DEKI VS ROBI: Kada je bila veća euforija?

Dešavalo se da zimsku pauzu navijači Crvene zvezde provode čekajući veliki evropski dvomeč protiv CSKA, bilo je i perioda kada je klub sa Marakane ličio na kuću bez krova, čije zidove su emotivnim prstima držali upravo navijači kako se sve ne bi urušilo. Međutim, poslednjih devet godina nije bilo euforije nalik ovoj, jer pomenutu vremensku distancu spajaju dva besmrtnika  Crvene zvezde – Robert Prosinečki i Dejan Stanković.

Vole simaptizeri crveno-belih da žive u slavnoj prošlosti i povratak velikog imena poistovećuju sa znakom da će sve biti kao nekada… U tu mišolovku emocija, strasti i neralnih očekivanja uhvaćen je Robert Prosinečki te zime 2010. godine. I doveden kao trener početnik koji će velikim imenom biti i kišobran i gromobran tada vrlo problematičnoj upravi. Sada je situacija drugačija. Crvena zvezda je, uz neke velike greške, počela da liči na ozbiljan klub evropskog nivoa, ali joj je, kada je već bilo jasno da Vladan Milojević odlazi, bio potreban čovek Stankovićevog pedigrea da podgreje nekako hladnu atmosferu oko Marakane. Uspesi su počeli da se podrazumevaju, navijači nisu bili zainteresovani za Superligu, bivšem treneru koji je podigao lestvicu jako visoko počele su da se broje greške. Uvek može da se konstatuje da su odgovorni sa Marakane izabrali populističko rešenje koje se sobom nosi veliku radost, ali i potencijalno veliku patnju i pražnjenje. To će Dejan Stanković u svakom trenutku morati da zna.

Činjenica je da je dolazak Roberta Prosinečkog za ceo region predstavljao mnogo više od običnog sportskog događaja. Hrvat, čija majka je rođena u okolini Čačka, bio je prvi čovek koji je pobedio taj nacionalni belek, mada, vozeći od Zagreba do Batrovaca, moglo je lako da se desi da okrene kola i vrati se nazad. Na kraju je imenovan za trenera Crvene zvezde, u sveopštoj histeriji, jer mu je to bio prvi dolazak u Beograd – makar zvanični – posle „iks“ godina. Potpisnika ovih redova zvali su i znani i neznani. Ne kako bi gledali prvi zvanični Robijev meč, već da bi prisustvovali zvaničnoj promociji.  Propustio je Prosinečki susret generacija povodom deset godina od osvajanja evropske krune, nije ga bilo ni na velikim međunarodnim utakmicama. Međutim, iza Robija je stajao veliki korpus navijača, ili iza njegovog imena, pošto su oni, koji su bili u punoj snazi početkom devedesetih, odlično znali da je Prosinečki bio više od igrača.

ZAŠTO JE STANKOVIĆ BIO POTREBAN ZVEZDI I ZAŠTO MU TRENERKA BOLJE STOJI OD TAŠNE I MAŠNE?

Kao što je Antonio Gaudi svojim građevinama od Barselone pravio pokretni spomenik, tako je Veliki Žuti umetnošću driblinga i vanvremenskih poteza ulepšavao pobede nad Grashopersom, Rendžersom, Bajernom i Partizanom… I bio je na početku karijere, baš kao i Dejan Stanković. Istina, pre toga je bio važan član stručnog štaba Hrvatske, njegovi pobornici će reći i frontmen Bilićevog tima sa jakom velikim ingerencijama. U tom trenutku Prosinečki je bio možda i jedini član kluba dostojan Crvene zvezde, sposoban da svojim imenom pokrene infantilne priče o tome da će samo on biti dovoljan da se Crvene zvezda uspravi. Njegov debi na zvaničnim utakmicama protiv Spartaka gledalo je više od 40.000.000 ljudi, a samo tri dana kasnije, tokom susreta sa Smederevom, okupilo se 39.000.000 navijača. I pustimo priče o besplatnom ulazu. Te fascinantne brojke su jedan od podataka koje sa sobom u ličnoj karti nosi Robert Prosinečki, kao i negativna klima koja je tada vladala oko kluba iz Ljutice Bogdana. Mnogi su došli da vide kako uživo izgleda Robert Prosinečki, da čuju kako priča i kako komanduje. Novi trener Dejan Stanković je došao u drugačijim društveno-političkim odnosima. Crvena zvezda u ovom trenutku nema neprijatelje, mada su joj možda potrebni kako bi se iz jedne vrste hibernacije probudio deo navijača (ne mislimo na pripadnike udruženja građana Delije sever). Jer zvezdaši vole kada ih okupljaju nevolje.

