I mnogo bolji od Intera bi se plašili odlaska u Istanbul

Nije želeo Đozep Gvardiola da prihvati tezu kojom bi se sinoćna partija njegove ekipe protiv Real Madrida proglasila savršenom. Jednostavno, čovek koji teži perfekcionizmu nikada neće dozvoliti da mu neko kaže: „E, to je to, nemoj više ništa da popravljaš“. Od svoje ekipe će uvek tražiti da još bolje stoji, da da brže otvara prostor, da bira prave odluke. Ipak, ako je neka partija makar bila približna savršenstvu onda je to ona sinoćna koju je demonstrirao Mančester Siti.

Iako je već sedam godina u klubu, uz osvojene četiri šampionske titule i petom na vidiku, može se reći da je Gvardiola tek sinoć u Mančester Sitiju raskrstio sa sindromom osrednjeg kluba. Građanima će ovo biti drugo finale Lige šampiona u poslednje tri godine, ali potpuno drugačije od onog prethodnog u kom su dozvolili da ih Čelsi olako nasamari. Građani su upravo u tom meču platili danak izostanka tako važnih evropskih utakmica. Neka vrsta straha i prevelikog respekta prema takmičenju u kom se nalaze kao da je vezala noge Gvardiolinom timu u Portu, ali takve vrste neće biti u Istanbulu 10. juna.

Ono sa čim će Katalonac, nakon sinoćnog meča sa Ral Madridom, morati da se pozabavi, jeste to da njegova ekipa ostane na zemlji i u narednih 20 dana kako bi na Ataturk protiv Intera izašla sa istom dozom žara i koncentracije kao sinoć. Neki igrači, poput Džeka Griliša, posle slavlja nad Madriđanima počeli su da koriste termine „nezaustavljivi“, što je Gvardiola pokušao da saseče u korenu.

„Ne sviđa mi se to, nikako. Svaki tim je zaustavljiv, ako uradite ono što morate. Lepo je što igrači to osećaju, ali fudbal može da se promeni iz utakmice u utakmicu. Morate da ostanete mirni. Voleo bih da dam igračima dva slobodna dana, ali ne mogu da im dam nijedan, jer je Premijer liga tu“, rekao je Gvardiola posle Reala.

Ipak, i sam Gvardiola dobro zna je predstava njegovih igrača bila savršena kulminacija mukotrpnog rada i ponavljanja na treninzima svih prethodnih meseci i godina. Način na koji je Siti u prvih 45 mintua izvršio pritisak na igrače Real Madrida bio je u isto vreme zadivljujuć i zapanjujuć za sve ljubitelje fudbala. Gol je visio u vazduhu praktično od starta meča. Građani su u pojedinim trenucima kombinovali sa svih 10 igrača u polju protivnika, i zahvaljujući perfektnoj organizaciji igre konstantno imali višak na svakom delu terena.

Prvo poluvreme na Etihadu završeno je s rezultatom 2:0, posed lopte je bio 72:28 u korist domaćina, a odnos u udarcima 13:1. Takva dominacija odavno nije viđena u završnici Lige šampiona, a posebno je zapanjujuće to što su Građani bili dominantni u finalu pre finala i tima koji je branio šampionski trofej iz prošle sezone.

Ono što mnogo više oduševljava i od same perfektnosti u igri Mančester Sitija jeste to što je Đozep Gvardiola uspeo da nadogradi svakog igrača ponaosob. Bilo je fenomenalno gledati Džona Stonsa kako se savršeno uklapa u ulogu defanzivnog veziste, pravi „trouglove“ i gotovo bez greške u predaji lopte učestvuje u organizaciji akcija svog tima. Ili Kajla Vokera, koji na neverovatan način zaustavlja Vinisijusa Žuniora, u situaciji u kojoj bi 99 odsto desnih bekova na planeti ispred sebe videli samo prašinu koju brzonogi Brazilac ostavlja iza svojih nogu.

„Ovi momci su radili ovakve stvari mnogo godina unazad, a sada su dobili nagradu za to. Sve je bilo tu, energija koju smo imali godinu dana nakon što su igrači kritikovani da nemaju karakter. Tada smo izgubili zbog fudbala, ali smo sada bili pravi. Premijer ligu smo osvojili tri puta zaredom, ovo nam je drugo finale za tri godine u Ligi šampiona. To je konzistentnost. Nivo ove ekipe. Neverovatan detalj. Svaku utakmiicu, bez obzira na protivnika i konkurenciju, oni shvataju maksimalno ozbiljno jer su skromni“, poručio je Gvardiola.

Čini se da je odlični strateg uspeo da pogodi taj psihološki momenat u ekipi i sa igračima kao što su Erling Haland, pa i Džek Griliš, zaokruži pobednički karakter u svlačionici. Njih dvojicu, bez obzira na to što se radi o potpuno različitim vrstama ličnosti, niko ne može da ubedi da je bolji od njih, a to je psihološki momenat koji je postao važan za čitavu ekipu.

Takođe se može reći i da niko odavno nije bio u tako nezahvalnoj ulozi pred veliko finale Lige šampiona, od Intera. U ovom trenutku, bez trunke omalovažavanja kvalitea milanskog giganta, ne nazire se način na koji bi Nerazuri i njihov trener Simone Inzagi mogli da se suprotstave Mančester Sitija, a i mnogi kvalitetniji timovi bi savim sigurno bili u problemu pred istanbulsko finale.

Stoga u ovom trenutku deluje da će Gvardiola u pripremi tog meča najvećeg protivnika imati u svom timu. Ukoliko podešavanja po pitanju motivacije i koncetracije bude uspeo da postavi na sinoćne parametre jasno je da nikakvog iznenađenja ne bi smelo da bude. Svako eventualno opuštanje bi prekaljeni i namazani igrači Intera i te kako mogli da iskoriste.

Ono što je jedina prednost Nerazura jesu tri titule prvaka Evrope. Uostalom i 2010. godine kada su osvojili poslednji trofej, mnogi su ih u polufinalu otpisali pre okršaje sa Pepovom Barselonom, ali otišli u finale i tamo savladali mihenski Bajern. Ipak, bio je to neki potpuno drugi Inter i ekipa koja je pobedničkim karakterom rušila sve pred sobom.