Govori veliki Kafu: 1. Ronaldinjo, 2. Ronaldo, 3. Toti… Umesto u Japanu, završio u Milanu

Sutra će koplja u četvrtfinalu Lige Evrope ukrstiti Milan i Roma. Rivalitet između dva kluba ne spada u neke ozbiljnije u Italiji ali zbog važnosti i faze takmičenja, za oba kluba će ovo biti dva najbitnija međusobna duela u poslednjih nekoliko godina.

Ako postoji igrač koji povezuje dva pomenuta kluba onda je Markos Evanđelista de Moraeš ili jednostvanije Kafu. Po mnogima najbolji desni bek u istoriji fudbala je ispisao neke od najslavnijih stranica u istoriji dva kluba.

Šest godina je bio jedan od nosilaca Romine igre na prelazu između dva veka i jedan od ključnih igrača u osvajanju čuvenog, i dalje poslednjeg, “skudeta” 2001. godine. U Milan je prešao 2003. i pet godina sa uspehom nosio dres Rosonera sa kojima je osvojio skoro sve što se moglo osvojiti.

Otkako je završio karijeru, nema ga u fudbalu osim na revijalnim okupljanima i FIFA svečanostima. Retko priča i za medije pa je njegov intervju za Mesađero uoči duela Rome i Milana u četvrtfinalu Lige šampiona lepa najava sutrašnjeg okršaja. 

Za koga ćeš da navijaš sutra?

„Nemojte da me uvaljujete u nevolje… Odlično mi je bilo u oba kluba. Proveo sam šest godina u Rimu i bilo je to ludo vreme. Taj tim će zauvek ostati u istoriji. Kada sam otišao u Milan, u početku mi se činilo da je tamo lakše pobeđivati. Ali nije bilo lako. Jasno je da je Rim bio moj dom odmah po odlasku iz Brazila, prvi put sam tamo igrao Ligu šampiona i nemoguće je da ne bude na posebnom mestu u mom srcu”, kaže legendarni Kafu.

Sećaš li se neke posebne epizode iz duela Milana i Rome?

“Da, igranje rukom Sedorfa na San Siru koje sudija nije svirao. Bio je to penal, verovatno bismo dobili meč i drugi skudeto zaredom za Romu”.

Nedavno je bio rimski derbi, a jedna od najčuvenijih scena u duelima Rome i Lacija je tvoj dvostruki „sombrero“ protiv Pavela Nedveda.

„I ja se uvek setim toga kad je derbi. Svaki put kada sretnem navijače Rome, odmah me podsete na to i pitaju kako mi je palo na pamet”.

I? Kako ti je palo na pamet?

“To je bio prirodan gest. Fudbal treba takav da bude”.

Kada si igrao za Romu, u prvom timu se pojavio današnji trener Danijele De Rosi. Da li si očekivao da on postane trener jednog dana?

„Uvek sam veoma srećan kada vidim da moji bivši saigrači rade dobro. Videti Danijelea kako danas vodi svoju Romu i setiti se tog malog dečaka koji je igrao sa nama… Navrnu uspomene i osetim sreću. Lagao bih kad bih rekao da sam ga očekivao među trenerima. Ali, moguće reći da oduvek bio vrlo inteligentan dečko, neko ko je stalno učio i iznad svega bio vrlo radoznao. Želim mu sve najbolje jer je radio i učio da bude tu gde je sada”.

Zašto si odlučio da pređeš iz Rome u Milan?

“Zato što sve ima početak i kraj. Roma je bila iskrena prema meni i rekla mi da planira promene i da će se više oslanjati na mlade igrače. Prihvatio sam tu odluku i odlučio da na nekom drugom mestu započnem novo iskustvo. Tako sam potpisao ugovor sa japanskom Jokohamom. I baš tada me je jednog dana pozvao saigrač iz reprezentacije i Milanova legenda Leonardo i dao mi Arjeda Brajdu (Milanov direktor op.a.) na telefon. On mi je rekao da me Ančeloti želi u Milanu već dve godine. Moja prva reakcija je bila: ‘Jeste li sigurni? Imam skoro 33 godine, znate li to?’. Ali oni su bili sigurni: ‘Da, da, ponudićemo ti dvogodišnji ugovor’. Bilo je nemoguće odbiti. Na kraju sam dobro prošao, dve godine su postale pet i osvojio sam “skudeto”, SP za klubove, Superkup, igrao sam u dva finala Lige šampiona, osvojio jedno... Moglo je biti i gore”.

