I rezultat i igra, a sad i Marko Verati: Italomanija trese Apenine

Ako bismo gledali po imenima, ni da priđu Francuskoj, Belgiji ili Portugaliji. Pred početak Eura rekli bismo: klasična reprezentacija Serije A. Ovakva kakva je sad, ne ona iz zlatnih godina s kraja prošlog veka i početka ovog, 21. Na terenu pak sasvim druga slika. Italija je na Evropskom prvenstvu pokazala možda i najviše, iako je niko nije ubrajao u najuži krug favorita. Istina, grupa sa Turskom, Švajcarskom i Velsom ne može da odgovori na pitanje koliko daleko mogu Azuri, ali da deluju dobro – deluju baš dobro.

Klaudio Ranijeri je rekao da Azuri “trče kao čopor”. I niko ne spori, Roberto Mančini je to dobro posložio. Pride učinio da se svi osećaju kao važan deo tima. Nikad nije ni krio da mu je Mundijal 1990. godine jedno od bolnijih iskustava u igračkoj karijeri. Tada u konkurenciji Đanluke Vijalija, Salvatorea Skilačija, Andree Karnevalea i Roberta Bađa nije odigrao ni minut. Zato je ove godine već u grupnoj fazi na teren poslao 25 od 26 igrača koje je zvao za Euro. Nije igrao samo treći golman Aleks Meret.

Za meč sa Velsom promenio je čak osmoricu startera. Ostali su samo Đanluiđi Donaruma, Leonardo Bonuči i Žoržinjo. Bonučija je odmorio već na poluvremenu, Žoržinja je izveo 75. minutu, Donarumu u 89, tek da Salvatore Sirigu oseti teren.

PRELAZZI: Il ritornello

Svi su srećni. A rezultati ne trpe. Italija nije izgubila na poslednjih 30 utakmica čime je izjednačila rekord ostvaren između 1935. i 1939. godine. Nije primila gol više od 1.000 minuta. Nanizala je 11 pobeda, uz neverovatnu gol razliku 32:0! Pride je prosečna starost startnih 11 protiv Velsa iznosila svega 27 godina: najmlađi Azuri još od sudara sa Bugarskom 1994. godine.

Reklo bi se, sve funkcioniše kao sat.

“Srećni smo, zaista srećni… Ali posle grupne faze počinje sasvim drugo takmičenje”, kratko je komentarisao Mančini.

Sasvim drugo takmičenje, ali sa sasvim drugom energijom u nastavku turnira. Marko Verati, koji je zbog povrede propustio i Euro 2016. godine, sinoć je odigrao prvih 90 minuta otkako je pre šest nedelja povredio koleno zbog čega se postavljalo pitanje da li će uopšte moći da nastupi. Ne samo da je odigrao 90 minuta, no je namestio gol Mateu Pesini i pride vukao sve konce u igri Azura. Imao je najviše kontakata sa loptom, najviše pasova, stvorio najviše šansi. Italijanski Ćavi, kako kažu na “čizmi” dok opisuju kako igra “il guffetto”, iliti “mala sova”, zbog pregleda igre i očiju na leđima.

Sad je Mančini u problemu, kako da ugura na teren i Veratija i Manuela Lokatelija, koji je impresionirao protiv Švajcarske. Nije to baš najgori problem kad igraš veliki turnir.

Austrija ili Ukrajina u osmini finala. Ukrajinci izgledaju kao potencijalna nagazna mina, ali Italijani pucaju od samopouzdanja. U četvrtfinalu bi mogli baš na Belgiju. To bi već bio ozbiljan izazov. Međutim, bivši selektor Antonio Konte širi optimizam.

“Pokazali su kontinuitet i veliku glad za pobedom. Sigurno su među kandidatima da odu do samog kraja. Sviđa mi se samopouzdanje u igri. Svako ko ih gleda vidi kompaktnost i ravnotežu između odbrane i sredine. To je mnogo važno. Naravno, tek nas čekaju zahtevnije utakmice, ali moramo da budemo pozitivni”.

Drugačije i ne može uz ovakvu igru. Još kad zagrmi Fratelli d'Italia…