INTERVJU – Adem Ljajić: Novi Pazar je moj grad i niko ne može da nam zabrani da sanjamo Evropu (VIDEO)

Navijači Crvene zvezde euforično su čekali grupnu fazu Lige šampiona, u TSC-u i Čukaričkom pripremali su se za evropsku jesen i to su bile prve letnje teme u srpskom fudbalu ovog leta. A, onda se pre desetak dana sve promenilo. Adem Ljajić se vratio u rodni grad. Još i pre toga je Novi Pazar doveo Sejdubu Sumu, ali uzbuđenje koje je izazvao povratak nekadašnjeg fudbalera Partizana, Rome, Intera, Bešiktaša, između ostalig, nije moglo da se poredi ni sa čim.

Dovoljno je da prošetate ulicama grada sa Jošanice. Fudbal se vratio u kafiće, ćevabžinice, restorane. Svuda se priča o poslednjim pojačanjima plavo-belih. Pre svih naravno o Ademu Ljajiću. On sam izgleda kao da uživa u tome, mada deluje da ni sam nije očekivao baš takvu reakciju. Ali dok šeta stadionom ne skida osmeh sa lica. Prija sve ovo. Prija konačno biti kod kuće posle 18 dugih godina.

Iz Novog Pazara je Adem otišao još kao 14-godišnjak. Vratio se kao najveće pojačanje u istoriji kluba. Verovatno i kao najveće pojačanje bilo kod srpskog kluba izuzimajući beogradske večite rivale. Vratio se kao igrač koji iza sebe ima 47 utakmica u reprezentaciji. Vratio se sa jednim ciljem. Da Pazarce pokuša da izvede u Evropu. A sva ta histerija nastala u gradu kao da je u njemu probudila onaj iskonski takmičarskih duh.

“Plej-of treba da bude siguran, znači to je prvi takmičarski cilj, ali ljude ovde sanjaju o nekoj Evropi, pa da probamo i to. Niko ne može da nam zabrani da sanjamo Evropu. Daćemo sve od sebe, borićemo se, imamo dobru ekipu i nadam se da možemo da napravimo najveći uspeh u istoriji kluba“, decidirano kaže Ljajić u intervjuu za Mozzart Sport, prvom koji je dao za srpske medije posle dugog niza godina.

Ali ovo je zaista retka prilika. Jer ovakvi se igrači retko vraćaju. Još ređe u klubove koji se ne zovu Crvena zvezda ili Partizan. Mada se Ljajić tehnički nije ni vratio u sam klub, jer je pre Partizana igrao za Jošanicu. Vratio se u svoj grad.

“Kao mlad sam otišao u pionire Partizana i tamo sam napravio te neke važne korake ka daljoj karijeri. Onda je došao taj trenutak da se vratim, nisam se razmišljao i eto, sad sam tu. Dobrodošlica koju sam doživeo nikoga nije ostavila ravnodušnim. Ne verujem da je neki igrač ovako dočekan, a pitanje je da li će i u budućnosti“, u glavi premotava Adem film o ovih nekoliko dana.

Ne krije da je i sam bio iznenađen.

“Iskreno nisam očekivao da će biti baš ovako kao što je bilo. Zahvalio bih se svim ljudima ovoga grada koji su došli. Prvo na doček, a posle i na utakmicu koju smo igrali. Ta euforija koja se stvorila nam je jako značila i pomogla i meni, i ostalim igračima. Tako da, jako sam srećan zbog toga. I opet kažem, stvarno nisam očekivao da će biti tako spektakularno. Hvala im još jednom na tome“.

POSLE GOLA PROTIV NAPRETKA NISAM ZNAO GDE SAM

(©Senko Župljanin/Starsport)

Recimo, zašto je insistirao na tome da igra bez plate? Jer šta god mi pričali o tome, retki bi se odrekli nekoliko destina hiljada evra, taman i da imaju milione.

“Ja sam, kao što sam već malopre rekao, dete ovoga grada i nisam želeo da budem na finansijskom teretu kluba. To je najveći razlog. Hteo sam da dođem da pomognem, znači, ne samo da probam da nešto ostvarim nego i da dam neki vetar u leđa ovim ljudima ovde koji rade ovaj posao“.

Iskra se zapalila još prošlog leta. I tada je Ljajić održavao formu trenirajući sa Pazarcima, tada pod vođstvom Vladimira Gaćinovića.

“Pravili su dobre rezultate, taj neki čudesan niz od sedam ili osam pobeda, više ne mogu da se setim.I ta atmosfera koja je vladala zbog tih pobeda, a ja sam bio bez kluba i trenirao... Nešto je tada proradilo u meni. Pričao sam i tada sa Gaćinovićem, koji je pre svega jedan jako, jako dobar čovek, a onda i trener. Pokušao je i on tada nešto, ali u tom trenutku nije bilo realno. Sada se otvorilo sve i desilo se... Još kada bismo mi nanizali takve rezultate, bilo bi fantastično, ali to je jako teško ponoviti“, smeje se Ljajić.

