_blank" rel="noopener noreferrer nofollow" href="https://www.mozzartsport.com/fudbal/vesti/velika-anketa-mozzart-sporta-biramo-idealnih-11-svih-vremena-crvene-zvezde-i-partizana/502574">velike ankete Mozzart Sporta povodom 80. rođendana Crvene zvezde i Partizana stavljena je tačka. Novinari su dali svoj sud, izglasali idealnih 11, pa su sada, kako je i najavljeno, na redu bivši asovi i funkcioneri - njih 160 ukupno, po 80 sa obe strane. Simbolika. Narednih nedelja imaćete priliku da vidite kako su birala neka od najvećih imena beogradskih velikana, kao i njihova obrazloženja.

Podsetimo, pošto i druga ’etapa’ bude završena, pošto saberemo glasove i dobijemo još jedan Zlatni tim, sledi vrhunac cele priče - glasanje publike putem ankete na našem portalu. Pre toga, baza fudbalera biće sužena na osnovu glasova struke, a igrači klasifikovani po pozicijama. Kao neka vrsta predigre, biće organizovan i izbor idealnih 11 večitih rivala u 21. veku.

Dušan Maravić proslavio se noseći dres Crvene zvezde između 1958. i 1964. godine. Od Rajka Mitića nasledio je crveno-belu ’osmicu’ i gospodske manire, što će ga pratiti kroz ceo život. Na 232 utakmice postigao je 82 gola. Onaj protiv Rijeke, u jesen 1963, ušao je u sve klupske almanahe, pošto je u pitanju bio prvi pogodak nekog Zvezdinog prvotimca na novoizgrađenoj Marakani.

Noseći najdrži dres osvojio je tri titule prvaka (1959, 1960. i 1964. godine) i tri trofeja Kupa maršala Tita (1958, 1959, 1964); sa reprezentacijom Jugoslavije olimpijski šampion iz Rima 1960.

Po okončanju igračke karijere, zahvaljujući Mihailu Andrejeviću - Andrejki, ušao u upravljačke odbore Uefe i Fife, kao diplomirani ekonomista. Postao jedan od najuticajnijih fudbalskih ljudi s ovih prostora. Kao delegat nadgledao je preko 200 međunarodnih utakmica. Najvažnija - finale Kupa šampiona 1988. u Štutgartu između PSV-a i Benfike.

Dušan Duda Maravić (1939-2025), nažalost, nije dočekao objavljivanje svog obrazloženja idealnih 11 Crvene zvezde i Partizana. Preminuo je na Badnje veče ove godine.

Toza Mijailović, Ratomir Dujković i Duda Maravić

„Deda mi se zvao Todor. On je iz Maravića Drage, kod Drežnice. Imao je dvanaestoro ili trinaestoro dece. Bila je teška situacija, nisu imali šta da jedu. Nekad su, kako mi je kazivao otac Mane, znali da ručaju i lišće. Zbog toga su moj otac i njegova braća Đurađ i Dušan između dva svetska rata otišli na rad u Francusku. Ličani su tamo bili jako cenjeni. Otac je radio najteže fizičke poslove, na prugama, u rudnicima, šumama. Zamalo malariju nije dobio. Bio je visok, koščat, jak, a i pokojni stric Đurađ je bio isti takav. Takva fajta, što bi rekli Ličani“.

***

„Otac je rođen 1896. Imao je već 43 godine kad sam ja došao na svet. Kasno se oženio. Pisao je u Drežnicu da mu pošalju devojku koja hoće da se uda za njega. U Škipini kod Drežnice našli su moju majku Danicu, koja je pristala da ode u Francusku. Bila je 14 godina mlađa od njega“...

***

„Moj stariji brat Nikola rođen je u Marselju 1935, godinu dana posle atentata na kralja Aleksandra. Ja sam rođen u mestu Enžu Ženisja 7. marta 1939, a najmlađi brat Rade 1941. u Nemačkoj. Imali smo i sestru Martu, stradala je u Nemačkoj“.