Igrao si čuveno finale protiv Liverpula kada ste prokockali vođstvo 3:0 i ostali bez titule prvaka Evrope. Šta vam se dogodilo?

“Jao, nemoj da ponovo o tome razmišljam... Bilo je to čudno, atipično finale. Milan te sezone ni u jednom meču nije primio tri gol. Ali u tom meču smo ih primili za šest minuta…. Ne znam, potpuno smo se raspali. Možda smo se na kraju prvog poluvremena, kada smo ušli u svlačionicu, osećali previše mirno. Možete sada da pričate šta hoćete, ali postići tri gola tom Milanu je tada izgledalo nemoguće. Nakon 3:3 smo izgubili veru. Ali, čestitam Liverpulu, napravili su neverovatan podvig”.

U Milanu te trenirala Milanova i Romina legenda Karlo Ančeloti. Zašto nije preuzeo reprezentaciju Brazila kada je izgledalo da su se dogovorili?

“Ne možemo očekivati da svi misle na isti način. Mislim da je u Karlovom slučaju došlo do velikog nesporazuma jer on nikada nije rekao ni reč o toj mogućnosti. U Brazilu nikada nismo pročitali ni čuli intervju u kojem se izjasnio u prilog ovoj opciji. Tako su se pojavile sumnje u javnom mnjenju da li je Ančeloti srećan i pravi čovek da vodi Selesao. Da je rekao: ‘Voleo bih da treniram Brazil’, sve bi bilo drugačije. Ali razumem ga. Možda i nije imao konkretnu ponudu. Kao Brazilac, nadam se da će se to pre ili kasnije desiti”.

Tvoj mladi zemljak Endrik stiže kao svetski talenat kod Ančelotija u Real. Šta možemo očekivati od njega?

“Endrik je veoma jak fudbaler. Jasno, mlad je i moramo biti strpljivi. Ali, ako ovako nastavi, može da postane najbolji fudbaler na svetu. A, odlazak u Madrid i rad sa Karlom mu samo može biti od velike pomoći na tom putu”.

Igrao si sa brojnim legendama svetskog fudbala. Ko je bio najbolji?

“Definitivno Ronaldinjo. Ono što sam video kod njega šta radi s loptom je prosto neobjašnjivo. Zatim dolazi Ronaldo Fenomeno na drugom mestu. Da se nije povređivao, oborio bi sve rekorde. Treći? Stvarno težak izbor jer sam igrao sa jakim imenima. Od Ševčenka preko Sedorfa, Pirla, Totija, Đalminje do Rivalda… Neko vreme sam čak mislio da bi Alešandre Pato mogao da postane najbolji napadač planete. Bio je brz kao Ronaldo, ali sa loptom! Na treninzima u Milanu smo se svi plašili njega i nismo uspevali da ga stignemo, niti da procenimo na koju će stranu da ode… Ako zaista moram da kažem ko je broj tri, onda neka bude Toti. Majstor Frančesko to zaslužuje”.

Osim toga što ga je u brojnim izborima proglašen za najboljeg desnog beka svih vremena, Kafuova karijera je obeležena žetvom trofeja. Sa reprezentacijom je dva puta bio prvak sveta, šampion Južne Amerike i osvajač Kupa konfederacija. U klupskoj karijeri je još bogatiji. Sa Palmeirasom je po dva puta bio šampion sveta i Južne Amerike. Tu su i državne titule, razni Superkupovi… Sa Saragosom ima Kup pobednika kupova, sa Romom taj "skudeto" koji realno vredi pet današnjih, sa Milanom je bio prvak Evrope, sveta, Italije, takođe osvajao Superkupove Evrope i Italije… Verovatno ni sam ne može da pobroji šta je sve osvojio.

“Dva Mundijala, dve Kopa Amerike, Kup konfederacija, dva prvenstva u Italiji, jedno u Brazilu, jednu Ligu šampiona, dva Superkupa Italije, dva Libertadoresa, dve Rekope, jednu Sudamerikanu, dva Interkontinentalna kupa, SP za klubove, Superkup Evrope... Ko zna da li sam nešto zaboravio. Ipak, najdraži podvig u karijeri mi je što sam tri puta zaredom igrao u finalu Mudnijala”.

I dva osvojio!

“Da, to je bitan detalj, ha-ha-ha. Mislim da čak ni maser reprezentacije nije bio u tri finala zaredom”.

Ko su danas najbolji desni bekovi na svetu?

„Kajl Voker iz Sitija, Ašraf Hakimi iz PSŽ-a i Aleksander Arnold iz Liverpula”.