opet preuzmem tim. Vratio sam se na ugovor koji mi je i dalje trajao, u najtežoj situacija u istoriji kluba, u prvih 16 kola ekipa je zabeležila samo četiri pobede i pretrpela 12 poraza. Sanirali smo probleme, podigli tim sa 15. na deseto mesto i otišao sam uzdignute glave. Ugovor se završio, a znao sam i da je planiran drugi trener za narednu sezonu. Od trenutka kad smo se rastali do narednog povratka prošla je cela godina bez angažmana, što je za trenera dug period, ali sam onda rešio da pomognem još jednom. Kasnije sam razumeo da javnost, stručna i medijska, više ceni moje gašenje požara u Legiji i stabilizaciju tima nego titulu“.

Leta 2022. angažman Srbina u Legiji se okončao. Ne i veza, jer...

„Nedavno sam opet imao razgovor, posle poziva sportskog direktora Mihala Ževlakova. Rekao mi je da sam jedan od najozbiljnijih kandidata i njegov predlog za klupu, ali... Vlasnik kluba, koji me ranije i zapošljavao, odlučio je da ovoga puta palicu poveri nekom van sistema i tako je doveo Edvarda Jordaneskua, nekadašnjeg selektor Rumunije. Za mene je bilo priznanje što sam uopšte kandidat. Takođe, imao sam i poziv iz Fudbalskog saveza Poljske, da me priključe A reprezentaciji, pošto su želeli da imaju dobrog trenera u stručnom štabu. Hoću da kažem da sam, od trenutka kada sam otišao iz Pjasta, u kome sam proveo poslednje tri sezone, imao interesovanje dve institucije – Saveza i Legije. Tako da, nije loše, velika je čest što se za mene interesuju“.

Nije loš ni podatak da je Aleksandar Vuković sedmi na večnoj listi stranaca koji su odigrali najviše utakmica u šampionatu Poljske (na četvrtom je još jedan nekadašnji as Legije, Miroslav Radović), iako ju je dvaput napuštao.
„Najveći deo je posledica igranja za Legiju, a kad sam je napustio drugi put, shvatio sam da je vreme da idem, potpisao za Koronu Kjelce, već imao 30 godina i mogao sam da igram malo drugačije. U međuvremenu, bile su dve kratke epizode u Grčkoj. Prva 2004, kada mi je isticao ugovor, a obećavali mi Bundesligu i Primeru i ja sve odbijao, da bih na kraju ostao bez kluba kad su svi već počeli pripreme, pa sam rešio da se spasem odlaskom na Krit. Ergotelis je bio totalni promašaj. Predstavili su mi ga kao ozbiljan, a ispostavilo se da je poluamaterski klub. Izdržao sam pola godine i, srećom, imao otvorena vrata da se vratim u Legiju i nastavio sam tamo karijeru. Druga epizoda je bila čista egzotika, da se sklonim iz poljske zime, u toplije krajeve, kad sam potpisao za Iraklis iz Soluna. Mada, uvek sam se vraćao Poljskoj. Za mene je to mnogo bolje mesto i za život i za rad. Danas se tamo osećam kao kod kuće. Ne samo zato što imam poljsko državljanstvo, već i zbog načina na koji su me Poljaci prihvatili. Izvanredan narod, sjajna država. Kao narod nisu uvek blagonakloni prema svima, ali prema Srbima, kao Slovenima i hrišćanima – jesu. Svi naši ljudi u Poljskoj, iako ih nema mnogo, osećaju se prijatno. Zaista ih smatram bratskim narodom u kome je bilo više nego igde drugde protesta zbog odluke o davanju nazavisnosti Kosovu“.

MI SMO UVELI POLOVLJENJE BODOVA KAD SU TO POLJACI ODBACILI... A NIKO DA PITA

(Star sport/Dušan Milenković)

Pošto je Vuković 25 godina stanovnik Poljske, detaljno poznaje sve što karakteriše tamošnji fudbal, pa ga suočavamo sa pitanjem da li je i u njegovim očima kao u našim: da se oslanja više na snagu i duele, a manje na kombinatorike.
„Ne greše mnogo oni koji tako misle, ali stvar je slojevita. Poljska liga je po intenzitetu, obimu trčanja i količini duela odmah iza liga petice. To pokazuju ozbiljna istraživanja. Kao dominantan faktor se pojavljuju brzina, snaga i presing. Naravno, majstora ima uvek, oni će naći način da pokažu šta znaju, ali Poljaci trenutno kubure sa igračima koji imaju kreaciju. Najbolji poljski kreativac danas je Pjotr Zjelinski iz Intera. Dakle, nije u poljskoj ligi. Poljaci su, generalno, poznati po brzini, snazi, skoku... To se vidi u njihovoj igri“.

