Humska pod šifrom DDD: Derbi definiše Duljaja

U očima partizanovaca je već stekao poseban status. Zato što je ukazivao na probleme, što je emotivan poput navijača, što ponekad deluje da jedini stoji na braniku kluba. Sve to jeste pohvalno za Igora Duljaja, međutim, nije njegov primarni zadatak. Trenerski zanat podrazumeva pripremu i potencijalno dobijanje utakmica, a nema većeg izazova da aktuelni šef stručnog štaba pokaže od čega je esnafski satkan nego što je predstojeći večiti derbi.

Šta je bilo ranije – zaboravlja se. I letošnje stradanje u Danskoj dok ekipa nije bila oformiljena, jesenji preokreti posle dva gola minusa u sudarima sa IMT-om i Radnikom, tesne i jedva izvojevane pobede u nadoknadi nad Čukaričkim i Vojvodinom, katastrofa episkih razmera kad je na Topčidersko brdo došao TSC, uočljiv pad forme tima i pojedinaca pred kraj kalendarske godine. Sve su u Humskoj spremni da potisnu u koru malog mozga, svi da se sklone sa strane i prepuste podijum Duljaju, ako može nekako, u poslednjoj utakmici u 2023. da prevaziđe nepovoljan trenutak i obraduje Grobare.

Kao što su mu se mnogi obradovali kad se vratio u klub da bude saradnik Sava Miloševića, kao što su mu verovali dok je bio uz Aleksandra Stanojevića, kao što mu ne zameraju previše što se pod njegovim vođstvom ekipa spustila sa drugog na četvrto mesto na tabeli i ostala bez kvalifikacija za Ligu šampiona, kao što su sigurni da se, na nešto drugačiji način nego što je javnost navikla, bori za interese. U polarizovanoj sportskoj Srbiji to je dovoljno za poštovanje onih koji mrznu u decembarskim danima i gledaju mučenja, ali da bi proširio krug ljudi koji mu veruju i stekao kredit kod onih koji ga plaćaju, Igor Duljaj mora da uradi ono što još nije. Da dobije Crvenu zvezdu. Eventualnim slavljem u 171. večitom derbiju bi prigrlio naslov jesenjeg prvaka (takmičarski ništa ne znači, ali makar lepo zvuči) i podigao Partizan na mesto gde ga niko nije video u projekcijama za kraj kalendarske godine. Trener bi poboljšao malo poljuljan status kod rukovodilaca koji, primećuje se iz aviona, nisu baš oduševljeni njime. A ni on njima. A opet sarađuju. Jednako važno: prvi put bi uzeo meru večitom rivalu.

Baš to je detalj koji određuje status Partizanovog trenera, nezavisno od imena, pređašnje karijere ili uspeha u prvom mandatu. Primera radi, Marko Nikolić je stekao oreol uzvišenog u Humskoj zato što je redovno maltretirao Crvenu zvezdu. Bez obzira na položaj na tabeli. Kao što je bilo u proleće 2014. kad je disao za vrat Slaviši Stojanoviću i uprkos slavlju (2:1) završio drugi, u jesen iste godine kad je dobio (1:0) i utabao put ka tituli koju nije dočekao, jer su ga smenili oni koji i dalje vladaju (!?), a onda kad se vratio bio u bodovnom zaostatku, a uprkos tome savladao najvećeg rivala (1:0), pa mu odoleo na njegovom stadionu (1:1), posle toga sačekao plej-of pre nego što je pobedom na stadionu „Rajko Mitić“ (3:1) okrenuo javnost na svoju stranu i omogućio sebi da posle prvenstva osvoji i kup baš trijumfom nad crveno-belima (1:0).

Nikolić ima pet pobeda i jedan remi u šest okršaja sa Zvezdom i ako kraj njegovog boravka u Humskoj – a i srpskom fudbalu – uzmemo kao graničnik, videćemo da niko nije bio ni blizu. Što Igora Duljaja stavlja u još zahteveniji položaj, ali istovremeno mu daje motiv da i sam zakorači na staze kojima je hodao Nikolić. Makar jedna karakteristika im je zajednička: bore se za svoju stvar. Neko ovako, neko onako, ali se bore. Ne odustaju. I to ljudi prepoznaju.

Samo što je Partizanova publika sita borbe, a gladna pobeda nad najvećim rivalom. Zato nije čudno što i danas vlada mit kako su crno-beli najlepši fudbal u post-Nikolićevoj eri igrali za vreme Sava Miloševića. Mit, zato što su trenerskom mandatu nekadašnjeg golgetera redovno prosipali bodove, a dobili tri meča sa Zvezdom. Jedan u finalu Kupa Srbije, jedan prvenstveni i jedan polufinalni u kupu. Na uzorku od pet utakmica čak četiri puta nisu primili gol i samo jednom, tek mesec dana posle dolaska na klupu, su poklekli. Zato je ostao do dana današnjeg utisak kako je taj sastav znao sa Zvezdom i Milošević je i dalje rado viđen u Humskoj.

Samo što nije znao da se takmiči. Aleksandar Stanojević jeste, nizao je pobede u nizu, prezimeo u Evropi, ali suprotno Miloševiću, nije umeo sa Zvezdom. Nijednom iz sedam pokušaja. Tako je Stanojević pokvario skoro savršen učinak iz prvog mandata (pet pobeda na šest utakmica) i odmah su mu akcije u očima Grobara opale. Stanojević je i dalje, uz Nikolića, bez ikakve sumnje, najbolji trener Partizana u poslednjih 15 godina, međutim, kako navijači imaju kratko pamćenje i kako se više vezuju za utisak i stil, pomalo je ostalo u senci da je do poslednje sekunde bio u igri za titulu. Sa kakvim timom!? Taj utisak mahom je vezan za nemogućnost da se savlada Zvezda.

Primera radi, to nisu uspeli ni Miroslav Đukić u povratničkom mandatu (posle onih 4:2 u gostima nikad više), niti Zoran Mirković i Gordan Petrić, dok Ilija Stolica (kratko se zadržao) i Žarko Lazetić nisu imali priliku. Igor Duljaj je ima. Prvi put je imao tek 36 sati da spremi derbi, jer je toliko prošlo od promocije do utakmice, zatim je odoleo u Humskoj i čak bio bliži pobedi, i prateći tu gradaciju, možda je posle 0:1 i 0:0 vreme ne samo za prvi gol Partizana, nego i za premijernu pobedu Igora Duljaja.

Zato što ona definiše i ekipu i trenera i ceo klub.