***

„Mesto u kojem sam rođen nalazi se na 60 kilometara od Ženeve ka Lionu, ispod neke velike planine. Postoji tu i veliki vodopad. Tata je tamo radio na hidrocentrali. Pre nego što je Nemačka objavila rat Francuskoj 6. septembra 1939, Francuzi su zaključili da treba da proteraju strance sa svoje teritorije da ne bi postali kolaboracionisti. I mi tako napuštamo Francusku kad sam imao svega šest meseci. Odlazimo sasvim slučajno u Nemačku, drugog izbora izgleda nije bilo. Dolazimo najpre u Štutgart, pa osamdeset kilometara na sever u Gepingen, i tu se smestimo. Otac je sa stricem Đurađem radio u rudniku. Njihov brat Dušan otišao je na drugi kraj zemlje, u Sarbriken - više ga nikad nisu videli“.

***

„U Nemačkoj sam bio do svoje šeste godine, dete potpuno van pameti. Gledam, bombe padaju, ja se okolo muvam bos. Tata radi preko dana, a mama me šalje na kazan američke kuhinje. Davali su ručak u 12 sati. Ponesem zdjelu i stojim tako u redu, onaj mi samo istrese kašiku i ja trčim kući. To je bio moj zadatak. Stariji brat Nikola bio je prevodilac tati, ja nisam znao nemački“.

***

„Kad je rat završio, Nemci su predložili mom ocu i stricu da ostanu. Rekli su im da će dobiti najblaže poslove, jer su bili zadovoljni kakvi su radnici. Ali oni su to odbili i mi smo se vratili u Jugoslaviju. Pre toga čuli smo na radiju da maršal Tito poručuje kako će svi oni što se vrate dobiti kuću i zemlju u Bačkoj. Tako smo se vratili u Liku, u Drežnicu. Tamo nas je dočekala očeva sestra Jeka i ostala tatina i mamina rodbina. Tu smo, sećam se, spavali na slami, a onda su nas posle tri dana prebacili za Ogulin. Odatle smo preko Zagreba, Vinkovaca i Sombora stigli u Bajmok, gde smo dobili 7-8 jutara zemlje. Bio je decembar 1945“...

Iz rukopisa neobjavljene knjige Jovice Krtinića “100 Ličana u Srbiji i svetu” - objavljeno na portalu POREKLO.RS

Kao talentovani sedmogodišnjak Duda Maravić počeo je da ’ganja’ loptu u lokalnom Radničkom. U zoru krava na ispašu, škola, pa na Guščiju poljanu s drugarima. Fudbal do prvih svitaca.

Kuća bez struje, petrolejka, šišanje do glave - zbog vaški i buva - i svinjski mehur kao prva lopta. Najranija i najlepša sećanja na detinjstvo.
„Svega smo imali osim para. Mađari, Hrvati, Bunjevci, Slovaci, Srbi - svi smo bili zajedno. I niko se nije pitao ko je ko. Nije nas zanimalo. Važno nam je bilo da nismo gladni“, ispričao je na početku razgovora za Mozzart Sport čika Duda.

Očigledan talenat u ono vreme nije mogao da promakne najvećim vojvođanskim klubovima. A subotički Spartak bio je marka za čitavu Jugu. Sila. Nikad jači. U leto ’54. šesti na tabeli Prve lige, odmah iza ’velike četvorke’ i Vojvodine. Na klupi Bane Sekulić, čuveno levo krilo iz Montevidea; na terenu sve as do asa: Tihomir Bata Ognjanov, Kosta Tomašević, Joška Takač, Bela Palfi, pa Toni Tapiška, braća Čikoš, Lajčo Jakovetić, Pipko Kopilović, Miloš Glončak... Antun Rudinski otišao godinu dana ranije.
„Bilo je logorovanje omladinaca u Subotici jedno leto. Mene je dok sam igrao za omladince Radničkog iz Bajmoka neko primetio. I tako, na seoski mlin dođe telegram da treba da se javim na taj skup - 80 najtalentovanijih dečaka iz cele Vojvodine. Direktor tog logorovanja bio je Hugo Ruševljanin, a prvi trener Bane Sekulić. Tako je krenuo moj fudbalski uspon“.

Duda Maravić igrao je za mladi tim Spartaka i završavao srednju školu. Ustajanje ujutru u pet, štruca hleba za usput do Subotice, časovi od osam, popodne trening. Nazad kući tek uveče oko devet, vozom za Vinkovce. I tako mesecima.