Interesantno, nije se mnogo smejao kada je već na debiju u plavom-dresu, posle samo sedam minuta na terenu protiv Napretka, odapeo strelu sa više od 20 metara i pogodio za pobedu od 2:1. Ceo stadion je tada poskakivao, Adem je bio najmirniji... Ili je to samo izgledalo tako sa strane?

“Iskreno, nisam znao gde sam. Bilo je čudno, čudno jako, možda i najteža utakmica u mojoj karijeri, verujte, a igrao sam ih puno teških... Ali, bila su velika očekivanja, bio je neki pritisak na koji ja gledam kao na pozitivan pritisak, ali ljudi su stvarno očekivali da će se nešto desiti na terenu i onda sam morao to i da pokažem. I eto, desilo se. Hvala Bogu, desilo se“.

A, šta se u tim trenucima dešava u Ljajićevoj glavi?

“Tamo na istoku mi je bila jedna grupa, svi moji prijatelji iz detinjstva, tamo mi je bio brat, bukvalno svi. A na drugoj strani su mi bili roditelji, dete, baka i majka... I onda nisam znao gde da idem, pa sam se posle odlučio kud, jer su ovi već bilo visoko na tribinama... Čudno mi je bilo jako, ali i dobro. Najvažnije je da smo na kraju pobedili“.

ŠĆEPOVIĆA SMO PRITISKALI GOLMAN MIRKOVIĆ I JA

(©Senko Župljanin)

Pazarci su slavili, a kod navijača Partizana verovatno se javilo malo i zavisti, jer Ljajić je ipak i njihovo dete, ali nije došao u crno-bele, već u plavo-bele. Da li je uopšte bilo nekih ponuda iz Humske?

“Ne, nisam se ni sa kim čuo, stvarno nisam. Nisam dobio nikakvu ponudu, tako da ne bih puno pričao o tome. Ja sam dobio ponudu iz Novog Pazara i nisam se stvarno puno razmišljao, jer je to bio, što bi se reklo, moj dečački san stvarno da se vratim jednog dana da obučem dres tu pred tim ljudima, pošto je to moj grad. Tu sam odrastao, tu mi živi cela porodica, tako da sam uvek mislio da bi mi stvarno bila velika čast da se to jednog dana desi. Znao sam ja da će se desiti, ali nisam baš znao da može da se desi u ovo vreme i u ovim godinama, iskreno. Ali eto, bolje je što je sad, da znam da mogu da pružim nešto i da vratim tim ljudima na tom prelepom mi dočeku i svemu“.

Već je i počeo da im vraća i to sa kamatom. Ne samo tim golom nego i time što je u Novi Pazar doveo još jedno zvučno pojačanje, Marka Šćepovića. Nije tajna da ga je baš Adem zvao.

“Pričali smo malo. Dobio sam informaciju da je slobodan i onda smo se čuli telefonom i pritiskali smo ga malo, Nikola Mirković, golman, i ja. Zvali smo ga da dođe. Mi smo odrasli u Partizanu, prošli smo put od pionira sve do tog izlaska u prvi tim. Jako dobro se znamo. Znam šta on može da pruži, pre svega. I onda sam video da je slobodan, predložio sam ljudima iz kluba da bi to možda bio vrlo dobar potez. Ljudi su se iz kluba složili, onda smo se malo konsultovali i pregovarali. I eto, i to se realizovalo“.

Onda je sve buknulo. Sejduba Suma, Adem Ljajić, Marko Šćepović, dvojica igrača iz Fenerbahčea... Šef stručnog štaba Siniša Dobrašinović čak je rekao da se malo i plaši sve te silne euforije?

“Uf, pa ne znam iskreno. Nemam pojma. I mene malo plaši, zato što ta pozitivna euforija može da izazove kontraefekat, ali nadam se da neće, jer mislim da imamo dobru ekipu. Moramo da se koncentriše, da radimo dobro, pre svega, tokom cele nedelje i onda kada dođu utakmice, to je neki kao šlag na tortu. Tu se pokazuje taj rad koji se dešava tokom cele nedelje i mislim da stvarno, videvši ovo što se dešava ovde par dana, kako treniraju ovi momci, kako rade, kako su grupa i kako je između njih u svlačionici, mislim da neće biti problem“.

(©Senko Župljanin/Starsport)

Istina, te evropske ambicije imaju i drugi, a kako Ljajiću izgleda Mozzart Bet Superliga danas u odnosu na vreme kada je otišao?

