Golema priča o životu i fudbalu: Zove Roberto Bađo na kafu, a meni rakija u flaši od koka-kole

Od kluba takvog renomea, očekivalo se da će se poneti mnogo drugačije.
„Ni na kraj pameti mi nije bilo da će oni zauzeti takav stav, jer stvarno nije bilo potrebe. Tamo stvari funkcionišu malo drugačije nego ovde. Pogotovo kad si kapiten. Očekuje se da kontrolišeš celu svlačionicu. Ako treba, kad je prelazni rok, da se zoveš nekog igrača i da ga ubediš. Ja sam u Vičencu doveo dva-tri igrača, u Krotoneu sam isto ubeđivao igrače. Na primer, kad su hteli da dovedu Džigija Ninkovića, zove me predsednik Krotonea i kaže: ’E, ovaj Ninković neće kod nas, molim te zovi ga“. Pozvao sam ga i pričali smo. Tako to funkcioniše. U Vičencu sam doveo Đuzepea Koma koji je tada igrao Seriju B u Sudtirolu. Imao je pet-šest ponuda, zvao sam ga i ubedio ga da dođe za manje para. Rekao sam i njima da mu malo pojačaju ponudu i tako smo završili. Napraviće se pare kasnije, sad dođi da uradimo nešto“.

Šta te vodilo kroz karijeru?
„Ja sam iz sela Bogdanje kod Trstenika, rođen sam u Kruševcu. Počeo sam da igram u Prvoj petoletki iz Trstenika i odatle postao deo selekcije Regiona istočne Srbije. Snimili su me iz Napretka i otišao sam u Kruševac gde smo igrali kvalitetnu ligu Srbije“.

Ipak, u biografiji nemaš utakmicu za prvi tim Napretka. Zašto?
„Bio sam tamo do neke 16-17. godine, ali sam u tom periodu bio u fizičkom zaostatku. Cela moja generacija je bila viša od mene. I oni me zbog toga nisu više videli kod sebe, iako sam do tad igrao standardno u kadetima“.

Šta si tada igrao?
„Bio sam zadnji vezni, štopera nisam igrao dok nisam došao kod Neška u Lučane. Precrtao me je tadašnji trener u Napretku kad smo završili prvu sezonu kadeta. Iako sam bio najbolji strelac ekipe kao vezni. Nisu me zvali u omladince, niti su mi bilo šta konkretno rekli. Iako sam na treninge Napretka putovao iz mog sela po 45 minuta do sat vremena autobusom. Onaj bus koji staje u svakom selu, pa budu radovi na putu, ja zakasnim pet minuta na trening i oni me vrate... Čekaj, jutros sam u šest ustao, krenuo u sedam da stignem u osam i onda me vratiš?“

Gde si otišao posle Napretka?
„Namesti se da odem u Celje sa porodicom jer imamo prijatelje tamo. Ćale je igrao folklor, opština Laško i opština Trstenik su bratske opštine i tako se on upoznao sa tamošnjim ljudima. Otišli smo tamo porodično na odmor, a kopačke sam uvek nosio gde god da idem. Ćaletov prijatelj me je pitao da odem na probu u lokalni klub i tamo sam trenirao nedelju dana. Hteli su da me zadrže, ali je prepreka bila jer su za Srbe tada bile potrebne vize. Rekli su mi da me čekaju, ali nisu mogli ništa da mi obećaju dok to ne rešim“.

(Dušan Milenković/Starsport.rs ©)

Šta si uradio?
„Uzeo sam ispisnicu iz Kruševca negde u novembru-decembru dobio vizu. Upisao sam u Sloveniji školu, a garancija su bili očevi prijatelji koji su preuzeli starateljstvo, pošto sam još bio maloletan. U Celju sam nastavio da igram, bio sam jedan od najboljih veznih u omladinskoj ligi i nakon toga sam otišao na probu u Rudar iz Velenja. Trener je bio Bojan Prašnikar i posle sedam dana mi je rekao: ’Ja bih te ostavio, ali ti si meni stranac. Imam ih šest, a ti sad sad nisi igrač koji mi pravi razliku. Mlad si, treba ti da igraš, probaj da nađeš nešto drugo’. Tada su van EU mogla da budu petorica igrača. Vratio sam se u Celje i razmišljao šta ću kad me je posle tri dana pozvao Prašnikar i rekao mi da Energi Kotbus traži mladog igrača, sličnog profila kao ja. Završio mi je probu koju sam uspešno odradio i potpisao sam dvogodišnji ugovor. Makar sam ja mislio da je tako“.