„Ništa od svega ne bi bilo da trener Sekulić kod uprave kluba nije izdejstvovao da mi daju 500 dinara stipendije za voznu kartu. A onda me je sa 17 godina ubacio u prvi tim. Publika me prozvala Suncokret - bio sam visok i slabo se kretao, posebno kad sunce upekne. Nisu me prihvatili na početku. Tek kasnije, kad su došli golovi, dobio sam aplauze. Prvo me je zvao Partizan. Neki kapetan, nisam mu zapamtio ime, nudio mi je 500.000 dinara. Sanzaju to Zvezdini ljudi iz Subotice i Slobodan Ćosić me pozove na utakmicu Crvena zvezda - Mančester junajted, da budem njen gost. Sedeli smo u Kolarčevoj 3. Nisu to bili pregovori. Samo su mi rekli da ću dobiti 200.000 dinara. Odmah mi je isplaćeno pola, a drugu polovinu nikada nisam video. Ne mari, nisam se ljutio, sve je dobro ispalo. Teško da bih prošao u Partizanu, mnogo teško se ulazilo u onaj njihov čuveni tim ’beba’. Tada je počinjao Vladica Kovačević, Bobek i dalje igrao, a u Zvezdi se otvaralo mesto, jer je Rajko Mitić odlazio u penziju“.

„Posle utakmice Zvezda - Mančester vratio sam se kući. Šetali smo korzoom i preko radija čuli kako se srušio avion sa Englezima. Velika tragedija“...

Nakon šest godina u Crvenoj zvezdi, sudbina je uredila da se vrati u Francusku. I ponovo kao naslednik jednog velikog asa. Pariski Rasing napuštao je Miloš Milutinović...
„Gostovali smo na turniru u Parizu, igrali protiv Peleovog Santosa na Parku prinčeva. Dobijemo mi 1:0, a ja odigram odlično. Bio je banket u Ajfelovoj kuli i tada mi ponude da pređem u Rasing. Za potpis ugovora dobio sam 25.000 dolara“...

Veliki ugled Dušan Maravić stekao je i u Venecueli, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, igrajući za ekipu doseljenika iz Italije - Deportivo Italija. Kao trener tog tima neku godinu kasnije postao prvak države, usavršio španski jezik.

Govorio je još francuski, egleski, italijanski.

Sva vrata fudbalske diplomatije bila su mu otvorena. Upoznao je maltene čitavu planetu. Ali i ona njega.

Duda Maravić i Enco Bearcot, šampion sveta sa Italijom 1982. godine

Kao fudbalski čovek od glave do pete gosn Duda je zadatak da sastavi idealnih 11 Crvene zvezde i Partizana prihvatio veoma odgovorno. Kako nam je rekao, to što je imao prilike da vidi gotovo sve posleratne asove, nije mu olakšalo zadatak. Naprotiv.
„Toliko je neverovatnih igrača prošlo kroz ova dva naša velikana da je mnogo teško da se čovek odluči. I sa jedne i sa druge strane to su bili asovi međunarodne klase, par ekselans. Učinili ste da se prisetim nekih davnih vremena i utakmica. Hvala vam na tome. Međutim, to što imam godina koliko imam, i što se sećam svih njih, samo je posao učinilo kompleksnijim“.

Krenimo od crveno-belih. Mnogi su se trudili da ’uguraju’ svih pet Zvezdinih zvezda. Vama nedostaju Vladimir Petrović Pižon i Dragan Stijković Piksi...
„Za ove koje sam stavio imao sam određene predosnove. Da, Pižon bi mogao da upadne umesto Bate Ognjanova, eventualno... I ne samo on, nisam pronašao mesto za Piksija, Kuleta Aćimovića, Karasija... Nema prostora za mnoge velike igrače. Za Duška Savića, recimo, jednog od najvećih golgetera kluba. Onda imate tu igrača nepredvidivih mogućnosti, koji je zasenio sve jednog trenutka, to je Miloš Šestić. Pa tu je čuveni bek svetske klase, Pera Krivokuća. On je, ipak, imao neke incidente kojima je zasenio igračke kvalitete“.

Kako su glasali svi prethodni učesnici velike ankete
Mozzart Sporta možete da pronađete OVDE.

Pomenuli ste pomalo zaboravljenog Tihomira Batu Ognjanova, koga ste stavili na poziciju desnog krila. Sa njim ste delili svlačionici u Spartaku - kako ga pamtite?
„Nije lako objasniti kakvu je on zapravo popularnost imao i koliko je to bila velika stvar kada je ’53. prešao iz Crvene zvezde u Spartak. Standardni olimpijski reprezentativac iz Helsinkija! Njemu su dali ogromnu kuću u Subotici. Tada se pričalo o tehno-menadžerstvu. Dobiti u ono vreme kuću u Jugoslaviji, kao sportista, na konto sportskih zasluga - to je bilo čudo. Ta kuća i danas svetli kao da je u Londonu. Maršal Tito je kasnije držao onaj čuveni govor u Splitu u kom je potkačio mnoge državne rukovodioce i velike direktore zbog takvih stvari“.

