Ibrahimovićev filozofski intervju: Mene ne prate “foloveri”, mene prate vernici

Dominantan na terenu. Dominantan i kad govori. Jer Zlatan Ibrahimović zna koliko vredi i ne ustručava se da to javno kaže. Njegove reči odzvanjaju koliko i njegovi golovi. A ono što je izrekao u intervjuu za nedeljni dodatak Korijere dela Sera zaista vredi pročitati. Kratka pitanja na različite teme, kratki odgovori, bez izbegavanja istih.

Počevši od onog na najprostije pitanje: ko si ti zaista?

“Zlatan Ibrahimović, 39 godina. Isti onaj dečak koji je sa torbom krenuo na veliku avanturu po celom svetu. Na fudbalskom terenu svi smo jednaki. U svakom ćošku planete. Izađeš na teren, driblaš, niko te ne pita odakle, čiji si, kakvi su ti stavovi, koliko para imaš u džepu. Tamo si, igraš, to je dovoljno. Umeš? Odlično, igraj onda, bravo”.

I još malo o fudbalu kao sreći.

“Nema društvenih, kulturnih, geografskih razlika. Jedan teren, dva gola, da vidimo ko će dati više golova. Da li si u parku ili na San Siru: fudbal je sreća… Mi smo srećni što ga igramo i naš je zadatak da usrećimo ljude. Radost fudbala nas je sve inficirala. Pogledajte samo stadione: kakva strast, kakva eksplozija”.

A kako mu više sve nije dosadilo?

“Želja. Još više. Uvek gladan. Uvek. Svaki dan, svaki trenutak. Sve što sam uradio više nije bitno. Svaki put moraš da pokažeš ko si”.

Svima je odavno pokazao ko je. Nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Zato na društvenim mrežama i ima milione pratilaca. Pardon…

“Mene ne prate foloveri, mene prate vernici. Kako to da prevedeš? Ljudi koji veruju u mene. Ne tražim ja njih. Oni su ti koji me žele, to je velika razlika”.

Kad smo već kod religioznih pitanja…

“Moja je religija poštovanje prema drugima. Svih vera, svih stavova. Tako sam odrastao i tako i sada razmišljam”.

A da se ipak vratimo na društvene mreže i uticaj na život fudbalera.

“S jednim klikom komuniciramo sa milionima ljudi. Možda će to biti i problem za nove generacije. Potrebno je mnogo manje nego pre da preko noći postaneš poznat. Ali koliko će to da traje?”, pita se Ibrahimović.

On traje. I zato ga sada prati i cela ekipa Rosonera. Dok su deca Maksimilijan i Vinsent sa suprugom u Švedskoj on se brine o crveno-crnoj porodici.

“Probao sam da odem do porodice u Švedsku. Šef Pioli je odgovorio da ne mogu, da imam porodicu i u Milanelu. Rekao je da tamo ima dva sina, ali ovde njih 25 i da sam im svima potreban”.

Nije ipak uvek idealno. Nije tajna da je u ranijim klubovima umeo i da naljuti saigrače.

“Uvek, da, čak i na treningu. Problem su oni koji se ne naljute”, mirno odgovara Zlatan.

Jer iako sigurno postoji i njegov deo krivice…

“Ja nikad ne grešim. U redu, mene će da okrive, ali u čemu je problem? Možda gest, reč, pogled. Svaki igrač ima svoj način da se naljuti. I to je dobro. To znači da preuzima odgovornost, da se oseća važnim”.

Za kraj, o Maradoni.

“Najveći svih vremena. Ikona fudbala, simbol sveta. Nekada je odlučivao srcem, a svi znamo da je mozak racionalniji, da razmišlja politički, ne znam ni da li smem to da kažem… Takav sam i ja ponekad. Srcem ne donosiš uvek prave odluke”.