"GDE SI ČETNIKU, SRBI JEDINI SLAVE IZGUBLJENE RATOVE"

Ali?
„Ispostavilo se da je ugovor na godinu plus godinu da bi klub iz kojeg sam išao mogao kasnije da traži još novca. Kad je trebalo da mi produže tu drugu godinu, rekli su mi da je im je skuplje da plaćaju moj ugovor i obeštećenje za ovu drugu godinu, nego da uzmu nekog mladog domaćeg igrača. Ispalo je korektno jer su me pre kraja prvenstva pozvali na razgovor i onda sam već znao na čemu sam“.

Golemić boravak u Istočnoj Nemačkoj pamti i po jednoj ružnoj epizodi...
„Nije mi bilo lepo jer sam u klubu imao Tomislava Piplicu (nekadašnji golman BiH, hrvatskog porekla op. aut.)“.

Zašto?
„Uđe u svlačionicu, svi se pozdravljaju, a meni kaže: „O, gde si, četniku... Vi Srbi jedini slavite izgubljene ratove’. Znate koje su to priče bile... Nikad u karijeri nisam video takvu mržnju. Šta ja znam o ratu, kad je bilo i šta je bilo? Rođen sam 1991. godine. Znao sam engleski jezik, ali mi je bila potrebna i pomoć sa nemačkim zbog osiguranja, registracije, administracije... Odem u svlačionicu, a on neće ni reč da mi prevede. Ne interesuje ga da napravim neku priču ili da mi pomogne da nešto potpišem. A ja ne znam šta potpisujem. Može neko da mi kaže ’daj bubreg’, ja bih potpisao“.

A igrao je sa Srbima, poput Ivice Ilieva...
„Ne znam s kim je igrao, ali baš je ispao nekorektan prema meni. Kad god je imao priliku da mi podapne nogu, on je to i uradio. Da uhvatiš klinca i odmažeš mu... Kasnije je došao jedan Hrvat sa austrijskim pasošem i odmah  je za njega sve moglo! Shvatio sam da me „ne miriše“. Ali ajde što me ne voliš, samo nemoj mi odmažeš. Zato sam i navijao da odem negde dalje, jer u Kotbusu nisam bio ni srećan, ni ispunjen. Vratio sam se u Sloveniju, odigrao godinu i po dana drugu ligu Slovenije i onda došao na probu u Lučane“.

Otkud odjednom Lučani?!
„Moj drug  iz sela je radio u hotelu Vidikovac i rekao mi je da kod njega stalno dolaz fudbalski ljudi i menadžeri. Pokupio sam sve moje snimke, napravio ’hajlajtse’ od 10 minuta i poslao njemu da odnese menadžeru Zoranu Đuriću. Zoran mi je rekao da me ne poznaje niko u Srbiji, da dođem, da se predstavim, pa da odavde krenem iz početka. Dao mi je broj Neška Milovanovića koji je tada trenirao Napredak. Pozvao sam ga i dogovorili smo probu. Prvo sam mislio da treba da idem u Kruševac, to je šou bio... Pitam ga kad i gde treba da dođem, a on kaže: ’U Lučane’. Meni ništa nije jasno. On vodi Lučane iz Kruševca?! I odem ja tako na probu“.

Kako je to izgledalo?
„Sećam se da je bio sneg do kolena. Šta da pokažem na takvom terenu? A moram da se izborim i ostanem. Kao lud sam trčao, uklizavao, krvava kolena... Samo da ostanem! Igrali smo nešto između sebe i dao sam neki gol pošto sam pljusnuo loptu ’u 90’. Ne znam ni sam kako sam šutnuo po onom blatu. I Ćela, tadašnji predsednik Lučana, mi kaže: ’Bravo, mali, zadovoljni smo’. Potpisao sam do juna. Lučani su se borili za opstanak u drugoj ligi, opstali smo i potpisao sam novi ugovor na dve godine“. 

