Svetlost sija u mraku, a on ne može da je savlada

Svakodnevni život se potpuno promenio u samo mesec dana. Više ne uživamo u sportu, ne pričamo o tome ko će biti šampion Premijer lige, NBA lige, ABA lige, domaćeg prvenstva u fudbalu i košarci... Strpljivo čekajući na dan kada ćemo konačno moći da se vratimo u normalne tokove, većina se posvetila stvarima koje do sada nije radila, pritom prateći situaciju širom planete. Neko ko je svakako pozvan da o čitavoj ovoj situaciji je Džeremi Lin, trenutno košarkaš Pekinga i nekadašnji igrač brojnih NBA klubova.

On je opširnom razgovoru za Plejers trbijun pričao o tome koliko je čitava ova kriza pogodila njega, koliko dobrih i loših stvari mu se desilo u razmaku od samo nekoliko dana, kako je on shvatio čitavu stvar i koju poruku šalje.

"Znam da postoje ljudi koji bi želeli da ovo bude priča o sudaru dve države.

Istoku i zapadu.

Da sve ovo bude vezano za politiku.

Levicu i desnicu.

Ali ovde nije reč o tome.

Za mene, ovo je sve jako prosto. Momenat u kojem živimo je borba između tame i svetlosti.

Kada gledamo ljudsku vrstu, nekako se čini da smo na nekoj vrsti raskrsnice. Znam da društvene mreže sigurno nisu mesto na kojem ćemo najbolje da vidimo stanje u kojem se svet nalazi, ali to je trenutno jedini prozor u svet, zar ne? To je jedina stvar u koju gledamo svakog dana, svakog sata. I taj mali ekran prikazuje nam sve najbolje i najgore o nama usred krize koja ranije nije viđena.

Da li stvarno možemo da kažemo da smo ponosni na to što smo videli u tom ogledalu?

U poslednje vreme, svi u SAD-u me pitaju oko toga šta se dešava sa virusom korona u Kini. A svi u Kini me pitaju kakvo je stanje u Americi. Kada se samo zavalim nazad i razmislim, nikako nisam ponosan na ono što sam video. Iskreno, kada bolje razmislim, možda ne bih ni želeo da pišem o tome, jer me je pomalo sramota.

Kada je počeo prvi nalet virusa COVID-19, bio sam u epicentru svega. Nisam shvatao sve dovoljno ozbiljno. Mislim da je to ljudska priroda, šta znam. Ljudi su umirali u zemlji u kojoj trenutno igram košarku, gde su odrasli moji baka i deka, a o čemu sam ja razmišljao? Iskreno, razmišljao sam samo o sebi.

Kada je kineska liga ugašena, pogledao sam sebe i rekao.
"Okej, šta god, bar ću se vratiti u Kaliforniju da vidim svoju porodicu, jedem burgere i malo se odmorim pre nego što se sezona nastavi".

Iskreno, bio sam pomalo uzbuđen. Nikada se ranije nisam radovao putu kući i nazad, jer je to bilo pomalo naporno.

Kriza kao da nije postojala u mojim mislima. Ljudi su patili, a ja sam samo razmišljao o tome kako se odmaram i kako jedem brzu hranu.

Ali onda je sve krenulo da se odmotava.

Izolovani slučajevi su počeli da se pojavljuju i u SAD-u. Jedno jutro kada sam se probudio počeo sam pomalo da paničim, jer sam imao bolno grlo. Uplašio sam se da nije reč o virusu korona i da slučajno nisam inficirao svoje bližnje. Srećom, bila je samo reč o manjoj prehladi.

Onda je prekinuta i NBA liga. Utakmice su otkazane u pola zagrevanja. Tada su stvari počele bar u mojim mislima da postaju sve realnije.

Kalifornija se zaključala. Nisam mogao nigde, nisam mogao da uradim ništa. Slučajevi su počeli da iskaču i blizu mesta gde sam trenirao. Porodica i prijatelji su me izolovali zbog straha.

Onda je situaciju u Njujorku počela neverovano da eskalira. Bio sam uplašen za brata i njegovu porodicu koji tamo žive.

Mislili biste da ste bolje pripremljeni za sve, pošto ste sve preživeli u Kini. Sezona za mene je već bila suspendovana, ali iskreno, sve je i za mene bilo izuzetno šokantno. Gledao sam na sve kao na neki horor film, kao da se sve rušilo na mene kako je koji dan prolazio.

Odjednom, osećaj za druge i briga su me maksimalno obuzeli. Sve zbog toga što je ovo imalo uticaj i na mene.

Pokušavao sam da razmislim šta da kažem o poslednjih nekoliko dana. Nisam imao mnogo šta drugo da radim, sem da razmišljam. Takav je život u karantinu, ha-ha. Razmišljao sam kakav sam idiot bio, ali i o tome kako sam uspeo da napravim razliku. Čak i kada sam bio u Pekingu.

Jako je čudno videti kako se saobraćaj vraća na ulice Pekinga, kako se ljudi vraćaju normalnoj rutini, a onda pogledati slike praznog Tajms Skvera. Tako da, sada samo ostaje da sedim u sobi, kružim i čekam...

Život je toliko lud i 2020. godina je bila neverovatan put. Niko nema kontrolu ni nad čim i svet je zapravo veoma mali. Možemo da se oslonimo samo na sebe, a tu mislim na ljudsku vrstu. Tokom poslednjih mesec dana videli smo i ono najbolje, ali i ono najgore u ljudima. Videli smo neverovatnu hrabrost zdravstvenih radnika, koji se nalaze na čelu i koji su gubili svoje živote kako bi spasili pacijente. Videli smo sjajan duh ljudi u karantinu koji su zajedno pevali pesme sa terasa. Restorani su odlučili da hranu daju bolnicama. Volonteri su kupovali namirnice starijima i osobama sa invaliditetom.

