In memoriam: Helmut Dukadam (1959–2024)

Čovek koji je doneo prvu titulu prvaka Evrope na istok Starog kontinenta, danas je preminuo u 66. godini. Iz Rumunije su stigle vesti da je umro Helmut Dukadam, jedan od najpoznatijih golmana u istoriji fudbala. Slavni Rumun je pre mesec i po dana primljen u bolnicu, a smrt je nastupila kao posledica sepse.

Dukadamova priča je jedna od najinspirativnijih u istoriji fudbala. Rođen je u porodici banatskih Švaba u malom mestu pored Arada gde je i počeo da se bavi fudbalom, a UTA mu je bila prvi klub u prvoligaškom fudbalu. Dobrim odbranama je skrenuo pažnju većih klubova i tako je stigao poziv Steaue.

Najtrofejniji rumunski klub je tada bio pod kontrolom vojske, ali suština je da se u klubu za sve pitao “savetnik” Valentin Čaušesku, najstariji sin tadašnjeg režimskog para Nikolaea i Elene Čaušesku.

Nikolae Čaušesku je kao diktator vladao Rumunijom duže od 20 godina, a vojska i policija su bile poluge kojima je brutalno gušio slobodu sopstvenog naroda. Jedna od retkih dozvoljenih stvari zabavnog karaktera je bio sport, ali kao u svim komunističkim diktaturama i sport je bio strogo kontrolisan od strane vlasti i propagandno predstavljan kao promocija nacionalne moći i veličine.

Tako ni Dukadam nije imao mnogo izbora kada je 1982. godine stigao poziv Steaue koja je 60-ih i 70-ih godina gutala prašinu u odnosu na policijski klub i gradskog rivala Dinamo. Policajci su bili najtrofejniji klub u zemlji i aktuelni prvak kada je Dukadam došao u Steauu. Dinamo je tada bio institucionalno moćniji, birao je sudije, a dešavalo se da Steauinim igračima po povratku sa evropskih gostovanja pretresa prtljag i da se u njemu nađu podmetnute stvari koje promovišu zabranjeni zapadnjački stil života.

Kap koja je prelila čašu je bilo izgubljeno finale Kupa Rumunije 1980. godine od Temišvara posle kojeg su moćni general Konstantin Olteanu, bivši fudbaler Jon Aleksandresku i pogotovo Valentin Čaušesku preuzeli rukovođenje Steauom i formirali “Nepobedivu Zvezdu” kako je bio nadimak te generacije. Sve što je Dinamo do tada radio Steaui, ona je počela da radi njemu. Grublje i brutalnije.

Na klupi je bio Emerih Jenei, a u timu pored Dukadama domaće zvezde poput Miodraga Belodedića, Marijuša Lakatuša, Gavrila Balinta, Viktora Picurke, Lasla Bolonjija… I krenuo je nezaustavljivi uspon Steaue. Pet titula prvaka Rumunije i svetski rekord od 119 mečeva bez poraza koji je i dalje važeći. Vrhunac je došao već 1986. godine kada je Steaua postala prvak Evrope.

U finalu u Sevilji je bila autsajder protiv Barselone koja je čekala prvu evropsku titulu u klupskoj istoriji i igrala u domaćem ambijentu. Rumuni su imali samo 50 navijača na stadionu koji su doputovali iz zemlje uz prethodne rigidne provere bezbedonosnih službi. Uprkos tome, trećina ih se nije vratila u zemlju i emigrirala je na Zapad. Do poslednjeg časa se nije ni znalo da li će meč biti prenošen na rumunskoj televiziji iz straha da ljudi u izolovanoj diktaturi ne vide na malim ekranima reklame i zapadnjački stil života.

Iz istog razloga, Steaua nije imala ni video materijal protivnika koji bi joj poslužio u pripremi mečeva. Ali ni oni nisu imali snimke njenih domaćih utakmica, pa se desilo da je u finalu sa klupe ušao da igra pomoćni trener Anhel Jordanesku kao faktor iznenađenja za Barselonu. 

Po kvalitetu fudbala, bilo je to jedno od najgorih finala u istoriji Kupa evropskih šampiona. Bez golova i mnogo šansi u 120 minuta. Rumuni su fizički bili dominantni u odnosu na Katalonce.