Ugo Vijeira i Vladimir Golemić (Srđan Stevanović/Starsportphoto©)

Kad si postao štoper?
„Trebalo je da igramo prijateljsku protiv Borca iz Čačka, bila je reprezentativna pauza i zove me Neško: ’Nema niko da mi igra pozadi, je l’ bi mogao ti?’ Pristao sam bez problema. Imao sam tu mirnoću iz vezne linije, znao da igram pomalo fudbala, a volim i da se potučem, da skočim... Malo tu izvučem, iznesem dve-tri lopte i to je bilo to. Nemanja Milunović i ja smo činili ozbiljan štoperski tandem. Sledeće sezone smo ušli u Superligu“.

Kako si otišao iz Lučana?
„Neško me nije puštao i rekao mi je: ’Pustio sam Miluna u BATE, ostani mi ti, ne mogu da pustim oba štopera’. On se emotivno vezuje za igrače, nije mu lako da te pusti da odeš. Pričao sam tada i sa njegovim ocem Radošem i tako smo se dogovorili da me puste u Švajcarsku za neko realno obeštećenje“.

Otkud Švajcarska?
„Ne znam ni ja odakle se izrodila. Imao sam neke druge ponude. Dinamo Minsk, nešto u Rumuniji, ali cilj mi je bio da idem više ka zapadu. Finansijski je to sve bilo tu negde, ali sam verovao da mi  Švajcarska lakše otvara neka druga tržišta. Kupio me je Lugano, ali sam otišao u Kjaso. U Švajcarskoj je postojao limit po broju registrovanih igrača i pošto su se moji pregovori odužili, nisu mogli da me registruju. Možda i bolje. Tada ih je vodio Zdenjek Zeman, borili su se za opstanak i nije bila bajna situacija. U Kjasu sam se lakše adaptirao na drugi sistem, život, ligu, ishranu... Sve novo. Proveo sam tamo šest meseci na pozajmici i od leta prešao u Lugano“.

Nisi bio u prilici da sarađuješ sa Zdenjekom Zemanom?
„Zeman je otišao na kraju sezone. Izgubili su finale kupa i u poslednjem kolu izborili opstanak. Nije mi žao što nismo sarađivali, zato što sam čuo svedočenja da načinom treninga masakrira igrače. Staromodan način, da plačeš. Ko to izdrži, može da leti po terenu, ali nisam pristalica tih metoda“.

"VALTER SAMUEL"

Kakav ti je bio početak u Luganu?
„Kod prvog trenera nismo imali rezultate, ali kod drugog smo prešli na 3-5-2, igrali strašan fudbal i završili kao treći. Tukli smo Bazel  i Jang Bojs u gostima, baš smo bili nezgodni. Imali smo dobru ekipu. Bio je Albanac Sadiku, Makedonac Alioski koji je kasnije igrao u Lidsu, solidni smo bili i mi pozadi“.

Da li si se tada prvi put suočio sa formacijom 3-5-2?
„Da. Igrao sam desno ili levo, a imali smo jednog starog švajcarskog igrača koji je igrao u centrali. On je tu služio za korekciju, jer sam ja voleo da iznesem loptu i idem u napad. Ušli smo direktno u Ligu Evrope i hteo sam da ostanem zbog Evrope. Bilo je tada priča za transfer u Dinamo Kijev i Spartak Moskvu, mislim da me je Gavrančić video i tadašnji menadžer mi je rekao za to interesovanje. Međutim, oni su se posle povukli. Uglavnom, nije trebalo se da se desi. Ostao sam zbog Lige Evrope, a za trenera je došao sadašnji sekretar švajcarske reprezentacije Pjerluiđi Tami. Kao asistenta je doveo Valtera Samuela. Upravo je završio karijeru u Bazelu i počeo je da radi oko trenerske licence. Namestilo se da je živeo u Milanu gde mu je bila porodica, a Lugano je udaljen 45 minuta kolima“.