“Puno se primenilo, ali mora još puno, puno, puno da se radi, da se nešto ozbiljno napravi. Pre svega što se tiče infrastrukture, terena, povratka navijača, na tome mora mnogo da se radi. Mi smo uvek bili talentovani, kao nacija smo talentovani, uvek je bilo talentovanih ljudi u Srbiji, i što se tiče fudbala i ostalih sportova. Mislim da liga može da pruži više i tim mladim igračima koji dolaze i da bude interesantnije i za igrače koji dolaze sa strane. I naravno za ove neke igrače koji su napravili velike karijere i za povratak njihov. Ide se u pravom smeru, ali može i bolje“.

JUNAJTED, MIHAJLOVIĆ, DELIO ROSI...

Uvek i može, mada ni Ljajiću sigurno nije lako da se posle igranja u Seriji A i Bešiktašu spusti na ovaj nivo. Da je bilo malo više sreće, osetio bi on i Old Traford, je Mančester junajted je bio spreman da plati, ali Adem nije dočekao da zaigra za ser Aleksa Fergusona. Šta se tu tačno zbilo?

“Davno je to bilo, šta se tačno desilo, verujte mi da ni ja ne znam celu priču. Kako je meni tada predočeno, ja sam već godinu dana bio igrač Manchestera, na pozajmici u Partizanu, i trebalo je tokom januara da se preselim tamo, međutim, kako su oni rekli, ljudi iz Partizana i ljudi koji su tada vodili računa u mojoj karijeri, nisam dobio radnu dozvolu. Nisam imao neke nastupe za reprezentaciju, ali, verujte mi da nisam totalno siguran. Niti bih da se vraćam na to, jer je stvarno bilo davno“.

Umesto Old Traforda zato “Artemio Franki“.

“Tamo je bilo puno naših igrača, koji su mi mnogo pomogli, to su i danas moji prijatelji. Jedna dobra, dobra, jako dobra i lepa avantura u Fjorentini, koja je jedan veliki klub, jedan lep grad. Tamo sam upoznao mnogo dobre ljude, dobre saigrače, vrlo lepe uspomene imam iz Firence“.

Protiv Milana (©AFP)

Nije naravno bilo lako, velika je to razlika u kvalitetu bila.

“Prvi šest meseci je bilo teško, jer sam bio baš mlad. I bilo je to neko prilagođavanje na ligu, na sistem rada, na sve, ali... Kao što sam rekao, bili su tu Stevan Jovetić, Nikola Gulan, Vlada Avramov, posle su dolazili, ne znam, Matija Nastasić, Stefan Savić, Nemanja Tomović, dosta nas.Pa i Haris Seferović, nekog ću da zaboravim. Ali bilo nas je mnogo i onda smo pomagali jednom drugom. Joveta je već napravio neko ime tamo. On mi je pričao kako i šta, i što se tiče terena i van terena. Tako da sam se posle šest meseci već prilagodio“.

Ubrzo nakon toga prvi Ljajićev kontakt sa Sinišom Mihajlovićem i mada će svi sada povući paralelo sa onim čuvenim izbacivanjem iz reprezentacije zbog himne, sam Adem ističe da je sada pokojnom treneru večno zahvalan na svemu što je uradio za njega. Učinilo nam se čak i da mu je na licu zaiskrila suza pre no što je promenio temu...

“Siniša Mihajlović mi je dao tu prvu šansu da odigram neke 32-33 utakmice u Seriji A. To stvarno nije lako i mnogo sam mu zahvalan na tome, treba da daš nekom klincu od 18 ili 19 godina da odigra toliki broj utakmica za jednu tako veliku ekipu. Bilo je stvarno puno dobrih igrača, igrača koji su pravili ozbiljne karijere, bili velika imena... Ja i dalje ne verujem da se sve to s njim izdešavalo, iskreno. Jako mi je teško, imao sam dobar odnos sa njim i bio je vrlo bitan faktor u mojoj karijeri. Jesmo imali tih nekih, ne znam kako da kažem, nesuglasica, ali sve smo to rešili, bili zajedno opet u Torinu i kažem: mnogo mi j je pomogao u karijeri. Bio je mnogo dobar čovek i ne mogu... Ne znam ni šta bih dalje pričao“, skreće pogled Ljajić.

Mihajlović mu jeste prekinuo reprezentativnu karijeru, ali je nije okončao. Bio je Ljajić tu i kasnije, sve do dolaska Dragana Stojkovića Piksija. Sada gleda Orlove, navija da se plasiraju na Evropsko prvenstvo...

“Na dobrom smo putu da odemo na to Evropsko prvenstvo. Dugo godina Srbija nije bila na Evropskom prvenstvu, meni je to bila iz srca neka želja dok sam igrao. Velika takmičenja su stvarno nešto neopisivo. U reprezentaciju svi mi drugari, svi oni, pratim naravno, navijam, nadam se da će uspeti da ostvare taj cilj“.

