Peđa Stojaković: Srbija mora da iskoristi Jokićev i Bogdanov kvalitet, Evrobasket je naša šansa za zlato

“Savršenstvo nije dostižno, ali ako jurimo savršenstvo postići ćemo nešto izvrsno“.

Ovim rečima čuvenog trenerskog asa Vinsa Lombardija novinar Igor Ćurković sa sajta FIBA započeo je intervju s Peđom Stojakovićem u razgovoru kojim je vraćen film na poslednje jugoslovenske zlatne pohode s početka trećeg milenijuma. Ove godine reprezentativna košarka u Srbiji ulazi u punoletstvo od Indijanapolisa i svetskog zlata usred Sjedinjenih Američkih Država. Zlata za koje tada niko nije mogao da pretpostavi da će okončati dominaciju košarkaške sile s plavim dresovima.

Jedan od protagonista dva poslednja uzleta jugoslovenske selekcije bio je upravo Peđa Stojaković. Posle eliminacije u četvrtfinalu Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine na klupu je stigao Svetislav Pešić koji je napravio veliki rez i tada vrsnog šutera Sakramenta promovisao u lidera ekipe zajedno sa Dejanom Bodirogom... Usledio je Evrobasket u Istanbulu gde je Jugoslavija demonstrirala silu, dobila sve osim finalne utakmice sa Turskom s dvocifrenom razlikom i uzela trofej na način na koji je samo još Slovenija kasnije uspela – bez poraza.
“Prošlo je skoro 20 godina! Ali, kada se setim te 2001. godine, samo mi padne na pamet koliko smo dominantni i superiorni bili, gladni i žedni da uradimo nešto veliko posle debakla u Sidneju“, priseća se Stojaković i nastavlja:
“Naš sastav je bio moćan, jako dobro popunjen. I dalje nisam siguran da li bih naše igrače sa klupe mogao da nazovem tako, jer govorimo o asovima koji su bili glavni igrači u svojim klubovima, koji su igrali na najvišem nivou. Imali smo lep balans sa selektorom Svetislavom Pešićem, koji je dirigovao orkestrom“.

Stojaković je te godine u Istanbulu poneo MVP titulu, uz prosek od 23 poena. Iako ga je Turska usporila u finalu i dozvolila mu samo 6/14 iz igre, Vlado Šćepanović je uskočio iz drugog plana i ubacio 19 poena za overu pehara.
“To je baš ono što sam i mislio kada sam rekao da igrači s klupe to zapravo i nisu, jer su imali strašno važne luloge u svojim klubovima. Šćepo je iskoristio svoju šansu fantastično u utakmici za titulu, Dejan Bodiroga je prihvatio ulogu šestog igrača, Saša Obradović je bio veteran na poziciji plejmejkera koji je donosio mir u organizaciju igre... Tada je trebalo da sproveemo tranziciju posle one zlatne generacije i donesemo nešto novo, ali uz podršku starijih igrača, ali i veliku motivaciju svih nas, uradili smo mnogo toga“.

Jugoslavija je tada na putu do zlata dobila Hrvatsku sa 14, Nemačku sa 13, Estoniju sa 55, Letoniju sa 36 i Španiju sa 13 poena razlike, pre nego što je Turska u finalu nadigrana rezultatom 78:69...
“Evrobasket je tada bilo drugačije takmičenje nego sada. Pobedili smo u šest utakmica, a onda su se formati menjali s godinama kako bi više timova dobilo šansu da uzme zlato, da se podignu posle nekih loših izdanja. Mi smo imali tri meča u grupi, odmah četvrtfinale, polufinale i finale“.

Iako se posleratna Jugoslavija, pa sve do Indijanapolisa 2002. smatra najdominantnijom evropskom silom, ipak ta uloga pripada Španiji, koja od početka trećeg milenijuma do danas samo ređa medalje... Stojaković je te 2001. godine imao priliku da iz prvog reda vidi stvaranje novog košarkaškog poretka.
“Sećam se da su Španci te godine ostavili jak utisak na sve nas. Svi smo mislili isto već posle prvog meča na turniru. Bilo je to rađanje generacije koja, evo, vlada već 20 godina. I dalje su tu i dominiraju. Pobedili smo ih 2001, igrali protiv njih i u Indijanapolisu godinu dana kasnije i shvatili smo već tada da su prejaki. To samo pokazuje da dugoročna ulaganja i veliki rad donose rezultat. To je Španija uradila u svim sportovima, na klupskom nivou, sa akademijama, kampovima... Samo je potrebno strpljenje“.

Vratimo se još jednom na finale Evrobasketa protiv Turske. Atmosfera u dvorani Abdi Ipekči bila je zastrašujuća, o tome svedoče svi koji su tada bili u dvorani, a ista i danas je u mislima Peđe Stojakovića...
“Te 2001. rođena je i velika generacija turskih košarkaša. Hido Turkoglu je izašao iz svoje prve NBA sezone, Mehmet Okur je bio tu, kao i naš čovek Mirsad Turkdžan, pa Ibrahim Kutlaj... Zanimljiv tim, bez dileme. Imali su publiku da ih podržava, što su savršeno iskoristili. Bilo je jako uzbudljivo, od navijača su dobili adrenalina, baš su izgledali napaljeno na terenu. Znam da su imali lud put do finala, u polufinalu su dobili Nemačku, u četvrtfinalu Hrvatsku... Preživeli su sve to i stigli do finala“.

Posle Indijanapolisa na novu priliku za zlato čekalo se sve do 2009, kada je upravo Španija u finalu Evrobasketa u Poljskoj bila ubedljivo bolja. Srbija kao samostalna država osvojila je još tri srebrna odličja, na Mundobasketu 2014, na Olimpijskim igrama u Riju 2016. i na Evrobasketu 2017. godine. Sve pod komandom Saše Đorđevića. Bolji od Srbije bili su SAD dva puta i Slovenija...
“Mnogo je stvari koje utiču na ekipu u takvim turnirima. Imali smo talentovane igrače poput Teodosića, Bogdanovića, Bjelice, ali ponekad je delovalo da nam je nedostajalo malo sreće... U svim tim finalima igrali smo kada nismo imali najbolje igrače na raspolaganju“, podseća Stojaković i dodaje:
“Ne znam da li treba da budemo zabrinuti zbog tih izgubljenih finala, ali ako sagledate situaciju iz neutralnog ugla – Srbija je uvek prepuna talenta. Sada je samo bitno naći pravu dozu motivacije, naći se sa svima na istim talasnim dužinama, da uživaju u onom što Nikola Jokić i Bogdan Bogdanović mogu da donesu zajedno još pet ili sedam godina... Moramo to da iskoristimo, da konačno uzmemo to zlato. Evrobasket izgleda kao idealna prilika za to. Ali, sve je to proces. Takmičenja formata turnira su uvek nezgodna, jer samo izostanak jednog igrača može mnogo toga da promeni“.

Stojaković nije bio samo deo poslednje generacije koja je osvojila zlato, već i poslednji Srbin kome je uručena MVP nagrada. Bilo je to na već pomenutom Evrobasketu 2001. godine, a zanimljivo je da je to zvanje u Indijanapolisu poneo Dirk Novicki...
“Koliko ćemo još čekati do sledećeg MVP zvanja za našeg igrača? Teško pitanje... Bogdan i Jokić dokazuju godinama da imaju kvalitet za tako nešto, ali mnogo stvari mora da se poklopi. Nikada ne zavisi ništa od jednog ili dvojice igrača. Zato je linija između pobede i poraza jako tanka“.

Foto: MN Press