Koliko ti je saradnja sa legendarnim Argentincem bila bitna za kasniji boravak u Italiji?
„Ubio sam ga pitanjima: Kako ovo? Šta jedeš? Kako treniraš? Taktički ovo, hajde da gledamo utakmicu.. Radili smo analize, on izdvoji nas štopere i u detalje ’ovde ste ovako, ovde onako’. Mnoge stvari u tom trenutku nisam mogao lako da prihvatim jer nisam bio iz tog sveta. Prekidali smo treninge zbog pola metra odstupanja?! On kaže: ’Ovde u Švajcarskoj možeš tako, ali u Seriji A će lopta doći baš na tih pola metra iza i primićeš gol’. Ma jeste, baš će tu da dođe, mislim se u sebi... Udari mi to malo i na ego. I onda dok sam ja to sve svario... Nosim baš lepo sećanje iz tog perioda, imali smo super saradnju“.

Vladimir Golemić u meču Lige Evrope protiv Viktorije Plzenj (AFP)

Samuel je bio u onoj kultnoj generaciji sa Dejanom Stankovićem koja je osvojila tripletu. Da li ti je pričao o tim vremenima?
„Pitao sam ga. Kaže: ’Vi ’Jugosloveni’ i mi Južnoamerikanci, kad god pravimo žurku, zaginemo zadnji. Italijani i ostali se pokupe i odu, a mi uvek teramo to do kraja’. ’All in’. Imamo valjda taj sličan mentalitet, sličnu krv, volimo druženje. Evropljani su hladniji po tom pitanju“.

Koji Valterov savet ti se posebno izdvojio?
„Nemam sad neki najbolji savet. Rastao sam uz njega i kupio sve. Kako da se postavim, kako da stanem ovde, kako se čuva brz igrač, kako spor, kako viši igrač, kako niži... Prelepe stvari. Kad sam ušao u sistem u Švajcarskoj, znao sam da će kasnije biti mnogo lakše, jer se otvaraju mnoga vrata. Eto, dođe ti jedan Valter Samuel od koga možeš da pokupiš milion stvari. Samo ako si lud, nećeš umeti to da iskoristiš. Onda mi kasnije u Italiji dođe trener iz Milana, pa saigrač iz Intera, pa ovaj iz Napolija… Samuel je posle iz Lugana otišao u reprezentaciju Argentine i još je tamo“.

A ti posle Lugana?
„Stigla mi je ponuda Krotonea o kojem nisam imao pojma. Guglam, vidim grad, zovem suprugu,  zovem ćaleta, tražimo šta je, gde je, kako je... Kasnije sam spoznao da je zdrava priča i mali porodični klub. I da igraju 3-5-2. Ne znam da li znate kako u Italiji funkcioniše taj ’merkato’? To je kao na pijaci. U tri najbolja hotela se sjate svi klubovi i agenti: Serija A, Serija B, Serija C. ’Ej, meni treba štoper’, ’evo ti štoper u Lečeu, uzmi ga’. Ovaj iz Lečea će u Sampdoriju, ovaj iz Sampdorije će u Krotone, a ovaj iz Krotonea će... Ko zna gde. To je šou, majke mi. Pozovu me, sednem sa predsednikom, sekretarom, sportskim direktorom, generalnim direktorom na večeru, ispričamo se... Oni meni papir: ’Ovo su naši uslovi’. U Krotone sam došao preko Silvana Martine, koji je pre bio agent Đanluiđija Bufona. Dobar je prijatelj sa menadžerom Petrom Strugarom, pitao ga je, jer je Krotoneu bio potreban štoper malo drugačijih predispozicija od onih koje imaju. Često je dolazio u Lugano zbog Petra i pratio švajcarsku ligu koja uvek ima mladih igrača od kojih može nešto da se napravi. Strugar mu je rekao za Golemića u Luganu, oni su me malo pogledali i to je to. Tako sam otišao u Krotone“.

U Švajcarskoj si već susreo sa italijanskim mentalitetom, stilom života, jezikom, formacijom 3-5-2... Praktično kao da si živeo u Italiji.
„Pa da, to je italijanski kanton, italijanski jezik. Sve je italijansko, ali nisu ljudi. Nije ta energija. Kad sam otišao na jug Italije, kao da je druga država“.