Sam Adem kaže i da nije sasvim zatvorio vrata povratku u reprezentaciju, mada priznaje da to sada...

“Naravno da bih igrao, ali mislim da je to u ovom trenutku totalno daleko i nerealno. I ja sam u nekim godinama“.

Moramo ipak kratko nazad na Fjorentinu i onaj čuveni „okršaj“ sa Deliom Rosijem, smeje se Ljajić na sam pomen te priče, mada mu tada nije bilo nimalo prijatno.

“To se desilo u trenutku. Bili su stvarno neki loši rezultati, ja sam imao 18, 19 godina tada, bili smo u nekoj zoni ispadanja, ja celu sezonu kod njega nisam puno igrao. U tom meču su bili neki igrači povređeni, ja sam igrao i u 22. minutu smo gubili već sa 0:2 od Novare koja je već bila ispala iz Serije A. I nastade haos. Posle možda 20-25 minuta, ja vidim on menja mene. I onda sam ja tu nešto, ništa mu nisam rekao, niti sam ja u tom trenutku znao nešto puno italijanskog, jer sam ja tek bio došao, nisam još naučio jezik, znao sam nekih par sitnica. Sećam se, samo sam mu rekao kao: ’Bravo, uvek je nešto moja krivica’. Tako nešto. Na šta je on reagovao kako je reagovao i posle se to završilo. Bukvalno se iz gluposti desila neka scena koja nije trebalo da se desi“.

POZIV ČOLA SIMEONEA...

(©Senko Župljanin)

Nedugo nakon toga Ljajić je i napustio Fjorentinu. I tu je, kako nam sam kaže, možda doneo i jedinu odluku koju bi sada promenio. U tom trenutku, Ljajića zovu Milan, Juventus, Roma u kojoj je kasnije i završio, ali i...

“Kada sam odlazio iz Fiorentine bio sam na prekretnici, jer bilo je stvarno par ozbiljnih klubova koji su me zvali. I sećam se da sam tada odbio ponudu, evo prvi put možda pričam o tome, Atletilo Madrida. Čolo Simeone me je lično zvao na telefon, pričali smo nešto, jesam se i ja razmišljao. Oni su stvarno bili najkonkretniji u tom trenutku. Onda se pojavila ta Roma i ja sam nju izabrao, jer nisam hteo da menjam zemlju. Tri i po godine sam već bio u Fiorentini, privikao sam se, jezik naučio. Neke stvari nisam hteo da menjam, iskreno. Da sad mogu da se vratim nazad, možda bih otišao u Atletiko. Ali u tom trenutku... Stvarno sam se bio navikao na Italiju, na kulturu, sve mi je odgovaralo. Jesu Španci slični, ali opet je to neko novo privikavanje, novi jezik, moraš opet da uđeš u drugi neki sistem rada, drugačije se radi u Španiji, drugačije se radi u Italiji. I onda nisam, bukvalno, samo zbog toga“.

Ostao je tako u Italiji, igrao za Romu, Inter, Torino, da bi se 2019. konačno odvažio za selidbu i otišao u Tursku, prvo u Bešiktaš, posle Fatih Karagumruk.

“To se dešavalo bukvalno poslednjih par dana prelaznog roka. Prvo nisam bio stvarno za to da idem iz Italije, već sam bio devet godina tamo i navikao sam se na život. Međutim, dobio sam tu ponudu, a u tom trenutku sam bio u nekim zategnutim odnosima sa trenerom tada Torina. I odlučio sam u možda dva dana da odem u Bešiktaš i nisam pogrešio. To je veliki klub, u tom trenutku sa velikim imenima i velikim igračima, osvojili smo titulu, Kup, doživeo to stvarno neverovatno iskustvo sa njihovim navijačima, oni su stvarno neverovatni. I kada izađeš samo na trening, posebno kada igraš te derbije“.

I sve je to lepo, ali na kraju – kući je najlepše.

“Imao sam i sada neke ponude da ostanem u Turskoj, ali nije isto tamo igrati u jednom velikom klubu i u manjim turskim klubovima. I onda sam odlučio. Neki povratak kući mi je bio u glavi, dobio sam dete, pa rekoh: Hajde malo. Voleo sam da se i malo vratim. Imao sam i taj san, sve se nekako namestilo... Možda je i za ćerkicu dobro, mada je ona još mala, ima samo sedam meseci, da odrasta tamo gde sam ja odrastao, gde su moji odrastali... Zašto da ne?“, završava Ljajić i nastavlja da sanja novi odlazak u Evropu.

Ovog puta sa celim timom Novog Pazara.

Priredila: Aleksandra GVOZDIĆ