Idealnih 11 Slobodana Rojevića: Dolazim u Partizan, u bašti sede Vaske, Zoki i Gica, a u svlačionici Moca

Na prvi segment velike ankete Mozzart Sporta povodom 80. rođendana Crvene zvezde i Partizana stavljena je tačka. Novinari su dali svoj sud, izglasali idealnih 11, pa su sada, kako je i najavljeno, na redu bivši asovi i funkcioneri - njih 160 ukupno, po 80 sa obe strane. Simbolika. Narednih nedelja imaćete priliku da vidite kako su birala neka od najvećih imena beogradskih velikana, kao i njihova obrazloženja. 

Podsetimo, pošto i druga ’etapa’ bude završena, pošto saberemo glasove i dobijemo još jedan Zlatni tim, sledi vrhunac cele priče - glasanje publike putem ankete na našem portalu. Pre toga, baza fudbalera biće sužena na osnovu glasova struke, a igrači klasifikovani po pozicijama. Kao neka vrsta predigre, biće organizovan i izbor idealnih 11 večitih rivala u 21. veku.

Pouzdan, skroman, odmeren, konstantan. Na prste jedne ruke mogu da se prebrojati utakmice na kojima je podbacio. A proveo je u Partizanu pet godina i odigrao 167 zvaničnih utakmica.

Stigao je iz drugoligaša Sutjeske u leto 1981, tako da je kao 23-godišnjak debitovao u Prvoj ligi. Nije mu to smetalo da se već kroz nekoliko meseci nametne kao jedan od najboljih bekova Jugoslavije.

Mada je bio jedan od najstandardnijih igrača crno-belih i uzeo dve titule prvaka, u reprezentaciju nije pozivan. Mnogi smatraju da mu je učinjena nepravda. On na to ne gleda tako. Kaže da je najveći životni san ostvario zaigravši za Partizan, što je po njemu ’za jedan život sasvim dovoljno’.

Slobodan Rojević (67) započeo je svoje obrazloženje idealnih timova Crvene zvezde i Partizana skrenuvši pažnju na svoj princip izbora...

„Bila je to neka vrsta miksa. Gledao sam doprinos klubu, karijeru u celosti, ali i čoveka pre svega - ljudsku komponentu“.

Šoškić ili Ćurković, to je najčešća dilema za gol crno-belih. Da li je i kod vas bilo tako?
„Jeste. I nije bilo lako odlučiti se, to su dva velika golmana i čoveka. Obojica su proslavili Partizan kao klub, kao ime, kao brend... Imao sam sreću i privilegiju da sa jednim radim, drugog da upoznam. Stvarno je bilo veliko zadovoljstvo provoditi vreme s njima“.

U odbrani uglavnom starija ekipa. Paunović i Vasović štoperi, po bokovima Golac i Jusufi, ispred njih Zoki Miladinović. I njih ste imali prilike da upoznate?
„Upoznao sam ih sve! Paun mi je bio pomoćni trener kratko vreme. A Vasketa sam sreo prilikom mog prvog dolaska na stadion, zajedno sa Zoranom Miladinovićem, za istim stolom su sedeli, sa njima i Gica Damjanović. Dobro se sećam... Taj prvi dolazak u klub bio je fantastičan, impresivan za mene. Kada sam ušao u baštu restorana, prvo sam njih trojicu video, posle sam saznao da su tu stalno sedeli. Prišao sam i pozdravio se, od tog momenta smatram da sam došao u Partizan, ne kada sam potpisao ugovor. To upoznavanje je bila moja ulaznica. Jer u pitanju su zaista izvanredni ljudi. Nikad nisam sanjao da ću im biti tako blizu, da ću moći da razgovaram sa njima... Do juče sam skupljao njihove sličice, a sad me savetuju. Neverovatan osećaj. Vaske je bio genijalac, neviđen čovek“.

Kako su glasali svi prethodni učesnici velike ankete
Mozzart Sporta možete da pronađete OVDE.

Jusufija niste gledali? Kažu da je bio moderan bek...
„Nisam ga gledao, ali sam ga upoznao kada se vratio iz Nemačke. Čuo sam puno o njemu, da je bio preteča savremenih bekova. Kažu da sam bio sličan njemu. Uostalom, za mene su govorili da sam Jusufi naših dana. Tu po levoj strani mogao je da bude i Branko Zebec“.

Sa Mocom ste igrali, to su bile njegove poslednje sezone... Utisci?
„Kad sam prvi put zakoračio u klub sačekali su me Vaske, Zoki i Gica, a u svlačionici Moca. Bili su tu još Nenad Stojković i Aca Trifunović. Šta da kažem za Mocu... On je bio legenda još dok je igrao. Svi znaju kakav je bio na terenu. Van terena poseban tip. Sjajno je igrao šah, kasnije je slikao. Prema nama mlađim saigračima kao stariji brat, ili kao roditelj. To je bilo toliko poštovanje sa njegove strane, respekt koji nije uvek dolazio od igrača te klase. Zato je Moca veliki, i uvek će ostati veliki“.

U timu imate još jednog velikana - Miloša Milutinovića. Ima ona teza da veliki igrači, pogotovo navalni, nisu baš sjajani treneri. Kakav je on bio?
„Nikada nisam dobio od nekog trenera toliko poštovanja i ljubavi kao od njega. I mislim niko nije uspeo da ima takav uticaj na igrače kao on. Bio je u stanju da od vas izvuče ono najbolje. On nama nije bio trener, on je nama bio saigrač. Demonstrirao je na neki svoj način. Kad je bio sa Mocom i Nenadom Bjekovićem na terenu to je bila divota. Mi smo imali takvu razmenu, emotivnu, sportsku, praktičnu, ljudsku... Na momente pomislim da je ta generacija Partizana u kojoj sam ja bio živela jedinstven period, ne samo u fudbalu, nego i u životu. Šteta što nismo ostali malo duže zajedno, napravili bismo mnogo više“.

Da pomenemo još neka imena koja su otpala u poslednji čas...
„Rekao sam za Zebeca. Sigurno da bi ovde moglo da bude mesta i za Čajkovskog, za Galića. Možda za neki naredni jubilej i Saša Ilić. Ja sam za neke ljude emotivno vezan, pa su negde i zbog toga bili moj izbor“.