Hajde da budemo realni... Ili da zažmurimo i setimo se Lanetovog skoka i Mitrove glave

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Nemačke)

Zar da očekujemo nešto od fudbalera? Manekeni, splavari, pozeri... Kad će, bre, da pokažu petlju kao košarkaši?

To su godinama bile zamerke naše javnosti prema reprezentativcima. Nekad opravdane, nekad ne, ali ova grupa ljudi – što reče kapiten Dušan Tadić, u međuvremenu sazrelih – navikla nas je da od nje dobijemo neočekivano: u pozitivnom i negativnom smislu.

Uoči meča u Lisabonu je bilo ljudi koji nisu mogli da zamisle scenario po kome Portugal gubi odlučujući meč kod kuće, pa su Orlovi odleteli za Katar. Pred početak kvalifikacija se smatralo da ćemo se prošetati do Nemačke zbog jačine/slabosti „komšijske grupe“, a jedva smo se dogegali. Kad im je malo ko verovao posle kraha u Beču vinuli su se u Stokholmu. Dakle, mogu. I da nas obraduju i da nas razočaraju. Taman kad većina pomisli da će aterirati oni se uzdignu. Kako izgleda kad visoko lete videli smo u Dohi, jer je to uglavnom isti sastav. Zato ne zna čovek šta da očekuje od Srbije pred sudar sa Engleskom u Gelzenkirhenu (21 čas, TV Arena Premium 1, RTS 1).

Ako ćemo realno – malo toga dobro. Njihovi reprezentativci igraju u većim klubovima, više vrede, bolji su pojedinačno, osvajaju najznačajnije trofeje u svetu fudbala i sa te strane su favoriti. Džud Belingem je sa Realom podigao pehar Lige šampiona, Hari Kejn je prvi strelac Bundeslige, svi ostali igraju u Premijer ligi, gde više nemamo nijednog predstavnika i kad se tako poređaju figure na terenu realnosti, onda ostaje malo optimizma za naše.

Igraj EURO Prognozzer - osvoji svaki dan do 100.000 bez ikakvog uloga!

Samo, postoje detalji zbog kojih svima „radi“ stomak da bi moglo da se desi nešto – veliko.

Prvi je utisak ovde u Nemačkoj. Dobro izgledaju, šale se, kuražni su, emituju pozitivnu energiju... Naravno da to nije dovoljno da se dobije utakmica, ali jeste pokazatelj ambijenta kakav želimo da vidimo. Sad, da li baš to prati i retorika, nismo sigurni, ali hajde: fudbaleri ionako „pričaju na terenu“.

Uostalom, zar smo zaboravili skok u kanal Laneta Jovanovića i Stojketovu odbranu penala Podolskom za pobedu nad Nemcima u Južnoj Africi? A bili su jaki kao grom: sa Nojerom, Švajnijem, Ozilom, Milerom, Kloseom... Kao Gordi albion sada. Zar nam taj Portugal iz novembra 2021. nije vodilja, kao jedina velika pobeda posle te Nemačke, kad se Aleksandar Mitrović poklonio na ubacivanje Dušana Tadića i rastužio Kristijana Ronalda? U oba slučaja smo bili potcenjeni i baš pred te utakmice se govorilo „samo da primimo što manje“. I pred ovu sa Englezima čuju se slični komentari, jer gol-razlika može da igra bitnu ulogu u određivanju plasmana.

Rankova analizza: Ovakve utakmice se ne igraju, one se rade

A Ostrvljani su skloni debaklu, istorijski gledano. Znali su baš da se ugruvaju dok traje EURO: i to na premijeri šampionata 1988. godine, gle čuda, baš u Nemačkoj izgubili od Severne Irske; četiri godine kasnije su ih Šveđani poslali kućama kao poslednju reprezenatciju u grupi; loše su se proveli i na našem poslednjem učešću na EP, pošto ni 2000. grupu nisu prošli; sećamo se i kako ih je 2016. Island savladao već u osmini finala. Prošle sedmice, isto.

Moguće je!

Da li baš danas? Posle našeg posrtanja u kvalifikacijama? Posle poljuljane vere u državni tim?

A, opet: kad ako ne danas, kad za nas počinje EP na kome nismo bili bezmalo četvrt veka?

EUROFORIJA JE POČELA!

OVO JE 18 RAZLOGA ZBOG KOJIH JE MOZZART NAJBOLJI IZBOR ZA EP

Naravno da želimo da budemo Grčka iz 2004, kad je dvaput tukla Portugal ili Vels koji se senzacionalno domogao polufinala pre osam godina. Hoćemo da se i mi dopišemo na tu, već podužu, listu selekcija koje su uzdmrale selekciju Tri lava, međutim, da li možemo? Kakvi su nam resursi, jel’ to što hoćemo izvodljivo, ako nismo disciplinovani kao što nas opominje Zlatan Ibrahimović?

Niko ne očekuje, a svi se nadaju. Malo ko je spreman da se usudi, ali će pod uslovom da kreiramo iznenađenje prvi potrčati da kaže „znao sam“. Tačno je da nije vreme za velike reči, ali jeste za velika dela. Makar onakvo kako je autorizovao Dragan Džajić kad je 1968. u Firenci savladao Gordona Benksa i preko Engleza nas lansirao u finale Prvenstva Evrope. Behu tada šampioni sveta. I pali su.

Pretenciozno bi bilo da tražimo reprizu. Ili možda nije? Neka samo budu svoji, pa i ako izgube, kao što je realno, da makar nemamo šta da im prebacimo. Kao košarkašima. A ako pobede...

SRBIJA – TIM ZA ENGLESKU: I Mitrović i Vlahović i SMS! Sva je prilika i novi golman