Ž. PantelićIN MEMORIAM – Osvaldo Banjoli: U svom vremenu stranac, danas bi bio vanzemaljac
Vreme čitanja: 7min | uto. 21.07.26. | 08:24
Ono što je Lester uradio u Engleskoj pre tačno 10 godina Osvaldo Banjoli je učinio sa Veronom u Seriji A pre četiri decenije. Jedan od najživopisnijih likova u istoriji Kalča prošle nedelje nas je napustio. Ovo su redovi u njegovu čast
(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Rima)
Patrijarh italijanskog sportskog novinarstva Đani Brera dao je nadimak Osvaldu Banjoliju „Šopenhauer od Boviza”. Brera je bio intimni prijatelj Banjolija i tako dobro ga je poznavao da je samo on mogao da mu prišije tako pogođen nadimak. Banjoli je već u vremenu životnog i karijernog napona pripadao retkoj vrsti ljudi, danas bi neko kao on bio potpuni vanzemaljac u novom fudbalskom zvezdanom sistemu.
Izabrane vesti
Banjoli je, kada se bolje razmisli, zaista bio fudbalski Šopenhauer: asketa i revolucionar kao nemački filozof, vazda namrgođen, zamišljen, ozbiljan i sa rafinisanim cinizmom koji je prelazio u crni humor. U arhivima je teško pronaći njegovu fotografiju na kojoj se smeje. Štaviše, jedina slika na kojoj pokazuje poluosmeh jeste ona kada su ga njegovi fudbaleri podigli na ruke nakon osvojenog legendarnog skudeta Verone 1985. godine.
Takođe, način na koji je Banjoli napustio fudbal i trenerski poziv više je nego neuobičajen. U momentu kada je veliki novac počeo da ulazi u Kalčo, on je digao sidro, potvrđujući da je ostao isti kao dečak iz Boviza koji je pristao da ode na pripreme Milana samo zato što su mu ponudili platu koja je bila malo veća od one koju je dobijao u fabrici za proizvodnju sanitarne opreme.
Banjoli je uvek živeo kao skroman čovek, razlika je bila samo u ciframa na njegovom računu u banci, ali to nije uticalo na njegove navike, a kamoli stavove. Zato je samo za neupućene izgledala živopisna činjenica da je od ušteđevine, zajedno sa bivšim igračem Verone Nanijem, uložio u kupovinu dva hotela u gradu Romea i Julije. Nije se libio da ode po goste na aerodrom ili železničku stanicu, da ih dočeka, poželi dobrodošlicu, preveze do strukture i da im bude svakodnevno na usluzi.
Kakav je bio Banjoli još bolje odslikava to što je u Veroni i Đenovi išao javnim prevozom na treninge i pored toga što je imao auto, tada popularnu Sitroenovu „ajkulu”. Nije promenio svoje navike ni kada je osvojio skudeto sa Veronom. Veronezi su komotno mogli da ga vide na autobuskoj liniji za Bentegodi, baš kao što su Đenovezi mogli da ga pozdrave u prigradskom vozu od Đenove do stanice Pelji. Za Banjolija je to bilo normalno, pa onda dođe i normalno što su u Veroni i u Đenovi poštovali njegovu odluku da bude normalan, kao sav drugi svet.
20.30: (1,80) Šturm (3,70) Harts (4,30)
Banjoli je rođen i odrastao u siromašnoj porodici u Bovizi, nekadašnjem radničkom kvartu Milana. Njegov otac je bio zadojen idejama Gramšija i italijanskih socijalista, ali ne onih koje je predstavljao Betino Kraksi, već drugih, proleterskih, koji su stajali uz radničku klasu, poput Pjetra Nenija.
Banjoli nije bio komunista, kako ga je definisao Silvio Berluskoni kada je objašnjavao zašto se odlučio za Ariga Sakija, a ne za Banjolija, osamdesetih godina, kada je preuzeo Milan. Osvaldo nije bio komunista, ali je pripadao antagonističkom krilu socijalista u odnosu na Kraksija, koji je bio intimus Berluskonija.
Karakterističnu radničku kapu koju je nosio nazivao je „kapa za menjanje uloga”. Prema sopstvenom priznanju, u Riminiju je naučio da izlazi na zadnja ili sporedna vrata sa stadiona.
„Više puta sam bio primoran da bežim od nezadovoljnih navijača ili da se krijem kao da sam lopov, eto zašto, kad god mogu, izađem na sporedna vrata, nikad se ne zna, a ja volim da dočekam spreman teška vremena”, objasnio je Banjoli svoju taktiku izbegavanja neprijatnih scena.
Sa čuvenom radničkom kapom na klupi Đenove (©Reuters)Domeniko Volpati, jedan od igrača iz šampionskog tima Verone, kaže da je Banjoli sam sebe definisao kao stidljivog pesimistu – još jedan dokaz da je Brera pogodio sa nadimkom Šopenhauer – ali da je u suštini beskrajno dobar čovek sa partikularnim smislom za humor koji je lako pomešati sa britkom ironijom.
I dan-danas se prepričava, u svakom većem fudbalskom društvu, kada se popije koja čaša vina više i nostalgija zagospodari prostorom, anegdota sa revanš meča u osmini finala Kupa šampiona sa Juventusom. Sudije su prilično oštetile Veronu. Igrači su bili besni zbog nepravde koju su doživeli – podsetimo, prvi meč na Bentegodiju je završen bez golova, a u revanšu je Juve slavio sa 2:0 – i udarali su sve pred sobom, bacali stvari.