E sad, jug Italije prate stereotipi: sirotinja, nestabilno, kriminal... Kad si guglao Krotone, da li ti je bilo svejedno?
„Meni je bilo super, jer sam želeo promenu, a poklopilo se sa mojim ambicijama. Tu se desila jedna zanimljiva priča... Mi Srbi smo u Seriji A stranci, ali u Seriju B i Seriju C ne može da uđe stranac. Mora da ima EU pasoš. Jedini način da uđeš u Seriju B ili u Seriju C je da te uzme klub iz Serije A, pa da te pošalje na pozajmicu. Ili da si u Seriji A potpisao, pa klub na primer ispadne u Seriju B i ti nastaviš tamo. Ja sam uspeo da dobijem pasoš Poljske i da se vodim kao igrač iz EU“.

"KONCENTRACIONI LOGOR U NEMAČKOJ I PASOŠ"

Otkud i kako pasoš Poljske?
„Preko moje prabake. Ma to ti je najjača priča na svetu. Moja prabaka Hermina i moj pradeda po ocu su se upoznali u nemačkom koncentracionom logoru tokom Drugog svetskog rata. Kad se to završilo, on se vratio ovde, ali je ona saznala gde mi živimo. Malo peške, malo vozom i došla je u Srbiju. Tu je i umrla, nikada se nije vratila za Poljsku. Burazer od strica je to iskopao, jer je hteo da ide da radi u Nemačkoj. Isto nije mogao bez EU papira i zvao je poljsku ambasadu. Rekao mi je da probam i ja. Aplicirao sam i dobio odmah jer sam pre toga sam već bio u Švajcarskoj, igrao dugo i bavio se sportom. I tako mi se otvorila Serija B“.

Da li je bilo još nekih ponuda?
„Imao sam rumunski Kluž, jer sam sa Luganom igrao protiv Steaue u Ligi Evrope i razbili smo ih. Imao sam još neke opcije iz okolnih zemalja, ali ništa iz najvećih fudbalskih zemalja. I onda mi dođe Krotone koji se još tužio sa Kjevom oko toga ko će igrati Seriju A, a ko Seriju B. Oni su mislili da će odmah da ih vrate, ali bi se to onda razvuklo jer su u tom slučaju morali da ’potope’ još 10 klubova. Nikom to nije bilo u interesu i ostavili su Kjevo u Seriji A. Kad sam pričao s Krotoneom, ponudili su mi ugovor za Seriju B i ugovor za Seriju A. Prihvatio sam, a cilj je bio da se odmah ekspresno vrate u Seriju A. I tako sam krenuo zaobilaznim putem ka Seriji A. Nisam imao straha, jer sam želeo da dođem u ligu petice“.

Vladimir Golemić proslavlja prvi gol u Seriji A (Reuters)

Krotone se nije raspao, iako je sezonu ranije ispao iz Serije A. Pre toga su imali onaj čudesni opstanak kada su se spasli sa Davideom Nikolom na klupi...
„Čuo sam dosta priča od saigrača o toj sezoni jer mnogo njih je ostalo iz tog perioda. Šta ti je fudbal... Život ti se bukvalno menja preko noći. Pojave se neki igrači niotkud, kao Nigerijac Simi. On je bio peti špic i rekli su mu da treba da ide iz kluba. On njima: ’Neću, ostaću ovde, tu mi je porodica, tu mi je lepo, na moru sam, ovamo-onamo...’. Neće čovek da ide. I povredi se jedan špic, pa drugi, povredi im se i treći! Nisu imali kud i ubace njega. On spiči makazice Juventusu, dade sedam-osam golova u sezoni, ode na Mundijal u Rusiju sa Nigerijom... Šou! A čovek bio precrtan“.

Imao si još jednog zanimljivog saigrača. Žunior Mesijas je iz Krotonea otišao u Milan i učestvovao u osvajnju Skudeta.
"Mi na pripremama i dođe Mesijas iz četvrte lige. I kako je došao? On je stranac. Rekao sam vam da u Seriji B ne može da dođe stranac. Jedini način je EU pasoš ili kroz Seriju A. Ima i drugi način: Da odeš u niže lige Italije, osvojiš prvenstvo i uđeš u ligu iznad. On je sa nekim klubom ušao iz četvrte u Seriju C. Istovremeno je radio kao dostavljač i raznosio frižidere, mašine... Igrao je fudbal za svoju dušu i snimio ga je neki lik koji kao radi skauting za Krotone“.

