INTERVJU - Aleksandar Pejović: I prošle sezone smo bili dvanaesti u septembru, a na kraju...

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Niša)

Ako bismo jednu od najvećih životnih istina, onu Njegoševu o smiješanim čašama meda i žuči, pokušali da prevedemo na sportsku terminologiju, rekli bismo da je put od vrha do dna i nazad prepun prečica.

Evo, recimo, primer Aleksandra Pejovića. Blistava partija protiv Partizana u drugom kolu Mozzart Bet Superlige, samo zbog nekoliko centimetara - čitaj: dve pogođene prečke - nekrunisana pogotkom. Spremao se za istorijski trenutak u svojoj karijeri, da kao kapiten povede saigrače u evropske okršaje, a onda – dokaz da u životu jedna nevolja najčešće ne dolazi sama. Promašio je šut (opet prečka) u penal seriji protiv Gzire, pa dobio crveni karton u duelu sa TSC-om, pa izgubio loptu pred sopstvenim golom za vođstvo Novog Pazara na Čairu...

Trebalo je biti stena, pa psihički sve to prebroditi i dočekati da se kolo sreće okrene, a okrenulo se tek u sedmoj rundi, u Surdulici. I za ekipu, koja je ostvarila prvu takmičarsku pobedu posle okruglo 100 dana (3:1), i za Pejovića, koji je opet pogađao okvir gola, ali i upisao pogodak i asistenciju u trijumfu, koji bi, nadaju se svi u klubu sa Čaira, mogao da im okrene sezonu...

„Nije nikakva mudrost reći da naše igre u dosadašnjem toku sezone nisu adekvatno bodovno ispraćene. Nije bilo lako podneti način na koji smo ostajali bez nekih već viđenih pobeda, verovatno smo baš zato malo klonuli i ušli u seriju loših rezultata. Žal je utoliko veća, jer, a imam dosta superligaškog iskustva, ova ekipa je nešto posebno, može da igra fudbal na stvarno visokom nivou. Radimo pošteno i moralo je da nam se vrati. Čekala se ta prva pobeda da nam skine pritisak sa leđa, sada, kada smo je dočekali, verujem da se nećemo zaustaviti na putu ka mestu na tabeli koje nam pripada", ističe Aleksandar Pejović.

Popularni Peja dvostruki je nostalgičar. I prostorni i vremenski. Ovo prvo dokazuje njegova karijera, u kojoj je za petnaestak godina imao tri, u pravom smislu reči, izleta u inostranstvo. O ovome drugom govorio je u intervjuu za Mozzart Sport, izrazivši određenu dozu sete za nekim ranijim sezonama u kojima je, po njegovim rečima, u srpskom fudbalu bilo više majstora sa loptom.

„Da li žalim za vilom sa bazenom, besnim kolima, 'avionima, kamionima'? Ma jok! Ako sam nešto i izgubio u fudbalskoj karijeri, dobio sam mnogo više na drugoj strani, uz suprugu i decu. A to, jedno sa drugim, ne može da se meri. Sve što ostaje posle fudbala, to je porodica. A novac? Bitno je da se ima za normalan život. Sasvim dovoljno“, raspliće Pejović klupko svoje dosadašnje karijere, u kojoj je, dakle, van granica naše zemlje boravio tri puta – u Francuskoj, Belorusiji i Sarajevu. Sve skupa, ni dve i po sezone...