Međutim, Dejan Stanković ima jednu veliku sličnost sa Robertom Prosinečkim od pre devet godina. Crvena zvezda ga je željna, jer je posle gola Kajzerslauternu odigrao još jednu prosečnu i jednu fascinantnu sezonu, pod vođstvom Milorada Kosanovića, kada je kao vezni igrač postigao preko 20 golova. I morao je da ode, jer su, tada kao i sada, važila pravila o neminovnosti transfera za velike pare.

ROBIJA HVALILI, PA MU BROJALI CIGARETE

Njemu Zvezda jednostavno pripada. Kao Zvezdinom detetu, uz Nemanju Vidića najvećem imenu koje je klub napravio u poslednjih četvrt veka, kao rođenom Zemuncu koji poznaje svaki kutak Rajka Mitića. I normalno je što se prva Stankovićeva utakmica čeka u stanju euforije, posebno što se tokom prvih dana mandata iskristalisala jedna, možda i subjektivna, misao. Jednom od najznačajnijih igrača u istoriji srpskog fudbala mnogo bolje stoji radna uniforma i trenerka nego tašna, mašna i kravata sa značkom UEFA, gde je bio administrativac. I za sve bi bilo bolje, najviše za njega, da se po završetku igračke karijere odmah fokusirao na trenerski poziv.

Moraće sa sobom Dejan Stanković da nosi taj pritisak javnosti i medija, upoređivanja sa fascinantnim rezultatima Vladana Milojevića, paralelama o Stankoviću igraču i Stankoviću treneru. Jer će biti najveći eksponat Crvene zvezde. Što je velika čast, ali češće i ogroman teret… Imaće vremena sigurno tokom ovih dana Stanković i pored pripreme susreta sa Čukaričkim da izučava sudbine bivših trenera, posebno velikih imena kakvo je Robert Prosinečki. Dobio je Stanković akontacionalnu podršku, tokom priprema u Beleku igrači su bili „izbrifovani“ da deklamju rečenice o Misteru, italijanskoj školi, taktičkim inovacijama i povratku zajedništava. I Prosinečki se susretao sa takvim marketingom – neko bi rekao i nasilnim marketingom – ali nije znao da ta crveno-bela batina ima dva kraja. Isti ti koji su ga hvalili u početku, iako nije ni počeo samostalnu karijeru, posle samo šest meseci počeli su da mu broje greške i poturaju priče o tome kako je Prosinečkom važnije da spali dve cigarete deset minuta pre početka zvanične utakmice, nego da bude sa ekipom i održi motivacioni govor. I kako uopšte ne haje za utakmice od manjeg značaja, što će ga kasnije koštati osvajanja titule.

Tačno je da je Prosinečki ponekad bio površan i mekan, ali je napustio Marakanu kao svedok čudnih scena i pojava, pokušaja pojedinaca iz Uprave, koji su mu se vremenom približavali na ime statusa u društvu,  da mu crtaju taktiku… Kao neko ko je igrao u Real Madridu, Robi to nije mogao da podnese. Spakovao se i otišao.

Novi trener Dejan Stanković, bar na prvi pogled, deluje tvrđe i nepoverljivije od Prosinečkog, barem kada su novinari u pitanju, i to ne mora da bude loše. Očigledno ga je život tome naučio. Zemunski instinkt mu ukazuje da tako treba, jer samo u tom slučaju euforija neće trajati kao led u viskiju.

Videćemo vrlo brzo koliko će navijača dovesti na Marakanu povratak Dejana Stankovića, pošto su mu oni još 2014. godine tokom susreta sa Udinezeom poručili da ga Zvezda zove. Brojke Roberta Prosinečkog deluju zatrašujuće (preko 40.000.000 na debiju), ali možda i nije važno kada je euforija bila veća.

Već koliko će da traje.

(FOTO: Star Sport)