In memoriam: Mirčea Lučesku

Tužna vest stiže iz Rumunije - evropski i svetski fudbal izgubio je jednog od najtrofejnijih trenera. Mirčea Lučesku preminuo je u 81. godini života nakon što njegovo srce nije uspelo da se oporavi od infarkta koji se dogodio 3. aprila.

Pre desetak dana, legendarni trener vodio je selekciju Rumunije u polufinalu baraža protiv Turske, tesno izgubio, nakon utakmice podrobno analizirao poraz kojim je bio duboko nezadovoljan bez obzira na ozbiljnu razliku u kvalitetu igračkog kadra, što samo pokazuje koliko je bio fanatičan do poslednjih dana.

Nažalost, 29. marta, u tom trenutku najstariji selektor jednog nacionalnog tima, onesvestio se na treningu, nakon čega je hospitalizovan u Univerzitetskoj bolnici u Bukureštu gde mu je ugrađen srčani defibrilator. Planirano je da bude otpušten u petak, 3. aprila, ali je doživeo srčani udar. Lekari su usepli da ga reanimiraju, ali su se u noći između subote i nedelje aritmije pogoršale i otežale lečenje. Poslednjih dana, Lučesku je bio u komi, a aparati su ga održavali u životu.

Kvantitativno gledano, Mirčea Lučesku je treći najtrofejniji trener u istoriji fudbala sa 35 trofeja. Ispred rumunskog stručnjaka stoje jedino Ser Aleks Ferguson sa 49 pehara, odnosno Pep Gvardiola sa 40. Najviše ih se naosvajao sa Šahtjorom, čak 22 puta zbirno je osvajao prvenstvo (8), Kup (6), i Superkup (7) Ukrajine, uz trofej Kupa UEFA 2009 godine.

Prebogatu trenersku karijeru počeo je davne 1979. godine kao trener/igrač Krovinul Hunedoare gde se zadržao tri godine, a već od 1981. postao je selektor Rumunije i tu funkciju obavljao punih pet godina. Kako je odveo Rumuniju na Euro 1984. godine u Francuskoj, a šezdesetih i sedamdesetih godina u igračkim danima bio važna figura Dinama iz Bukurešta i reprezentacije, generacije i generacije su odrastale uz ime Mirčea i prezime Lučesku. Postao je sinonim za tamošnji fudbal.

Prvu nacionalnu titulu osvojio je 1990. godine sa svojim Dinamom, da bi usledio odlazak na Apenine gde je vodio Pizu, Brešu, a kasnije i Inter u najplodonosnijoj eri Serije A. Sarađivao je i davao smernice legendama kao što su Ronaldo Nazario i Roberto Bađo, a krajem 20. veka sledi selidba u Tursku gde je osvajao prvenstvo sa Galatasarajem 2002, pa odmah u narednoj sezoni sa Bešiktašem. Pamti se i finale Superkupa Evrope 2000. godine i Mirčein skalp Del Boskeovog Real Madrida sa Raulom, Robertom Karlosom, Figom, Makeleleom, Gutijem, Kasiljasom...

Godine 2004. prihvatio je poziv gazde Šahtjora i ukrajinskog milijardera Rinata Ahmetova i napravio neponovljivu dinastiju kojom su obeležili silni brazilski fudbalski majstori, ali i Dario Srna kao najdugovečniji stranac u istoriji kluba. Pet godina po preuzimanju kormila na Donbas areni, došla je i velika evropska kruna - pehar Kupa UEFA nakon što je u finalu 2009. savladan Verder.

Posle Šahtjora vodio je Zenit, reprezentaciju Turske, kijevski Dinamo pre nego što je 2024. godine ponovo preuzeo Rumuniju. Sudbina je htela da mu njegova reprezentacija bude poslednje poglavlje prebogate karijere.