I kako je izgledao?
"Sećam se prvi trening, skontam ga da igra poludesno i da se namešta na levu nogu da uđe unutra. Ja sam ga potcenio i zbrisao me je. Iskreno, kad neko dođe iz Napolija očekuješ da pušta kišu, a kad dođe neko iz manjeg kluba pomisliš da ćeš ga zgaziti. I onda je krenuo da gazi i igra. Znači, to je strašno! Kakva fleksibilnost, kakav korak, kakav dodir s loptom. Nije neki egzekutor i mislim da mu samo to fali za top nivo. Ali, on se tada u Krotoneu sprdao i sve žive driblao. Sam je igrao. Često pustim njegove snimke da se prisetim. Kako dribla, promene pravca, pun elastike u mišićima, menja ritam... To je fantazija šta je on radio“.

Da li se javljao kad je otišao u Milan?
"Sećam se, Kovid je bio, zaustavi se prvenstvo i podele nas u grupe. Mi trčimo nešto i on posustaje. Ja mu kažem: ’Ajde, Paj, treba nam ovo, da uđemo u Seriju A, da napravimo po ugovor za naše porodice, za decu. Izdržaćemo, hajde trči’. I on to iznese. Kad ga je Maldini zvao, Krotone ga nije puštao da trenira, pregovarali su i on se uplašio: ’Joj, treba da idem u Milan, ne radim ništa, trčim ovde u rug, izgubio sam osećaj. Kad budem otišao tamo, biće cirkus’. I stvarno kad je otišao trebalo mu je mesec i po dok nije prošao kroz trenažni proces, dok se nije prilagodio. Ali, onda je igrao dobro. Sad nemamo neki kontakt jer mnogo igrača nema taj osećaj. Čim odu, kasnije žive neki svoj život. Čuli smo se par puta kad je uzeo titulu sa Milanom. Dok je bio u Krotoneu, družili smo se, večerali zajedno s porodicama, išli na piće, na kafu...", kaže Golemić.

Kako izgleda ta Serija B? Kakav se tu fudbal igra? Tu je mnogo klubova sa tradicijom, sa navijačima, ali uglavnom su svi u nekim finansijskim problemima.
„Serija B je mnogo lepa, kvalitetna i praćena liga. Ima dosta igrača koji su stvarno dobri. Ja sam je potcenio na početku, jer sam mislio da dolazim iz Lige Evrope, pa ću ja to da zgazim. Međutim, to je pre svega taktički totalno drugačije. Sistem u koji moraš da uđeš i shvatiš neke stvari. Desi se da igraš protiv neke ekipe i potceniš je, a onda primiš tri komada. Ta čuvena Čitadela, koja igra već ne znam koliko godina Seriju B... Prvo kolo smo igrali protiv njih i pomislili da ćemo lako, a izgubili smo sa 0:3. Meni je to bio debi, dobio sam dva žuta kartona i isključen sam“.  

Odmah crveni?!
„Prvi start je bio po zglobovima, ono moje standardno, ali drugi žuti sam dobio za faul u napadu?! Ništa mi nije bilo jasno. Jedan išao na mene jako, ja krupniji od njega i sravnio ga sa zemljom. Faul u napadu, drugi žuti i crveni. Zbog crvenog sam preskočio drugo kolo, zaigrao opet u trećem. I opet dobio crveni! Do kraja godine sam dobio još jedan crveni i imao sedam-osam žutih kartona. Svaki start je bio žuti karton. Ali to je adaptacija...“.

