Đinobili se prisetio Mundobasketa: Strašno smo odigrali protiv Srbije! Kobi se zaljubio u Deka, hteo da ga vodi u Lejkerse

Prošlogodišnji Mundobasket u Kini prošao je potpuno u znaku Argentine. Malo ko je u finalu sa Španijom zaista navijao za Crvenu furiju i simpatije svih gledalaca prisutnih u Pekingu tokom finalne nedelje takmičenja. Jednostavno, svi su želeli da Luis Skola sa svojih 39 godina izrežira neviđenu senzaciju sa svojim Gaučosima.

To se ipak nije dogodilo, Španija je potvrdila decenijsku klasu i okitila se novim zlatom, ali je Argentina ostala najlepša priča Svetskog kupa. Ona se, nažalost, razvila i preko naših leđa, pošto je Srbija nadigrana u četvrtfinalu i tako su u vodu pale sve nade da bi Orlovi mogli do zlata. Tada je, priznaje to Manu Đinobili, shvatio da njegovi sunarodnici mogu skroz do kraja.
“Mundobasket je bio izuzetno uzbudljiv. Video sam kako igrači gledaju jedni druge, kako se bore za svaki posed, koliko su daleko išli zarad pobede... Na primer, Niko Laprovitola i Luka Vildoza nisu tipovi igrača koji se bacaju po terenu za svaki posed lopte, ali su to radili na svakoj utakmici. Kada sam ih gledao uživo pomislio sam: ’Čoveče, ovi momci su skroz ludi’. Isto sam pomislio i kada sam gledao Markosa Deliju i Gabrijela Deka“, otkriva Đinobili i dodaje:
“Bio sam jako ponosan i srećan. Moja ekipa, koju su svi nazivali zlatnom generacijom argentinske košarke, jeste dominirala, ali je i nestala u međuvremenu. Ostao je samo jedan čovek, Luis Skoka, sa 11 novih igrača i uspeli su da naprave nešto impresivno. Bilo je jako lepo gledati ih“.

Legendarni as San Antonija, koji je u svojim reprezentativnim danima znao da zagorča život srpskim košarkašima (čitaj: Koš za pobedu na Olimpijskim igrama 2004), kaže da ga je posebno oduševilo izdanje Argentine baš protiv Orlova u četvrtfinalu igranom u Donguanu...
“Trebalo je da odem u Kinu 21. septembra na neki događaj u Šangaju, što je bilo šest dana posle finala. Odbio sam tada jer nisam mogao toliko da ostanem u Kini, a i nisam iskreno verovao da su nam tako velike šanse da igramo samu završnicu. A onda sam video naše momke kako igraju protiv Srbije i pomislio sam: ’Ma ostaću ovde koliko god treba’. Bio sam jako uzbuđen dok sam ih gledao kako igraju. Jednostavno, nisam želeo nešto da propustim. Bilo je spektakularno. A onda sam odgledao uživo meč protiv Francuske, koji je bio još bolji od onog protiv Srbije. Fantastično je bilo gledati ih kako pobeđuju Francusku. Oduševio sam se“.

Đinobili je finale Svetskog kupa odgledao u društvu bivšeg saigrača iz Sparsa Tonija Parkera, te tragično nastradalog Kobija Brajanta, koji je bio zvanični ambasador Mundobasketa.
“Kobi nije znao imena svih igrača, ali me je odmah pitao za neke. On je bio ogroman ljubitelj košarke, uživao je u igri. Lično se zaljubio u igru Gabrijela Deka. Posle utakmice sa Španijom prišao sam Deku i rekao mu da ima novog navijača i da je to baš Kobi Brajant. Hteo je da ga vodi u Lejkerse, eto koliko je bio zaljubljen u njegovu igru. Tokom igre smo stalno komentarisali odluke oba trenera, detaljima utakmice, o svemu smo išli do sitnih detalja“.

Dek je u finalu ubacio 24 poena i bio najbolji igrač Argentine na toj utakmici... Manu je na kraju potvrdio da je Argentina dobila veliko poštovanje cele planete zbog igara na Mundobasketu i da se narodu posebno sviđa taj borbeni duh, koji je tako karakterističan za južnoameričke ekipe...

Foto: FIBA Basketball