Hrabrost je zagristi crvljivu jabuku

Crveni tepih i fanfare. Tiskanje fotoreportera za što bolju poziciju. Aplauz navijača u znak dobrodošlice. Tako bi trebalo da bude u normalnim, ali pošto su okolnosti vanredne, a buka zaglušujuća, u kakofoniji glasova iz Moskve potrebno je proučiti činjenice u cilju razumevanja odijuma ruske javnosti ka Lokomotivi i dolasku Marka Nikolića na mesto Jurija Sjomina. Uz opšti zaključak da je srpski strateg postao kolateralna šteta, a da nije čestito ni prionuo na posao.

Angažman u jednoj od najkvalitetnijih evropskih liga, posle „petice“, ima nekoliko dodirnih tačaka sa, Nikoliću dobro poznatim, ambijentom u Partizanu. Kao što je Avram Grant 2011. bio na udaru ovdašnje javnosti mahom zato što su Grobari branili lik i delo Aleksandra Stanojevića u ratu sa upravom, tako su Rusi kampanjom pokušavali da sačuvaju poziciju legendarnom Sjominu nego što su suštinski imali šta da zamere Nikoliću. Jednako koliko pristalice crno-beli nisu imale poseban razlog da dočekaju na „nož“ Izraelca, osim što su se upinjali da pokažu koliko cene odlazaćeg i(m) omiljenog stratega, tako i višenedeljno „graktanje“ ruskih trenera, menadžera, bivših ili sadašnjih igrača u pravcu Nikolića ima oznaku orkestriranog.

I deo je unutrašnjeg sukoba za vlast u Lokomotivi. Što se najbolje može zaključiti po tome što je kolovođa kampanje Ilja Leonidovič Gerkus. U pitanju je bivši presednik kluba (leto 2016 - decembar 2018) za vreme čijeg mandata su Lokosi prekinuli 14 godina dug šampionski post i koji je populističkim izjavama podilazio navijačima. Pre godinu i po dana Gerkus je najuren iz Lokomotive pod optužbom da je raznim malveracijama proneverio oko 144.000 evra. Suštinski, ne velika suma novca za takvog giganta, ali ga sadašnji čelnici – od kojih su neki bili deo Upravnog odbora i dok je Ilja Leonidovič njime predsedavao – terete da je novac prisvojio za sebe i ceo slučaj su predali redovnim sudom. Dok čeka ročište, Gerkus koristi slatkorečivost da posredstvom medija podmeće klipove u točkove aktuelnom rukovodstvu i prvom čoveku kluba Vasiliju Aleksandroviču Kiknadzeu, nasledniku u fotelji, pod čijim je patronatom ekipa reprizirala plasman u Ligu šampiona, osvojila Kup i Superkup, održala se u vrhu tamošnje Premijer lige i rešila da napravi zaokret na klupi, da se opredeli za mlađe snage.

Obračun bivšeg i sadašnjeg čelnika praćen je pravim gerilskim napadima na stranicama ruske štampe, tako što Gerkusa podržavaju menadžeri s kojima je bio blizak dok je vodio klub, bivši asovi, igra na kartu velikog Sjominovog uticaja na prilike u ruskom fudbalu i činjenice da je Lokomotiva s njim na klupi obogatila trofejnu salu, pa tobože plače za trenerom iako ga je i sam kritikovao u trenutku kad je dolazio na funkciju umesto čuvene Olge Smorodskaje, žene čija je reč šest godina bila prva i poslednja. Gerkus je nekoliko puta isticao kako Kiknadze mora da napusti klub u slučaju Nikolićevog podbačaja, što precizno ukazuje da ga zanima povratak na rukovodeće mesto, a ne Markove reference, postepeno građenje karijere, napredak.

Ambijent neodoljivo podseća na onaj s kojim se Marko Nikolić već suočavao i na kome je sazrevao. Njegov prvi mandat u Partizanu okončan je samo tri meseca pošto je Dragana Đurića u predsedničkoj fotelji zamenio Zoran Popović i na nagovor suflera odobrio promenu trenera, iako za nju nije bilo osnova, jer su crno-beli bili prvi na tabeli. Kroz još veći pakao prošao je maltene neokrznut leta 2016. pošto je usred beskrupulozne borbe za predsedničku fotelju između Ivana Ćurkovića i Nenada Bjekovića prihvatio poziv da se vrati i radi na ruševinama Ivana Tomića. Delom od istih ljudi koji su ga oterali. Nekoliko meseci kasnije Milorad Vučelić se kandidovao umesto Ćurkovića i pobedio na izborima, mada to ne menja utisak da je Nikolić svesno ušao u osinjak, znajući da može da strada već na prvom koraku u ratu kome se nisu birala sredstva.

Kao što mu je i sad jasno da je zagrizao crvljivu jabuku. Odnosi u Lokomotivi su nesređeni, truli, klub ima većih problema u rukovođenju nego na terenu, zato prihvatanje poziva iz Moskve uprkos takvim okolnostima sugeriše na odvažnost Marka Nikolića. Nije li pravi izazov koračati u susret problemima i rešavati ih, za razliku od komotne pozicije, zicera, čekanja šanse u nekom klubu u kome sve funkcioniše kao sat? Koliko čovek mora da bude hrabar i(li) siguran sebe da se lati posla u sredini koja je promenila devet stratega za deset godina? Nešto slično kao Partizan.

Baš tačka u kojoj se sudaraju talasanja u i oko kluba mogla bi, na opšte iznenađenje, da bude prednost Marka Nikolića. Ako je na nešto navikao onda je to da iznad njegove glave lete strele u besomučnom obračunu dve struje. Nisu slučajno njegov bivši đak iz Rada i Vojvodine, Andrija Kaluđerović, te esnafski kolega Miodrag Božović (nekad i sam angažovan u Lokomotivi) poslali u etar poruku kako će mu bi u Moskvi biti kud i kamo lakše, jer je pritisak epskih razmera iskusio u Humskoj.

Ono što ni Kaluđerović, ni Božović nisu pomenuli, a jednako je tačno, tiče se cipela koje valja popuniti. Ogroman trag ostavio je Juri Sjomin, s njim su Lokosi dotakli visine kakve nikad pre nisu, osvojili 12 od 14 pehara od raspada SSSR-a, doživljavaju ga kao Aleksa Fergusona u Mančester Junajtedu ili Arsena Vengera u Arsenalu. Sjominov naslednik je u startu osuđen da se posmatra kroz prizmu legende. Štagod uradi. Pod pretpostavkom da Nikolić narednog maja osvoji titulu i(li) izbori plasman u Ligu šampiona opet će se naći neko kome je i to malo, rezonovaće „isto je uradio Sjomin“. I tek tad, kad se zna da ni najbolji mogući scenario možda ne bude dovoljan za pozitivne komentare Rusa dobija na značaju Nikolićeva odluka da preuzme tim u kome su ga pojedinci unapred osudili. Zar se to ne zove hrabrost?

S takmičarske strane Marko Nikolić će imati potpuno novu situaciju u karijeri. Dosad je radio u prvenstvima izraženog fudbalskog duopula (Srbija/Partizan i Crvena zvezda; Slovenija/Olimpija i Maribor; Mađarska/Ferencvaroš i Videoton), dok je u Premijer ligi Rusije sve drugačije. Zenit je prvak i aktuleni lider, ali mu Lokomotiva, iako trenutno na drugoj poziciji, sa istorijske tačke gledišta, nije najveći rival. Trofejniji od Lokomotive su Spartak, CSKA, čak i Dinamo, a u novije vreme visoko pozicioniran je Krasnodar, što samo pojačava neizvesnost u trci za titulom ili mestima koje vode u Evropu. S druge strane, imaju Lokosi izuzetan tim, tu je prvak sveta sa reprezentacijom Nemačke, Benedikt Hevedes, pa šampioni Evrope u dresu Portugala, Eder i Žoao Mario (ako ga otkupe od Intera), finalista poslednjeg Mundijala Vedran Ćorluka, braća bliznaci Mirančuk... E sad, rukovodstvo je najavilo stazenje kaiša, prodaje nekih od nosilaca igre. Zvuči poznato? U oba mandata u Humskoj Marko Nikolić je prošao kroz sličnu nemaštinu, za pojačanja po njegovoj želji izdvojeno je zbirno sve skupa oko stotinak hiljada evra – ako i toliko – a formirao je ekipe koje su bile prva u oba slučaja, uz napomenu da je bio na liderskoj poziciji u Ljubljani pre razlaza sa Olimpijom i da je Videotonu doneo titulu, kasnije i kup.

Novi poslodavci su pred njega postavili zadatak afirmacije mladih igrača. S razlogom, jer su pažljivim čitanjem biografije Marka Nikolića mogli da uoče kako je, između ostalog, oblikovao karijere Luke Milivojevića, Nemanje Pejčinovića, Gorana Čaušića, Milana Borjana, Vujadina Savića, Aleksandra Pantića, Jagoša Vukovića (Rad), Mijata Gaćinovića, Nemanje Radoje (Vojvodina), Darka Brašanca, Andrije Živkovića, Nikole Milenkovića (Partizan)...

Pupoljci nikad neće procvetati istovremeno. Niti kad to trener poželi. Što je dodatni izazov. Zato je sad potrebno zagristi crvljivu jabuku kako bi jednog dana slušao fanfare na crvenom tepihu.

(FOTO: MN Press)