Vuković bez ustručavanja priča i o modelu takmičenja koji su Poljaci nekad koristili, pa smo ga mi uvezli, tiče se famoznog polovljenja bodova na kraju osnovnog dela prvenstva, pod plaštom zanimljivosti u završnici sezone.

„Mi smo u Srbiji to uveli kad su Poljaci shvatili šta je u pitanju. Niko me iz Srbije nije ni pozvao da pita da li vredi takav sistem takmičenja. To bi bilo kao da Jusein Bolt trči iz mesta, a ostali imaju leteći start. Nema sportskog smisla. Poljaci su napustili takvo opredeljenje, jer su shvatili da ruši sportski princip, ali druge stvari su razvijali. U pitanju su finansijska stabilnost, kontrola klubova, realno finansiranje. Kanal plus, kao glavni emiter, već godinama plaća ozbiljan novac klubovima. Ekstraklasa je organizacija za sebe koja je prošle godine isplatila klubovima rekordnih 75.000.000 evra. Postoji bazični deo koji svi klubovi dobijaju jednako, bez obzira da li su Pjast ili Legija. Na to imaš dodatke na osnovu plasmana, rejtinga prethodnih sezona, promocije mladih igrača... Tržište Poljske je manje od 40.000.000 ljudi, ali liga je vrlo popularna. Dva miliona ljudi ima dekodere samo zbog prenosa Ekstraklase. Više od deset klubova je prošle sezone imalo prosek iznad 15.000 gledalaca i više“.

Kako to objašnjavate, a kažete da nemaju mnogo kreativaca?

„Zato što je najveća vrednost poljske lige – takmičarska ravnoteža. Tamo svako može da bude šampion. Kao kad bi kod nas, recimo, Radnički iz Niša imao dobru sezonu, pojavila bi se realna šansa da osvoji naslov. Kod njih se to dešava. Osim toga, lokalpatriotizam je izražen. U Bjalistoku, Jagjelonija je svetinja. Tamo ne postoje ni Legija, ni Visla, već samo Jaga. Zato od 2019. do danas imaš pet različitih šampiona. Tri od tih pet klubova su prvi put u istoriji postali prvaci, Jagjelonija, Rakov i Pjast. Neverovatno!“

Sve je praćeno infrastrukturnim bumom.

„Danas 90 procenata klubova ima nove stadione. Samo četiri stadiona su napravljena za EURO 2012, koji su Poljaci delili sa Ukrajinom: u Lehu, Lehiji, Vroclavu i Nacionalni stadion u Varšavi. Legija nije dobila stadion od zbog EP, već ga je grad napravio kasnije. I to je bio ključni trenutak za rast popularnosti. Pre toga je prosečna poseta bila oko 6.000 navijača, a sada je iznad 20.000. Leh ima prosek 30.000 gledalaca! Nacionalni stadion se koristi samo za utakmice reprezentacije i organizaciju finala kupa. Ostale stadione podigli su klubovi u saradnji sa lokalnim samoupravama: Gornjik, Jagjelonija, Visla, Krakovija... Stadion donosi i sponzorski bum. Liga raste, čak je i američki kanal BN sports otkupio prava za tržište SAD, zbog velikog broja Poljaka tamo. To je liga velike zemlje, duplo veće od bivše Jugoslavije. Ogroman prostor i potencijal. Kod nas se taj prostor suzio. Da imamo Hajduk, Vardar, Olimpiju, bilo bi drugačije“.

PRAGMATIČAN SAM TRENER, NE MOGU SA PJASTOM DA IGRAM NA GOL VIŠE

(Star sport/Dušan Milenković)

Poslednje tri sezone Aleksandar Vuković je proveo u nekadašnjem šampionu Pjastu. Prva mu je bila nabolja, jer je ekipu doveo do petog mesta, u narednoj je bio deveti, a u minuloj deseti. Nijednog trenutka praktično nije strahovao za opstanak, uvek je završavao najmanje u mirnoj luci.

„Pokušavali su da mi prikače etiketu defanzivnog trenera, jer je naša ekipa bila sjajno organizovana defanzivno. Imali smo niz rezultata sa malim brojem primljenih golova. Jedino je Rakov imao bolju odbranu od nas, ali ne vidim sebe kao defanzivnog trenera, već kao pragmatičnog. Pristupam igri racionalno. Pre svega gledam ljudski materijal s kojim raspolažem, u odnosu na to krećemo. Moram da istaknem da se u toj filozofiji i razmišljanju veoma oslanjam se na saradnike“.

