Igrali smo Rocket League da vi ne biste morali

Englezi bi to rekli “cold turkey”, mada taj izraz ne treba prevoditi. Kažu da to nije dobar pristup, tako naprasno ostaviti nešto na šta ste navučeni – tada se alkosima pojavljuje delirijum tremens, na primer – ali znao sam da nema drugog načina.

Na svašta sam, priznajem, u životu bio navučen, no obično su to bile stvari koje su mi nudila barem neka zadovoljstva, ma koliko kratkotrajna.

Rocket League je bio nešto drugo. Dok god sam igrao tu prokletu igru – a moj Steam nalog svedoči da je to bilo najmanje 781 čas, i slovima sedamstotinaosamdesetjedan čas – osećao sam se baš grozno.

Bilo mi je loše što nisam dovoljno dobar, bilo mi je loše što sam razmišljao o Rocket League i kad sam bio budan i kada sam spavao, što sam umeo da odem u krevet goreći od temperature zbog primljenog gola u zaustavnom vremenu, ili što smo drugar Miloš i ja prekinuli sjajan niz od čak dve uzastopne pobede...

Rocket League je, sve dok nisam rejdž-kvitovao i aninstalirao to zlo, da mu se nikada ne vratim, bio na dobrom putu da mi uništi život.

“Cold turkey”, skidanje naglo i odmah, bio je jedini način, i da nije bilo ove grozne pandemije, ne bih ni znao da sam totalno izlečen.

Ne zato što u dugim satima izolacije nisam posegnuo za tim malim automobilima koji igraju fudbal (uglavnom “tri na tri”, ali može i u drugim kombinacijama) velikom loptom, jer nisam ni imao nameru, nije dotle došao ovaj nametnuti karantin i volim da mislim i da neće, već zato što sam potpuno normalno reagovao kada sam u eSports ponudi – kao da ikakve druge ovih dana i ima! – video severnoameričko, pa onda i evropsko finale u Rocket League Championship Series, zvaničnom takmičenju pod okriljem Psyonicsa i Epic Gamesa.

Mogao sam da ga gledam, pa i da se zainteresujem, a da me ne zasvrbe prsti da ponovo posegnem za džojstikom.

RL, ukratko, mnogo više liči na fudbal od, recimo, FIFA pa čak i svetog PES-a. Jer iako FIFA i PES pokušavaju da naprave fudbalsku utakmicu, uglavnom tih 11 igrača vode jedan ili dva čoveka. U Rocket League je svako za sebe, pa je timski duh nužan i najvažniji: odbrana, asistencije, spektakularni golovi i još spektakularniji promašaji.

Utakmice su oročene na pet minuta, ali nekada, verujte, traju kao večnost, i kao i u fudbalu, iznenađenja i promene su moguće u svakom trenutku.

U doba moje prvobitne zaluđenosti ovom groznom, užasnom, nemojte-ni-da-je-probate igrom shvatio sam i koliki je potencijal eSports: ne zbog novca o kojem svi pričaju (a ima ga koliko ištete) ni zbog klinaca koji gledaju prenose na Twitchu i Jutjubu kao što smo mi, ne trepćući, buljili u fudbalske utakmice, već zato što sam spoznao da se karijera igrača može pratiti taman kao da je reč o fudbalerima ili košarkašima.

Za to kratko vreme počeo sam da se interesujem za njihove treninge, transfere i živote, i nije mi nimalo smetalo što su skoro dvostruko mlađi od mene; zar nije to, avaj, slučaj i sa fudbalerima?

Dobro, dosta kukumavčenja, hajde da vidimo šta je to što vredi pogledati i o čemu valja razmisliti u ove posne sportske i obilne esportske dane.

Rocket League Championship Series (RLCS) organizovan je po regionalnom principu: u prethodnih osam sezona (ovo je deveta, igra se dva puta godišnje) finale je bilo uživo, ali je ovo o čemu nećemo uslovilo da će se sada sve odigrati onlajn.

Kao i u košarci, recimo, prvo se igra ligaški deo, iz vikenda u vikend, da bi potom usledio plej-of.

Severnoamerički završen je u nedelju rano ujutru po našem vremenu, i ekipa G2, koja je u doba kada su se Rocket League i njegovo takmičenje tek razvijali bila vodeća i najvažnija, napravila je maleno iznenađenje. Prvo su tukli moćni NRG, a onda su savladali, i to sa 4:0, u finalu Spacestation Gaming, koji je regularni deo sezone okončao sa samo jednim porazom.

Spacestation je bio osveženje severnoameričke sezone – ja kao staromodni fan morao sam da se upoznam sa njihovim sastavom (AxB, Sypical, Arsenal) – ali G2 je ipak bio iskusniji (Rizzo, JKnaps, Chicago), posebno nakon što su potukli NRG, za koji nastupa stanoviti Turbopolsa (Šveđanin Pjer Silfver), jedini igrač koji ima četiri titule svetskog prvaka.

Evropsko finale počinje danas kasno predveče, taman kada se na našu zemlju spusti policijski čas.

Nama koji i dalje patimo za onim “pravim” sportovima značiće što su tu neka prepoznatljiva imena. Recimo, svoj tim u RL imaju AS Monako (mada su u ligaškom delu bili toliko loši da se nisu ni plasirali u doigravanje), Barselona (za koje igraju jedan Englez, jedan Danac bosanskog porekla i jedan, naravno, Holanđanin!) ili Renault, koji je pokrovitelj ekipe Vitality.

Upravo je Reno najveći večerašnji favorit, makar ako je suditi po dosadašnjem učinku, ali i faktu da su – eto malo nacionalizma – u sastavu sve Francuzi. Ranije su u Renoovoj/Vitality timu imali problem sa komunikacijom, sada Fairy Peak! i Kaydop mogu da se opuste i parlaju na svom jeziku.

Najveći takmaci biće im Dignitas, koji predvodi Violent Panda, ali iz prikrajka vreba i Reciprocity, kao i mousesports, sa Italijanom Franćeskom Ćinkvemanijem, poznatijim kao kuxir97, dečkom koji je napustio srednju školu da bi postao profesionalni igrač Rocket League.

Dignitas u polufinalu čekaju boljeg iz duela mousesports i Reciprocity, u drugom polufinalu Renault Vitality, evropski i svetski prvaci u sezoni 7, ne bi trebalo da ima pretežak posao ko god da im naiđe.

Moj prijatelj Miloš, onaj što je utukao možda i 2.000 sati u Rocket League i verovatno bi bio neki domaći šampion i nikada se neće skinuti, ma koliko bio svestan da je to neophodno, kaže da su šanse u finalu procentualno 60:40 za Vitality...

Sve to prenosi se na Twitchu, u skladu sa okolnostima bez voditelja i studija; a sem što je prilika da se nešto stavi na tiket i u ova turobna vremena, budalama i manijacima poput mene večerašnje finale dobro će doći kao podsetnik na one grozne dane i noći provedene ispred monitora, crkli dabogda, i na uspešno sprovedeno odvikavanje...

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta