Frančesko Toti o svemu pomalo: Da nisam bio sportista, radio bih na benzinskoj pumpi

Prolazi treća godina otkako je Frančesko Toti odigrao poslednju utakmicu u Romi.

Godine prolaze, ali ta rupa u srcima navijača Rome ostaje, mesto Princa Rima niko ne može da popuni. Pojavi se Toti tu i tamo, probao je malo da sarađuje i sa čelnicima Vučice, ali nije uspeo. Jer, on klimoglavac u karijeri nikada nije bio.

U ovim teškim danima za Italiju Toti je bio gost na Skaj sportu, gde je pričao na razne teme, od Rome, do reprezentacije Italije. Ali, za početak, kao i sa drugima, tema je vanredno stanje, karantin, „zarobljeništvo“ u četiri zida.

Kako provodite dan?
“Moram da priznam, dug je dan, ali srećom imam porodicu i decu oko sebe, pa mi vreme prolazi u domaćim zadacima, igricama i vežbama u teretani”.

Da li imate neki omiljeni film koji ste poželeli da ponovo pogledate? Gledate li dosta televiziju?
“U ovih dvadesetak dana odgledali smo gotovo sve što ima na Netfliksu. Uveče je to jedina stvar koju radimo. Uskoro kreće Kuća novca (“La case de papel”) i čekamo u prvom redu da počne”.

Tim koji je osvojio svetsku titulu 2006. godine, čiji ste deo, pokrenuo je inicijativu skupljanja pomoći u humanitarne svrhe.
“Pokrenuli smo inicijativu, kupili smo 15 respiratora i prikupili 350.000 evra da se kupi još opreme, od malih stvari do najvećih mašina. Nastavljamo da skupljamo novac, došli smo do zavidne sume, koju ćemo potrošiti na kupovinu ambulantnih kola”.

Kada već pominjemo Mundijal 2006. godine, Marčelo Lipi je poslao poruku koja kaže: “Frančesko, sećaš li me se?”
 “Dana 19. februara sam doživeo prelom noge, pukla je fibula i usput su oštećeni ligamenti. Išao sam na operaciju kod doktora Marijanija, koji je bio optimista i rekao mi da je uradio sve što je do njega i da bih mogao da se oporavim do Svetskog prvenstva. Narednog dana dočekalo me je iznenađenje, poruka od Lipija. Sve se odjednom okrenulo naglavačke. To mi je dalo neverovatnu snagu da izađem iz mračnog tunela. Na sreću, želja da zaigram na Mundijalu bila je jača od svega, jer sam znao da mi je to poslednji. Mister i saigrači su mi dali dodatnu volju da se oporavim, spremim i zaigram na šampionatu, koji smo onda i osvojili”

Zašto ste odigrali tako malo utakmica za državni tim (58 mečeva)?
“Odluku o povlačenju posle Mundijala sam doneo još pre te povrede. Svake sezone sam igrao 40-50 utakmica i imao sam problem s leđima. Morao sam nečeg da se odreknem, a to nije mogla da bude Roma. Ona mi je sve. Zato sam morao da odem iz reprezentacije, ali na sreću, otišao sam kao prvak sveta”.

I od Del Pjera ste dobili poruku, pita pamtite li njegove igre dok je nastupao za Juventus.
“Sve što bih rekao o Alesandru bi bilo premalo. Drugi su stalno želeli da nas suprotstave, da naprave rivale jednog drugom, a mi smo dva gotovo identična karaktera, bili smo kao jedno. Kada jedan od nas nije igrao (za Italiju), drugi mu je slao poruke podrške, jer odluke trenera moraju da se poštuju. Uvek smo se sjajno družili, znali smo da ostanemo do četiri-pet ujutru da pričamo šale i viceve. Niko nije mogao da pokvari naš odnos”.

Da li biste, pre nego što ste otišli u penziju, obukli dres nekog drugog kluba da ste imali priliku, kao De Rosi?
“Poštujem to što je Danijele uradio. Svako je slobodan da donosi svoje odluke. Imao sam i ja opcije kada sam završavao karijeru, da zaigram i u inostranstvu i u Italiji. Ali, bio sam skeptičan. S jedne strane, želeo sam da nastavim da igram, jer sam osećao da mogu još toga da pružim, ali na kraju, još godina ili dve ne bi ništa promenili u mojoj karijeri, dok bi s druge strane, igranje negde drugo obrisalo sve što sam do tada učinio”.

Ko vas je zvao?
“Sampdorija me je želela po svaku cenu. Ferero me je jako cenio, bio je spreman da učini sve samo da dovede tamo”.

Samp vas je želeo i na početku karijere.
“Trener me nije “video” u početku, ali sve se okrenulo na turniru u Rimu, gde smo igrali sa Ajaksom i Menhengladbahom. Da se to nije dogodilo, naredne sedmice bih otišao u Sampdoriju. Ko zna kako bi danas izgledala moja karijera da sam to učinio”.

Da niste bili fudbaler, kojim biste se drugim sportom bavili?
“Bilo koji sport, pošto ih volim sve. Sada sam dobar u veslanju, a pre toga sam bio u tenisu. A, da nisam u sportu, radio bih na benzinskoj pumpi, jer volim miris benzina. I danas kada odem na pumpu zadržim se koji minut duže nego što mi je potrebno”.

Jeste li kao dečak imali poster Romine desetke na zidu?
“Jesam, imao sam Đaninijev poster. Skinuo sam ga kada sam porastao. Jako sam mu zahvalan, jer kada sam imao 16 godina on i njegov otac su mi dali neke jako korisne savete i mnogo toga me naučili. Objasnili su mi je šta je to, u stvari, profesionalni fudbal. Srećan sam što sam imao ta dva divna čoveka uz sebe. Za nas Romaniste to je jako važno”.

Šta vas posle povlačenja seća na taj dan oproštaja?
“Opet ću pričati sa suzama u očima. Prošle su tri godine, ali kao da se ništa nije promenilo. Sve je to za mene nezaboravno. Taj spoj mog voljenog tima, mojih najbližih i navijača. Niko nije prošao kroz to što sam ja prošao. Nadao sam se da taj dan nikada neće doći, ali sve ima svoj početak i kraj. Bio je divan  i ružan dan za mene u isto vreme. Zahvalan sam svima koji su uveličali taj dan”.

S kojim igračem Lacija ste bili najveći rival?
“Imao sam uvek sjajan odnos sa Simoneom Inzagijem. Postojalo je obostrano poštovanje, a zajedno smo krčili put u dresu reprezentacije. On je sada među najboljim trenerima u ligi i pravi sjajne stvari. Rivalitet je uvek bio veliki sa Nestom, iako smo imali odličan odnos van terena”.

Šta kažete na mogućnost da Inzagi uzme titulu sa Lacijom?
“Bio bih srećan da to uspe, ali sa nekom drugom ekipom. Kao Romanista, nadam se da će ih neko zaustaviti. U ovom momentu ne znam šta bih mu rekao, osim da se nadam da će ekipa da mu doživi pomračenje u nekom trenutku”, nasmejao se Toti.

Jednom Romanista, zauvek Romanista…

Foto: Reuters