Godinama je uz njega Aleksandar Radunović iz Novog Bečeja, koga je Vuković upoznao još 1995. u kadetima Partizana. Sarađivali su maltene na svim adresama u Poljskoj.
„Bitna su mi mišljenja ljudi kojima sam okružen, jer mi pomažu u pripremi i analizi. Pragmatičan pristup znači da koristiš ono što tim ima, ujedno i kvalitete koje poseduješ. U Pijastu nismo mogli da budemo tim koji igra na gol više, otvoreno, jer bi to značilo previše rizika. U Legiji smo imali potpuno drugačiju situaciju, bili smo efikasni, postizali puno golova...“

Pomenuli ste rezultate 7:0, 5:0...

„Bili smo u šampionskoj sezoni rekorderi po broju golova. Sistem praviš zavisno od toga kakve igrače imaš. Uvek sam koristio model igre sa četvoricom pozadi. Ponekad bih ga modifikovao, bilo je perioda kada smo igrali sa trojicom u poslednjoj liniji, što je jedno vreme bilo popularno u Poljskoj. Uglavnom se držim četvorice. Druga stvar: koliko god mi treneri želeli nešto, nas u ovom poslu određuju rezultati. I tu nema govora, jer trener mora da donese rezultat u što kraćem roku. Nema prostora da neko kaže: 'Dajte mu šest meseci, godinu dana…' To danas ne postoji. Trener mora da odmah da uradi ono zbog čega je doveden. Ja mogu da kažem da sam do sada donosio rezultat, relativno brzo“.

U Legiji se računa samo titula, u Pijastu je dovoljan opstanak.

„Moj utisak je da smo na obe adrese uspevali da izvučemo maksimum iz ekipa. Najvažnije je da smo iskoristili potencijal. Što se tiče Pjasta, kad sam osetio da ne mogu da izvučem više iz tog tima, odlučio sam da se povučem. To je retkost, pogotovo u Poljskoj, generalno u svetu, da trener kaže predsedniku i direktoru: 'Hvala, ne mogu više.' Odradio sam trogodišnji ugovor, dobio poklon, razišli smo se bez trzavica, prijateljski. Tako je završena moja poslednja epizoda, bez ružnih reči i tenzije“.

I sad Vuković čeka.
„Nisam žurio da odmah uđem u neki projekat, i dalje ne žurim. Borio sam se za jednu stvar u ovom poslu, a to je uslovna nezavisnost. To je prvi korak ka uspehu, da ne moraš da prihvatiš baš svaki posao, da ne pristaješ na sve. Daleko sam od toga da mogu da živim do kraja života, a da ne radim ništa, ali isto tako neću da radim po svaku cenu, niti da prihvatam svaku komandu. I sada, kada sam imao neke razgovore, zahvalio sam se na ponudama za koje nisam osetio da su prave ni za mene, ni za klub. Mora da se poklope dve stvari: da mogu da realizujem sopstvene ideje, kao i da klub ima korist od mene. To je ono što sada čekam“.

NISAM HTEO DA U PARTIZANU BUDEM SAMO PARAVAN ZA PROBLEME

(Star sport/Dušan Milenković)

Logično pitanje: da li to „sledeće“, ili neko „buduće“, podrazumeva povratak u ove krajeve?

„Ne isključujem to. Samo, ne volim licemerje, ne volim glumu, ne volim da se bilo ko folira. Tražim iskrenost. Želim pošten odnos, iskrenu povratnu informaciju, kakva god da je. Možda sam sebe time stavio u težu profesionalnu poziciju. Ne krijem emociju prema Partizanu, znate to. Mada, emocije su jedno, a profesionalni odnos je nešto drugo. Pre nekoliko godina sam se baš Partizanu zahvalio na pozivu“.

Partizan daje bar dva gola Napretku u Kruševcu, kvota 2,05

Bio je to period kad su crno-beli tražili trenera posle rastanka sa Aleksandrom Stanojevićem na kraju njegovog drugog mandata.

„Smatram da moja privrženost Partizanu ne mora da se dokazuje time što ću da budem figura u pogrešnom trenutku. Tada se radilo o trenutku kada je nekome bio potreban paravan, da se kroz mene zataškaju neki drugi potezi i problemi. Neću da budem žrtveno jagnje. Znate kako kažu, istina je uvek na kraju. I tada je bilo jasno ko je predsednik, ko je direktor, s kim bi trebalo da sarađuješ. Imao sam jasan plan vezan za Poljsku, i iskreno vam govorom, mislim da je to moje mesto na zemlji, u ovom trenutku“.

A u budućem?
„Nikad ne znaš. Trenerski posao je isti svuda, trebalo bi da je isti i u Srbiji. Trebalo bi da se vrednuje jednako kao i u Poljskoj. Samo, ne znam šta će doneti naredne godine. Trenutno sam fokusiran na poljsko tržište i na privatnom i na poslovnom planu, život mi u Poljskoj savršeno odgovara i mora da se desi nešto izuzetno da bih se svega toga odrekao“, poentirao je tokom inspirativnog razgovora za naš portal Aleksandar Vuković.