„Možda, ajde da kažem, žalim samo za tim Minskom. Mogao sam da ostanem tamo duže od šest, sedam meseci, pa da vidim u kakvom bi se to dalje smeru razvijalo, bio sam u zrelim fudbalskim godinama, ali i tada je faktor porodice presudio da se vratim u Srbiju i dođem baš u Niš.“

U Francuskoj je, u sezoni 2014/15 bio član kluba Trelisak za koji, ni oni najzagriženiji, pasionirani ljubitelji fudbala, teško da su nekad čuli. „Četvrtoligaš! Otišao sam tamo sa 24 godine, posle sezone u kojoj sam sa Slobodom ispao iz lige. To je mnogo teška liga za igranje. Evo, ovaj naš Maka Gaku je došao otuda. Nije toliko izražen kvalitet, ali zato je fizički prezahtevno. Sve atletski građeni momci, 90 minuta samo trčanje gore – dole. Trener mi je bio naš čovek Živko Slijepčević, koji tamo živi preko 30 godina, duže od decenije je već bio baš u tom klubu i trener i sportski direktor. Prihvatio me, pomogao mi. Ma, jedno dragoceno životno iskustvo. Mnogo sam tamo naučio, a ovde, za tu jesnu sezonu, baš ništa izgubio.“

Zato, u Sarajevu je bilo od sjaja do očaja. Nije imao priliku ni da učestvuje u osvajanju trofeja Kupa BiH na kraju sezone. I opet, ekspresni povratak u Srbiju. „Prva polusezona, od avgusta do decembra, sve kao u bajci. Oni nisu imali poraz ni tada, ni pola godine pre toga. Igrali smo plej-of za ulazak u Ligu Evrope, ispali od Seltika. Igrao sam dobro i standardno. A onda su vlasnici sa Dalekog istoka, naprosto, digli ruke od cele priče. Zavrnuli su slavine, mesecima smo bili bez ikakvih primanja, poremetila se atmosfera. Bio sam prinuđen da svoj novac potražujem preko suda, baš nekih desetak dana pre tog finala kupa, pa nisam bio deo ekipe. Ali, opet, sa životne strane, dragoceno iskustvo. Sa tim ljudima tamo ostao sam prijatelj do kraja života, ono što se kaže, u pola noći. Drago mi je da je klub brzo stao na noge, sada sa novim vlasnicima iz Amerike opet teče med i mleko.“

Zanimljivo je da se Pejović prošlog leta iz Sarajeva vratio u Niš, gde mu je Nenad Lalatović bio trener celih 13 dana. Putevi su im se tako razišli da je iskusni vezista ostao na Čairu i dogurao do kapitenske funkcije, a temperamentni stručnjak je danas u ligi BiH i proživljava prilično turbulentne dane na početku sezone:

„Potpuno ga razumem! Mnogo teška liga za igranje. Nije ona jača od naše, naprotiv, ali je zanimljvija, jer doslovno svako svakoga može da pobedi. Pametno su oni to uradili, ne znam zašto mi nismo!? Smanjili su ligu na 12 klubova, igraju trokružno, kvalitet je koncentrisan u nekih šest, sedam, koji dosta novca ulažu. Gde god da odete, gostovanja su teška, vruća. Jako je izražen lokalpatriotizam, svako navija za svoje. A ne kao kod nas, dođu Zvezda ili Partizan u Niš, a više od pola stadiona je uz njih. Tamo je drugačije, a derbi Željo-Sarajevo spektakl za sebe.“

Ipak, ako je to internacionalno iskustvo bilo sporadično, onda ovo superligaško „preliva“. Sezone za poštovanje u Slobodi iz Užica, OFK Beogradu, Mladosti iz Lučana i, sada, u Radničkom iz Niša, donele su 31-godišnjem Požežaninu neke impozantne brojeve. Na večitoj listi po broju utakmica u šampionatu Srbije (264), Aleksandar Pejović trenutno je na sedmom mestu, sa velikim izgledima da se, uz dobro zdravlje do kraja tekuće sezone, probije do pozicije broj tri. Na prve dve su ipak prilično poodmakli Janko Tumbasević i Vladimir Radivojević, jedini i dalje aktivni u Mozzart Bet Superligi od onih kojima Pejović gleda u leđa.