Kakav je Bata bio na terenu?
„Nervozan i gadan! Bio je 10-12 godina stariji od mene. I dan danas pamtim kako me je psovao: ’Pi**a ti materina, šta se plašiš?!’. Šta ćeš, onakva veličina, moraš da ćutiš i da trpiš. Ostavio je jak utisak na mene, bio jedno od najboljih krila u Evropi, možda i najbolji posle Karolja Šandora iz čuvene reprezentacije Mađarske sa Puškašom, Kočišem, Hidegkutijem... Bata je bio prijatelj sa svim tim velikim mađarskim igračima. Mađarski je govorio kao maternji. Sve u svemu, imao sam sreću da igram s mnogim velikim asovima i u Spartaku i u Zvezdi“.

Zanimljivo da iz šampionske generacije iz Barija imate samo jednog igrača, Belodedića - da li je on po vama bio i najvažniji član toj tima?
„Sigurno jedan od najvažnijih, bez dileme... Doduše, razmišljao sam o Pančevu, da ide na centarfora, ali na kraju ga svesno nisam stavio, jer ne bi bilo mesta za Boru Kostića, koji je najbolji strelac u istoriji kluba. Svi igrači iz te generacije 1991. bili su ekstra klase. Bio je tu i Jugović, perfektan igrač. Prosinečki, igrao u Real Madridu, Barseloni. Savićević? Au, kakav igrač... Tako da je mnogo teško, stvarno teško. Sve su to grandiozni fudbaleri“.

Za trenera ste birali Miljana Miljanića. Ljupku nije pomogla ni titula prvaka Evrope?
„Ljupko jeste bio je dobar trener, ali nije ni do kolena Miljanu Miljaniću. Istina, Miljan nije imao takav uspeh kao Ljupko Petrović, međutim na ono što je on stvorio moraće da se čeka još 50 godina ili više. Ako se uopšte i ponovi. Sav taj doprinos, od pionira, preko omladinaca, do prvog tima... Upoznao sam ga 1958. kad sam došao u Zvezdu, tada je trenirao mladi tim. To je ona generacija Coleta Jankovića, Staneta Karasija, Milana Živadinovića, Kuleta Aćimovića... Bio sam prilično blizak sa njim i video da on gazi neviđeno. Bio je 15 godina u Zvezdi, ostavio pečat koji će teško neko moći da dostigne, čak ni da mu priđe. On je trebalo da postane selektor Brazila. Da li znate to? Na aerodromu u Rio de Žaneiru Žoao Avelanž, budući predsednik FIFA, imao je sastanak s njim. Pregovarali su. To je bilo neshvatljivo za ono vreme“.

Kako su Brazilci uopšte došli na tu ideju?
„Tako što su ga upoznali ’58. u Švedskoj, na Mundijalu. Miljan je išao na usavršavanje i tražio dozvolu da bude u kampu reprezentacije Brazila. Oni su mu dozvolili. Dan po dan, uvideli su kako gleda na fudbal, kako razmišlja, koliko zna. Pritom, on je upoznao veoma dobro svakog igrača Brazila. Nekoliko godina kasnije Miljanić je počeo da vodi Crvenu zvezdu, postao svetski poznat stručnjak, i Avelanž ga se setio. E sad, kako su tekli pregovori i zašto nije bilo dogovora - to ne znam. Nije tada moglo tek tako da se ode iz Jugoslavije“.

Potom će ipak otići u Real Madrid...
„Tako je, s tim što malo ljudi zna da je njega pre toga zvao Liverpul. To se dogodilo nakon što je izbacio Engleze u onom dvomeču 1973, u Kupu šampiona. Za dlaku tada nije postao menadžer Liverpula“.

Znate li detalje?
„Znam da su u Londonu, sa njim na razgovorima, bili poznati novinar Miro Radojčić i Dan Tana. Bila je to velika priča, jer tada nijedan stranac nije radio kao trener u Velikoj Britaniji. Opet, ne znam zašto nije došlo do dogovora“.