U jednom momentu se čuo prodoran prasak slomljenog stakla. Kasnije se saznalo da je igrač Verone, a današnji televizijski komentator Di Đenaro, iz besa razbio prozor cipelom. Pošto se meč igrao bez publike, jer je Juventus ispaštao kaznu zbog nesreće na Hejselu, zvuk slomljenog stakla privukao je pažnju karabinjera koji su dotrčali u svlačionicu Verone da provere šta se dogodilo.
Dočekao ih je ledeni i naoštreni Banjoli.
“Ako tražite lopove, oni su u drugoj svlačionici.”
Banjoli je ušao u fudbalsku istoriju na nekoliko vrata. Nije u pitanju samo skudeto sa Veronom, koji po svojoj izvanrednosti i neponovljivosti može da se uporedi samo sa titulom prvaka Lestera u Premijer ligi sa Klaudijom Ranijerijem pre deset godina. Verona je ostavila iza sebe Napoli sa Maradonom, Juventus sa Platinijem, Inter sa Rumenigeom, Udineze sa Zikom, Romu sa Falkaom, Torino sa Žuniorom, Sampdoriju sa Sunesom.
Ali to nije bila jedina zvezda ili štit koji je Banjoli mogao da prišije na svoj rever: on je otkrio Paola Rosija i lansirao ga na veliku fudbalsku scenu i bio je prvi italijanski trener koji je sa italijanskim klubom (Đenovom) pobedio Liverpul na Enfildu.
Koliko je u privatnom životu bio čovek, uslovno rečeno, prošlog vremena, u fudbalu je Banjoli bio inovator, čak revolucionar. Pogrešno je svoditi njegovu fudbalsku filozofiju na katenačo. To što je on pronalazio jednostavna rešenja ne znači da je bio „prost”, već da nije izmišljao toplu vodu i da je bio efikasan.
Nije slučajno da je glavna tajna uspeha njegovih timova bila organizacija. Može se reći da je Banjoli bio među prvima koji su primenjivali transformaciju 3-5-2 u 5-3-2, baš kao i igru sa defanzivcem u ulozi režisera igre, kakav je bio Roberto Tričela, ili transformaciju veznog igrača u lažnu devetku, dve i po decenije pre nego što će Pep Gvardiola patentirati tzv. falso nueve.
U Banjolijeve „patente” spada i upotreba spoljnih igrača duž cele bočne linije, u obe faze igre, kao što je bio Pjerino Fana. Zaštitni brend Banjolija je i izbor napadačkih tandema: jedan visok i korpulentan, drugi mali i čigrav, kao što su bili Elkjer i Galderizi.
(©Guliver)Mi koji imamo dovoljno godina i koji smo odrasli uz Crvenu zvezdu sećamo se i dalje sa ukusom gorčine ne samo ispadanja od Intera, Anderlehta i Barselone Dijega Armanda Maradone, već i od Verone, koje je bilo možda i najbolnije jer je stiglo u prvom kolu Kupa UEFA. Fanu smo svi zapamtili jer je bio već tada ćelav, a Galderizija zbog dva gola na Marakani koji su osudili crveno-bele na poraz i eliminaciju iz evropskog takmičenja.
Prva i poslednja stanica fudbalske karijere Banjolija bile su u Milanu, s tom razlikom što ju je počeo kao igrač Rosonera – bio je rezerva Lidholmu i Skjafinu u timu koji je osvojio skudeto 1957. godine – a završio je kao trener Intera. Nakon solidne prve sezone i drugog mesta iza Milana „letećih Holanđana” (Rajkard, Van Basten, Gulit), tadašnji predsednik Intera Ernesto Pelegrini hteo je da imitira Berluskonija pa je doveo svoje Holanđane, Denisa Bergkampa i Vima Jonka.
Banjoli nije imao dovoljno vremena da nauči kako se izgovaraju imena dvojice reprezentativaca Lala, a ni da ih uklopi u svoj sistem igre. Dobio je otkaz na polovini sezone. U milanskoj čaršiji se pričalo da je supruga predsednika Pelegrinija na osnovu Banjolijeve grafologije zaključila da on nema kvalitete da bude komandant i ubedila je supruga da mu da otkaz.
Banjoli je teško doživeo otkaz u Interu, mada je u sebi već duže vreme osećao da je fudbal, ili bolje rečeno, sve oko fudbala, postalo drugačije. Nije mu se sviđao pravac kojim je krenula najvažnija sporedna stvar na svetu i odlučio je, na opšte iznenađenje, da kaže zbogom. Svet se promenio, i to nagore, a Banjoli, po sopstvenom priznanju, nije više želeo da se prilagođava.
„Ljudi kao ja pobede samo jednom u životu. A meni se to već dogodilo”, objasnio je Banjoli svom prijatelju Đovaniju Rani (jednom od najvećih italijanskih industrijalaca u prehrambenoj industriji) zašto je odlučio da u 59. godini kaže zbogom fudbalu nakon otkaza u Interu.
Istini za volju, slavni trener je želeo da se posveti svojoj porodici, pogotovo svojoj ćerki koja je od rođenja imala probleme sa vidom i kojoj je bila potrebna svakodnevna nega i briga. U Veroni je Banjoli bio na svom terenu, okružen ljudima koje je voleo i koji su ga voleli.
O veličini Banjolija svedoče ljubav i pažnja koju su mu posvećivali njegovi „momci” iz šampionskog tima Verone, ali i Đenove i Intera. Nastavljali su da ga posećuju čak i kada je u devetoj deceniji života opaka bolest današnjice počela ubrzano da briše sva njegova sećanja, čak i ona u kojima je i on morao da se nasmeje.