Grande Siniša: Još sam ovde!

Taman što je Siniša Mihajlović uzeo mikrofon i zahvalio se svima na podršci, u već prepuni pres centar na stadionu Bolonje ušla je cela ekipa predvođena kapitenom Blerimom Džemailijem.
“Sve biste uradili samo da ne trenirate“, našalio se Mihajlović i potvrdio da ga vedar duh nije napustio uprkos teškoj borbi sa leukemijom.

Džemaili je bio kratak i jasan.
“Mnogo ste nam nedostajali i svi smo mnogo srećni što ste sada sa nama. Znamo da niste zadovoljni našom igrom i probaćemo da je popravimo. Hvala vam što ste se vratili“.

Malo smeha za početak. Ali povod je krajnje ozbiljan. Pri put nakon što je 13. jula saopštio da se razboleo, Mihajlović je izašao pred javnost sa namerom da objasni kako teče lečenje.
“Želim prvo da se zahvalim svim doktorima na podršci, niko en zna bolje od njih koliko je suočavanje sa ovom bolešću bilo teško. Iz srca im hvala. Bez njihove pomoći nikad ne bih ni krenuo ovim putem, a mislim da za sada ide dobro“, rekao je srpski stručnjak.

Mikrofon ide u ruke doktora Mikelea Kava, direktora odeljenja za hematologiju u bolnici Sant’Orsola. Unapred se izvinjavamo ako neki stručan termin nismo dobro razumeli.
“Ovo je prvi put da govorim pred novinarima i radim to na Sinišin zahtev. Moramo da budemo pažljivi i oprezni kad govorimo o oporavku. Sve što smo radili smo radili sa najvećom dozom profesionalizma i uz sve naše znanje o materiji. Danas govorim u ime svih doktora“, počela je Kavo.

Sve je počelo dijagnozom: akutna mieloidna leukemija, ako se tako kaže.
“To znači da je određen tip belih krvnih ćelija počeo da se nekontrolisano umnožava. Tako kosti gube svoja svojstva. Odmah smo obavili preglede, prilagodili raspoložive terapije pacijentu. To je dalje dovelo do transplatacije koštane srži kojoj je Siniša podvrgnut. Naš pristup je bio klasičan, hemoterapijski. Do sada smo imali nekoliko ciklusa. Rezultati prvog su bili veoma pozitivni. Prvi cilj je bio da dođemo do remisije, da tumorne ćelije nestanu iz koštane srži i da ona nastavi normalno da funkcioniše. I to smo uradili u prvom ciklusu. U drugom smo nastavili istim lekovima i istom metodom, samo je bio kraći. Tragali smo i za kompatabilnim donatorom koštane srži. Danas smo na tačno mesec dana od transplatacije. I Siniša je želeo da danas zatvori krug razgovorom sa vama. Iz našeg ugla gledišta krug nije zatvoren, moramo da nastavimo da pratimo Sinišino stanje. Krug dakle nije zatvoren, ali smo veoma srećni što se Siniša vratio u svet fudbala“, pojasnio je doktor.

I jedna lična konstatacija za kraj njenog obraćanja. Dosta govori o tome šta sve glava može da uradi.
“Da li je Sinišin duh pomogao u lečenju? Otkako sam ga upoznala nisam imala ni najmanju sumnju da ćemo danas biti ovde sa vama da razgovaramo o svemu ovome“.

Nek sumira sam Mihajlović.
“Hvala svima koji su me podržali. Sve ono što sam video po staidionima i u svetu fudbala je učinilo da se osećam zaštićenim. Osetio sam se kao deo velike porodice. Hvala navijačima, svim timovima u kojima sam igrao i koje sam trenirao... Kad sam osetio naklonost protivničkih navijača kojima sam nekad bio neprijatelj to mi je bilo posebno prijatno. Gledali su me kao čoveka, ne kao fudbaler aili trenera... Iznad svega, hvala navijačima Bolonje koji su učinili da se osećam kao brat, kao sin. Hvala celom klubu. Bio je ovo veoma težak period za mene. Najveća želja mi je bila da udahnem svež vazduh, ali nisam mogao“.