A taj odlazak u Real Madrid?
„Santijago Bernabeu je početkom 1974. godine, kada je otpustio Munjoza posle 15 godina, naložio svojim ljudima iz tehničkog štaba da mu dovedu najboljeg trenera na svetu. Emisari Reala bili su na Mundijalu u Nemačkoj, i oni su procenili da je to Miljan Miljanić. Tu sezonu Real je završio sedmi ili osmi, da bi sa Miljanom uzeo dve titule zaredom “.

Čim je došao u Zvezdu, Maravić se okitio trofejom Kupa maršala Tita

Čuvena je ta priča kako je i Dragan Džajić trebalo da pođe sa njim...
„I ne samo Džajić, nego i generalni sekretar Crvene zvezde Slobodan Ćosić. Došlo je do nekakvog rascepa između njih trojice. To mi je Ćosa lično ispričao. Miljan je, valjda, na kraju umesto Džaje uzeo Brajtnera. Necer je već bio u Madridu i mesta za trećeg stranca nije bilo“.

Znate li možda, da li je bila apsolutno Miljanova odluka da ne uzme Džajića?
„Ne mogu kategorički da tvrdim da je to baš tako bilo, da je sve zavisilo od Miljana. Moguće da je Real Madrid kao klub, Bernabeu ili neko od njegovih ljudi, rekao Miljaniću šta misli o igračima koje je ovaj planirao da dovede. Možda su mu rekli da žele nekog drugog, tog Brajtnera. Kako je Miljan reagovao u toj situaciji ne možemo da znamo, niti možemo da pretpostavimo. Znam samo da ni on ni Džaja nisu mnogo pričali o tim događajima. Sve u svemu, Džaja sigurno nije zaslužio da ode u Bastiju, kao u neko selo da je otišao. To je ostavilo gorak ukus na njihov odnos“.

Za vas njegov status jednog od najvećih igrača s ovh prostora nije sporan?
„Mislim da je zaslužio da nasledi Henta, da odigra tih nekoliko godina u Realu. Kad je bio u naponu snage, Džaja je bio kao Brazilac, najbolje levo krilo na svetu. Bio sam standardni prvotimac kad je on došao kao dete, šest godina mlađi od mene... Govorili su mu: ’Nisi još za nas, idi kući’. On je krenuo nazad na Ub, a za njim je trčao Miljan Miljanić da ga odmah vrati, jer neki naši skauti i treneri očito ga nisu prepoznali. I vratio ga je. Tako je isto došao Milan Galić u Zvezdu, na pomoćni šljakasti teren. I njemu su isto rekli da nije za Zvezdu. Milanu Galiću?! Kasnije igraču svetskog glasa“.

Sa Ilijom Petkovićem i Mokom Slavnićem

Neka reč o Partizanovom sastavu... Gde su bile najveće dileme?
„U poslednji čas napravio sam neke promene. Zaboravio sam na Zlatka Čajkovskog, pa sam morao da mu nađem mesto. Njega sam stavio na ’četvorku’ umesto Zokija Miladinovića, a Miladinovića umesto Radomira Antića. Anatra, nažalost, ispada“...

Gledali ste i Čika uživo?
„Kako da ne! Svetska klasa. S Mađarom Božikom, jedan od najboljih igrača sredine terena“.

Zbog koga vam je još žao što ga nema u idealnih 11 crno-belih?
„Nemam Hasanagića, grandioznog igrača. Odlučio sam se za Milana Galića, on je isto bio najviša klasa, za svaku ekipu na svetu je mogao da igra“.

Slično kažu za Zebeca...
„Da, da, da, da... Imao sam sreću da igram sa Brankom Zebecom u Zvezdi, on je tada igrao centarhalfa, broj pet. Neverovatan, i krilo i kao centarhalf – svetska marka. Pogledajte vi taj izbor, čudesno! Koji su to igrači bili... Šta da vam kažem, ovo je moj izbor, moj utisak. Svaka generacija će verovatno gledati blagonaklono na svoje. O bojama i ukusima se ne diskutuje. Ali mislim da ovo jeste tema za razgovor, jer ostaje za sva vremena“.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Idealnih 11 Dude Maravića: Miljan za dlaku postao selektor Brazila i menadžer Liverpula

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

eFudbal

Hokej na ledu

Bejzbol

Stoni tenis

Am. Fudbal

Najava mečeva