Ima tu mnogo čega dobrog, mnogo nade, mnogo svetlosti.

Ali moramo da pričamo i o tamnoj strani.

Znate, čitavog života, drugačije su me tretirali zato što dolazim iz Azije. Zvali su me svakojakim imenima izuzetno često. Nekada su me pitali da li uopšte mogu da vidim!? Terali su me da se vratim odakle sam došao. Bio sam u središtu mnogih šala...

Ali navikao sam na to.

Nisam želeo da talasam. Nisam želeo da se priča o sebi, samo zato što sam Amerikanac azijatskog porekla. Samo sam želeo da igram košarku. Nisam mogao da se žalim ni u jednom trenutku, bio sam zadovoljan.

Ono su bile samo reči.

Ali poslednjih nedelja, dok su tenzije i strah rasli, videli smo kolika je zapravo crna rupa ispod svega toga. Nije tu reč samo o treš-toku, trolovanju ili govoru mržnje. Na Amerikance azijskog porekla se pljuje, viče, a neki su i fizički napadnuti u svojoj sopstvenoj zemlji. U Teksasu, čovek je pokušao da nožem napadne porodicu sa dvoje dece, samo zato što su Azijati. Samo u toku prve dve nedelje, prijavljeno je preko 1.100 slučajeva diskriminacije zbog virusa korona. Gotovo svaki čovek iz Azije zna nekoga ko je napadnut tokom ovog perioda. Zapravo, ova diskriminacija se širi po čitavoj planeti. To je tužno i potpuno ludo.

Za mene je ovo i lična stvar. Ljudi koje izuzetno volim, moji prijatelji i porodica u Americi se plaše da napuste svoje domove. U ovo doba, kada smo svi pogođeni i preplašeni zbog krize, oni moraju da se bore sa dodatnim slojem straha!?

Slušajte, sve razumem. I ja sam sebična i samoživa osoba. Kroz čitav život, karijeru, uvek sam vodio računa da meni bude komforno. Ali uvek sam bio i neko ko sanja i da bude optimističan. Zato verujem da svi možemo da u ovom trenutku izaberemo da odemo na svetlu stranu.

U srcu pandemije koju čitav svet želi da prebrodi, mislim da je očigledno da nema mesta za neku borbu, da nekoga krivimo i marginalizujemo. Ali to nije realnost, tako da smo tu gde jesmo.

Tako da, iako ne treba istovremeno da se borimo sa virusom i rasizmom, priključiću se onima koji će biti hrabri i reći koju reč o tome. Reći ću da sam ponosan na to što dolazim iz Azije, u srcu sve mržne i negativnosti. Osećamo veliku podršku od svih ostalih, koji nisu pogođeni ovim, bilo da su to Afroamerikanci, Hispanoamerikanci, Mark Rafalo ili moj bivši saigrač Malkolm Miler, svi zajedno želimo da uradimo nešto više za sebe, ali i za druge.

Ja definitivno to moram da uradim. Svi moramo. Svi, koja god da nam je rasa, nacionanost, godište, imamo u sebi to nešto što nas čini dobrim.

Ali nemojte da napravite grešku. Ako iz ovog teksta izvučete samo poentu vezanu za rasizam, onda ja nisam uspeo da vam prenesem čitavu poruku. Ponovo, u vremenu u kojem se trenutno nalazimo, svi moramo da se ujedinimo. COVID-19 ne treba da bude o borbi zapada i istoka, politici, rasi ili bilo čemu drugom, već o tome kako možemo da pomognemo drugima, da nahranimo što više gladnih duša, da utešimo što više ljudi kojima je podrška neophodna. Da volimo. To je ono što treba da zapamtite. A sve to spada na onaj deo o svetlosti i mraku.

Istina, valjalo bi da su svi na strani svetlosti, jer već mnogi i jesu tamo. Niko ne zna kakav će biti uticaj na život kada se ovo završi, ali projekcije nisu najbolje. Oporavljaćemo se od svega ovoga zaista dugo. Ali u procesu svega toga, biće dovoljno prilika da odaberemo pravu stranu.

Ne mora to da bude ništa herojski. To može da bude samo provera da li je sa vašim prijateljima sve kako treba. Da pokažete malo više poštovanja prema osobi koja vam dostavlja hranu ili da pomognete nekome ko je zlostavljan. Da delite pozitivnost, da podržite svoju lokalnu knjižaru, restoran, kafić u to teško doba. Na kraju krajeva, dobru stvar možete da učinite i ukoliko ne objavite komentar mržnje prema nekome na internetu.

Put pred nama nije lak. Nekad ćemo se pitati da li je oko nas samo mrak. Svakog dana će se penjati broj umrlih, rasti procenat nezaposlenosti, rasti broj negativnih misli.

Ali molim vas, ako mislite da nema nade, čak i sada, setite se da niste sami u ovome. Svi smo u ovome zajedno, sve ćemo zajedno prevazići i nad ovim ćemo zajedno i slaviti pobedu. Na kraju, moći ćemo da pogledamo sebe u ogledalo i da ne lažemo sebe o tome kako smo se ponašali.

Verujem da ćemo biti ponosni na ono što će da ostane iza nas.

Svaki dobar čin se računa. Svaka pozitivna stavka će pomoći.

U teškim momentima ćemo se izboriti. Izazove ćemo prevazići. U strahu ćemo vere, a u mraku će uvek biti svetlosti.

Svetlost sija u mraku, a on ne može da je savlada."

Foto: Reuters