„Moji veliki prijatelji! Trudiću se da ih preteknem, mlađi sam od njih, ali Janko deluje nedostižan, a u kakvom je fizičkom stanju, igraće i on, sigurno, još nekoliko godina. Zanimljivo je da u Top 10 na toj listi više od polovine su igrači koji su dobar deo karijere proveli u Lučanima. Za respekt su ti brojevi, 200, 300... Treba trajati toliko. Voleo bih da i ova deca koja danas počinju dođu do takvih brojeva.“

Od svih tih silnih superligaških sezona, koja se posebno pamti?

„Mislim da je moja najbolja bila ona 2018/19 u Lučanima. Pre toga je klub imao dve izvanredne sezone, u jednoj izborio Evropu, u narednoj igrao finale kupa, a onda je ta treća za mene bila najbolja statistički. Mada, i ona sa Slobodom 2012/13, kada sam, praktično, tek počinjao pravu karijeru. Sad, iz ove perspektive, igrač u mojim tadašnjim godinama, posle jedne takve sezone, imao bi pet jakih ponuda. Mene ne da niko nije zvao, nije me bilo na mapi. Danas su mladi u mnogo boljoj poziciji, posle nekoliko dobrih utakmica skreću pažnju za sebe, lakše se stiže i do inostranstva i do Zvezde i Partizana.“      

Danas tako, a nekada...

„U vreme kada sam ja počinjao sa superligaškim fudbalom, bilo je mnogo više majstora u našoj ligi. Onih znalaca koji baš imaju fudbal u malom prstu. I koji bi i danas imali mesta u bilo kojoj našoj ekipi. Poput Cakija Stojanovića u Nišu, Peđe Ranđelovića, Tijaga u Užicu, Popaja Stojanovića, Saleta Marjanovića u Jagodini, Matića i Mirosavljevića u Čukaričkom, Saleta Ilića, Vukića, Babovića u Partizanu... Ne mogu sada ni svih da se setim. Samo za Zvezdu to ne važi, možda se samo Zvezda promenila u tom smislu da je sada na neuporedivo višem nivou nego tada. Ali, liga je i dalje na zavidnom nivou i to što su danas više mladi u fokusu ima, takođe, svojih prednosti“.

Pejović važi za izrazito dobrog penaldžiju. Gde god je igrao, imao je impozantne procente realizacije najstrože kazne. I u Radničkom je on taj koji postavlja loptu na belu tačku. Pogodio je tako u Surdulici, pogodio i protiv Gzire u produžetku, ali i bio jedan od trojice koji su promašili onda kada se pucalo za prolaz u treće kolo kvalifikacija Lige konferencije.

„Penali su čudna priča. U principu, ti kao izvođač možeš mnogo više da izgubiš, nego da dobiješ. Ako ga daš, to je kao normalno, ali ako promašiš, to svi pamte, a ti ostaješ tragičar. Opet, ja ne znam nijednog igrača koji nekada nije promašio, osim Natha. Taj je stvarno specijalac! Koliko god bio miran, pritisak uvek postoji. Ja sam od onih koji unapred odlučegde će šutirati i nakon toga bitno je jedino da pogodim loptu onako kako sam naumio“.

Narednu priliku da potvrdi ove procente, ali i dodatno napreduje na gore pomenutoj listi superligaških rekordera Pejović će imati već u petak. Ritam utakmica je surov, Radnički će odigrati četvrti meč u razmaku od 15 dana, a Napredak, prema trenutnom bodovnom saldu, deluje kao idealan protivnik za još jedan dobar rezultat i definitivni beg iz donjeg dela tabele. I tu ovu priču vraćamo na početak, na aktuelni trenutak Nišlija:

„Ništa još nije izgubljeno. Daleko od toga! Podsetiću, prošle sezone smo nakon nekih devet, deset kola, u drugoj polovini septembra, bili dvanaesti, a svi znaju kako se to na kraju završilo. Skinuli smo veliki teret u Surdulici i sada bi trebalo da se pokažemo u punom sjaju“, poentirao je kapiten Radničkog.