Ipak, herojski se borio...
“Ni u jednom trenutku se nisam osetio kao heroj. Čovek sam, snažnog karaktera, ali čovek sa svim svojim slabostima. A ovakve bolesti ne možeš da pobediš samo hrabrošću, nega je neophodna. I želim da poručim svim ozbiljno bolesnim ljudima da nema potrebe da se plaše, da plaču i da pate. Ono što nikad ne smeju da izgube je želja za životom“

Idemo dalje, možda nekome pomogne...
“Plašio sam se, jesam, i dalje se plašim. Ali sada znam da ću, kako vreme bude odmicalo, moći da povratim svoju snagu. Pijem 19 pilula dnevno, ali sam ih uzimao redovno, jer cilj mi je bio da napustim bolnicu. To je za mene zatvoren krug. Da spavam u svom krevetu. Nadam se da ću iz ovog iskustva izaći kao bolji čovek. Strpljenje ranije nije bila moja vrlina, sada uživam u svakom trenutku svakog dana. Ništa ne radim, samo udišem svež vazduh. Divna stvar“.

Nije bilo lako u tim trenucima.
“U bolnici tražiš nešto da ti skrene misli. Čitao sam, gledao filmove, iznad svega treninge. Držao sam i sastanke, čak se i ljutio. To mi je u ova četiri meseca mnogo pomagalo na dnevnoj bazi. Obećao sam sebi da ću se manje ljutiti, ali to jednostavno ne mogu. Najteže mi je bilo kad sam letos tek bio primljen u bolnici. Nije bilo utakmica, ničeg da skreneš misli“.

Nije naravno moglo bez fudbala.
“Borio sam se svakog dana u bolnici. Trudio sam se i da budem sa ekipom koliko je to bilo moguće. Nadao sam se da ću takvu žrtvu videti i na terenu, ali nažalost nije uvek bilo tako. Moram da vam kažem da sam ljut zbog rezultata, zbog igre, zbog ponašanja. Razgovarao sam sa momcima. Sad moraju da daju 200 odsto. Moramo da se vratimo u normalu i počnemo da osvajamo bodove. Ko ima problem s tim imaće i problem sa mnom. Ali siguran sam da ćemo uskoro videti Bolonju kakvu želim da vidim, onu iz prošle sezone i iz nekih mečeva ove sezone“.

Od borbe Mihajlović sigurno neće odustati.
“Moja supruga je nedavno na društvenim mrežama citirala Erosa Ramacozija. Ja bih citirao Vaska Rosija: ’Još sam ovde’. Ne odustajem. Trudim se da budem prisutan. Trening me održava u životu... Sećam se kad sam bio na klupi protiv Verone, bilo je trenutaka kada se nisam osećao dobro, ali ostao sam, jer sam se osećao živim. Često sam razmišljao srcem, sada razmišljam i glavom“.

Toliko o bolesti, mada je novinare zanimalo i da li bi Mihajlović voleo da upozna čoveka koji mu je donirao koštanu srž. Odgovor je naravno bio potvrdan, ali prema propisima ime anonimnog donatora se strogo čuva, pa tako nešto nije moguće. Zato da se vratimo na fudbal. I temu koja danima uzbuđuje Italiju: da li bi Zlatan Ibrahimović mogao da zbog prijateljstva sa Mihajlovićem potpiše za Bolonju?
“Razgovarali smo, da sačekamo da vidimo šta će se desiti. Sigurno je zainteresovan, ako dođe biće to zbog prijateljsta koje nas vezuje. Imamo i druga rešenja, ali do 10. decembra ne verujem da će se ništa dogoditi. Trenutno je sve na stend-baju“.

Onda malo ćaskanja. O VR tehnologiji.
“Korisna stvar, iako ima i situacija u kojima ga ne razumem najbolje. Uopšteno sam ipak zadovoljan što postoji. Neka me pravila zbunjuju, nekad mi se čini da nam treba nuklearni inženjer da utvrdi da li je ruka bila u pravilnom položaju ili ne“.

Reč, dve i o Miroslavu Tanjgi, koji je u Mihajlovićevom odsustvu vodio ekipu.
“On mi je brat, deo porodice. Čovek koji razume fudbal i uvek ti kaže šta misli. Već sam mu rekao da sam očekivao više i od njega i od cele ekipe. Ali znam sa kolikom strašću radi, iako nije uspeo da sve to pretoči u delo“.

Za kraj, kad ćemo ponovo videti Mihajlovića kraj terena?
“Za sada, mogu da idem na treninge, ali ne i na stadion. Možda bih mogao da budem tu za Milan ili Atalantu (8. i 15. decembra, prim.aut) ili za oba meča. Ne smem da putujem sa ekipom. Mogu kolima na te kratke distance. Naravno, sve u zavisnosti od rezultata pregleda“, završio je Mihajlović.