Niko ne beži od istine u Strazburu, oni jesu filijala Čelsija. Znaju to i navijači, i igrači, i trener Lijam Rosenior. Ali, ako su fabrike obično hladne, ova ima srce koje kuca za svaki kreativan, tehnički potkovan i školski izveden pas, za svaku pobedu. U Alzasu se stvorila neobična simbioza, klub koji je deo sistema za razvoj fudbalskog talenta postao je simbol zajedništva i dobrog fudbala. Strazbur je, jednostavno, industrija za pravljenje skupocenih igrača sa dušom. Prošle sezone završili su sedmi u Ligi 1, čime su izborili plasman u Ligu konferencije, a sada, samo nekoliko meseci kasnije, izgleda kao da su spremni da odu i korak dalje.

Kada je Lijam Rosenior sleteo u Alzas leta 2024, malo ko je uopšte znao da Strazbur ima ozbiljan plan. Klub koji je prošle godine već izgledao zrelo, sada, osam kola kasnije, stoji rame uz rame sa Pari Sen Žermenom, drugi na tabeli, samo bod manje od šampiona, i to posle remija 3:3 na Parku prinčeva u meču u kom su vodili 3:1. Prevashodno greška mladog golmana Majka Pendersa, koji je skrivio penal za 3:2, sprečila je istorijsku pobedu u Parizu, ali nije mogla da izbriše utisak: Strazbur igra moderan, energičan i poletan fudbal pun ideje i karaktera, bez prevelikog respekta od moćnog rivala.

Izbor tek 41-godišnjeg Lijama Roseniora, nekadašnjeg premijerligaškog beka u Fulamu, Halu, Redingu i Brajtonu, delovao je kao eksperiment, budući da je Rosenior pre Strazbura imao samo dve godine iskustva na mestu prvog trenera i to u Čempionšipu gde je vodio klub iz igračkih dana, Hal Siti. Međutim, njegov uticaj je i te kako prepoznatljiv. Disciplinovana, visoko postavljena odbrana, dinamičan presing i hrabro prelaženje u tranziciju postali su zaštitni znak novog Strazbura. Rosenior je u Strazburu dobio ono što u Engleskoj retko ko nudi, vreme i prostor da gradi tim. A taj tim danas deluje kao živi dokaz da mladi igrači, ako im se veruje i ako su pravilno postavljeni, mogu da nadigraju i najskuplje zvezde Evrope.

©AFP (Lijam Rosenior i igrači posle remija protiv PSŽ-a)

Posebnu pažnju privlači Dijego Moreira, sin legendarnog Almamija Moreire, nekadašnjeg ljubimca navijača Partizana. Dijego je sinoć protiv evropskog šampiona imao gol i asistenciju, i to u stilu iskusnog internacionalca, neumoran u presingu, brz u odlučivanju, kreativan i hrabar, a tek mu je 21 godina. U samo nekoliko sedmica postao je stub krila Roseniorove mašine, a francuski mediji već ga porede sa najboljim mladim krilima Evrope i jasno je da ima nešto od očeve magije, ali igra još modernije i ima bolje fizičke predispozicije, što će verovatno i kumovati tome da nadmaši oca.

Ako Moreira postaje duša napada, onda je Hoakin Paničeli njegovo srce. Doveden letos iz Alavesa za 16.500.000 evra, Argentinac je u osam kola dao sedam golova i bio učesnik u još tri. Sinoć je dva puta zatresao mrežu Luke Ševalijea, uz još tri promašene kolosalne šanse i sve to pokazuje koliko je često u prilici. Paničeli nije tip klasičnog špica u šesnaestercu iako je izrazito visok (195 centimetara). On neprestano traži prostor, učestvuje u izgradnji napada, ulazi između linija i otvara prostor drugima. Njegov instinkt za pozicioniranje već sada ga svrstava među najuzbudljivije napadače liga "petica"