“Valentin Čaušesku je odigrao bitnu ulogu u tom uspehu. Vodio nas je u trening kampove u planinama i dopuštao nam da treniramo pod reflektorima u Bukureštu što je do tada bilo nezamislivo zbog restrikcija struje komunističkog režima. Bili smo spremni kao bikovi”, pričao je kasnije Dukadam.

Ono što se desilo nakon 120 minuta igre u Sevilji, otišlo je u antologiju svetskog fudbala. Dukadam je zablistao na penal ruletu, odbranio sva četiri penala igračima Barselone, pa ni dva promašaja njegovih saigrača nisu bila bolna. Rumunima je bilo dovoljno da pogode dva penala za evropsku titulu. Zahvaljujući golmanskim bravurama Helmuta Dukadama koji je kasnije otkrio da nisu imali prilike za gledanje video snimaka rivala, pa da nije ni mogao da se nešto posebno priprema za penale.

Bila mu je to poslednja utakmica u karijeri. U 27. godini na vrhuncu slave.

Desetine hiljada Rumuna je u Bukureštu dočekalo heroje iz Sevilje koji su od države dobili nagrade u vidu polovnih vojnih automobila. Kasnije su ih prodali stočarima i zaradili pristojan novac za to vreme. Najhladniji na svečanom prijemu je bio Nikolae Čaušesku koji je čak igračima zamerio što nisu dobili meč u 90 minuta nego su čekali penale.

Nekoliko nedelja posle finala, Dukadam je suspendovan u Steaui. Ušao je u sukob sa porodicom Čaušesku jer je odbio da igra nameštenu utakmicu u prvenstvu kako bi jedan igrač postao najbolji strelac prvenstva. Odbio je, taj igrač nije bio najbolji strelac već mladi momak po imenu George Hadži. Dukadamu je smešteno suđenje za kršenje discipline koje je vodio moćni general Ilie Čaušesku, rođeni brat diktatora. Suspenzija je istekla, ali se Dukadam nije vratio na gol. Otkrivena mu je aneurizma zbog koje je operisan. Zabranjeno mu je da se bavi fudbalom, a izbačen je i iz vojske po naredbi Čaušeskua.

“Ko nije za fudbal, nije ni za vojsku”, glasilo je objašnjenje.

Steaua je u tom petogodišnjem periodu igrala još jedno finale Kupa evropskih šampiona, još jedno polufinale i bila jedan od najjačih timova Evrope. Posle titule u Sevilji pristigle su i druge domaće zvezde poput Georgea Hadžija, Dana Petreskua, Silvijua Lunga, Tudorela Stojke… Ali nisu ponovili uspeh Dukadama, Belodedića i kompanije jer su ih Rud Gulit i Marko van Basten pregazili u finalu 1989 godine (4:0). Bio je to kraj moćne Steaue, ali i kraj strahovlade Nikolea Čaušeskua koji je šest meseci kasnije streljan u narodnoj revoluciji.

Dukadam je kasnije dobio posao u graničnoj policiji u svom Aradu, probao i da se vrati na gol u jednom trećeligašu, ali mu je ruka toliko bila oštećena da nije mogao ni osnovne stvari da radi sa njom. Otišao je u prevremenu penziju i tek 2008. nagrađen visokim državnim odlikovanjem od tadašnjeg predsednika Trajana Baseskua. Živeo je i u Americi neko vreme nakon što je dobio vizu na lutriji, ali se vratio u Rumuniju gde se kratko i neuspešno bavio politikom, bio i počasni predsednik Steaue da bi poslednjih godina praktično nestao iz javnog života.

Ispredale su se o njegovom životu razne legende poput one da mu je Sekuritatea čupala nokte ili da ga je u ruku upucao Niku Čaušesku, ali je on to sve demantovao u kasnijim intervjuima. Kao najveće svedočanstvo uzbudljivog života i karijere Helmuta Dukadama ipak ostaju četiri odbranjena penala u finalu Kupa šampiona i golmanske bravure nezabeležene pre i posle tog finala.