Na desnom boku Strazbura izrasta još jedno veliko osveženje. Gela Due, brat Dezirea Duea (koji uzgred, na sreću svih ljubitelja afričkog fudbala, za razliku od poznatijeg brata, nastupa za svoju pravu zemlju, Obalu Slonovače) igra u fantastičnoj formi. Brz, tehnički potkovan, s neverovatno preciznim centaršutem, Gela deluje kao igrač koji bi uskoro mogao da se preseli u elitu evropskog fudbala, a i prošlog leta se najviše dovodio u vezu sa transferom u Milan. Njegove kombinacije sa Moreirom i Valentinom Barkom prave trougao koji je noćna mora za svaku odbranu.

Transfer politika ovog leta bila je smeo miks iskustva i mladosti. Ben Čilvel, koji je stigao iz Čelsija da stabilizuje levu stranu, pokazao se kao idealan mentor mladićima poput Valentina Barka. Argentinac doveden iz Brajtona, postao je glavni dirigent sredine terena, deli lopte s lakoćom, kontroliše ritam i pokazuje viziju koja prevazilazi njegove godine. Sinoć je oduševio navijače pasom iz snova, elegantnim lobom kojim je prebacio celu odbranu PSŽ-a i „servirao” gol Dijegu Moreiri. Hulio Ensiso, još jedan južnoamerički dragulj, ulazi u formu i deluje kao dodatno pojačanje svakog puta kada startuje ili uđe sa klupe.

Najveća ironija celog uspeha Strazbura jeste to što je najbolji igrač tima, Emanuel Emega, trenutno povređen. Holandski napadač nigerijsko-togoanskog porekla već je dogovorio prelazak u Čelsi sledećeg leta za oko 40.000.000 evra, a navijači su u avgustu bili kivni na njega i tražili mu da skine kapitensku traku, na kraju je situacija bar donekle izglađena. Njegov kvalitet bi, na papiru, trebalo da bude nenadoknadiv. Ali Rosenior je uspeo da izvuče maksimum iz svakog igrača i stvori sistem u kojem pojedinci nisu važniji od kolektiva.

Ipak, u Strazburu nije sve idilično. Deo navijača i dalje sumnjičavo gleda na to što klub funkcioniše kao razvojni centar Čelsija, koji je vlasnički povezan sa američkim konzorcijumom „BlueCo”. Kao što smo pomenuli, išlo je do toga da su nedavno su pojedine grupe tražile da Emega skine kapitensku traku „jer ne pripada klubu, već centrali u Londonu”. Ali sada, kada Strazbur gazi sve redom, taj otpor gubi smisao. Uostalom, pre saradnje sa Čelsijem, klub je jedva opstajao u ligi. Danas se bori za vrh i ponovo puni „Mejno” do poslednjeg mesta. Energija se vratila u grad, a fudbal ponovo ima dušu.

Strazbur jeste Čelsijeva filijala na papiru, ali na terenu je mnogo više od toga, tim koji igra srcem, diše kao celina i pokazuje da moderna struktura može da rodi autentičan fudbalski projekat. Strazbur proizvodi fudbalere, ali i veru da u današnjem korporativnom fudbalu još uvek može da postoji tim koji igra zbog igre. Ako ovako nastave, Alzašani bi mogli da budu najveće osveženje Lige 1 još od vremena kada je Monako sa mladim Kilijanom Embapeom, Bernardom Silvom, Fabinjom, Tomom Lemarom, Tijemueom Bakajokom, Benžamanom Mendijem, Đibrilom Sidibeom... Rušio poredak moćnih. A Lijam Rosenior? Deluje kao čovek koji je u Strazburu pronašao ne samo posao, već misiju koja prevazilazi okvire gledanja kao na decu koju brusi kao industrijsku sirovinu koju mora da pretvori u gotov proizvod za prodaju..

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Industrija sa srcem, najlepša priča Francuske: Klub koji zna da je filijala, ali igra kao porodica

Uživo

Tenis

Najava mečeva