"ULAZAK U SERIJU A"

Nije mogao gori početak...
„Ta prva godina mi je bila mnogo teška. Imala je i prednosti i mana. U Švajcarskoj se pušta da uklizaš, iskočiš, može lakat, zažmuri se... Igra se čvršće. U Italiji treba baš ozbiljno prilagođavanje. Klub je već u januaru hteo da me pošalje negde na pozajmicu. Međutim, kako sam počeo sezonu u Luganu i upisao dve utakmice, već sam nastupao za dva kluba u istoj sezoni i po pravilima nisam mogao za treći. Morao sam da ostanem. I tu je krenuo moj uzlet jer sam skapirao kako mehanizam funkcioniše, šta se svira, šta je dozvoljeno, šta nije. Treba minimum šest meseci do godinu dana prilagođavanja da shvatiš svu dinamiku Serije B“.

I kada si ušao u sistem, krenulo je...
„Prvu sezonu smo završili na sredini tabele, a sledeće smo ušli u Seriju A jer nam je došao trener Đovani Stropa koji mnogo zna fudbala. Ušli smo dominantno iako smo bili drugi. Ispred je bio Benevento, ali smo mi igrali najlepši fudbal. Ispunio mi se veliki cilj u karijeri i sa 30 godina sam došao do Serije A. Te večeri mi stiže mi poruka, ja nemam pojma ko je jer nemam broj: ’Ćao, Gole, pratio sam te, želim da ti čestitam na uspehu, na ulasku u Seriju A, zaslužuješ to. Želim ti sve najbolje. Šaljem ti veliki zagrljaj’. I onaj emotikon sa pivom što nazdravlja. U potpisu: Valter Samuel. Evo sad sam se opet naježio. Čitam poruku, ne znam šta da odgovorim. Ovaj se setio mene?! Ja pišem poruku, pa brišem, jedno pola sata sam smišljao šta da mu pošaljem. Emocija me udarila“.

Čega se onda setiš? Da li ti je to najveći uspeh u karijeri?
“Da, najveći uspeh i najveći ponos. Nisam nikad pomišljao da odustanem i uvek sam krčio taj svoj put. U Napretku su rekli da ne mogu. Nema problema, otišao sam u Sloveniju. Tamo su bili problemi sa pasošem, idem u Nemačku. Proba u Lučanima? Nije problem ni to. Znam da moram. Teško je tada bilo otići iz Lučana, jer je bio mali klub i nije pravio mnogo transfera. Pre mene je otišao samo Milunović. Posle toga su imali transfer Frajdeja koji je ipak bio špic. Ja tad imam 25 godina, štoper sam i pitam se kako ću, gde ću i ko će mene da kupi… Ali uvek sam verovao da to može da se desi. Kad su se radile vežbe snage i treba da se uradi 20 nekih serija, ja uradim 21 verujući da će nekad stići neka nagrada za to. Sam sebe sam ‘ložio’ da će sve biti dobro”.

Pomenuo si trenera Stropu i da „mnogo zna fudbala“. Objasni nam to malo šire...
„Ne možete da verujete koji su to detalji. Igramo odbranu, imamo određene zadatke i on vikne: stop! Mi stanemo i on ka meni: ’Golemiću, noga unutra!’ Ja gledam, tri igrača ispred mene, ja sa njima u liniji i kažem mu: ’Čoveče, u liniji sam’. On viče: ’Noga unutra! Stopalo, pomeri ga za pet centimetara’. Ja sam mislio da me čovek sprda... Kada sam pomerio stopalo pet centimetara, bio je prezadovoljan: ’To, to, vidi kakva linija! To je to, to volim!’. Neverovatan detaljista“.

Vladimir Golemić u duelu sa Lautarom Martinezom (Reuters)

Pa dobro, čovek igrao s Maldinijem, Berezijem, Kostakurtom...
„Tada su počele da mi nadolaze reči Valtera Samuela. Onih pola metra. Možeš da izgubiš, da te neko predribla, da primiš gol... OK, dešava se. Ali da taktički nisi na mestu gde treba, to je smrtni greh. Ajde ti, dečko, odmaraj, pa kad naučiš, dobićeš drugu šansu. Generalno je to svuda tako, ali je u Italiji baš specifično. Dve šanse imaš. Ako pogrešiš posle prve, ideš na klupu i čekaš red. Sačekaće te. Drugu šansu kad dobiješ i ne iskoristiš je, precrtan si, nisi pouzdan i to je to. Ne računaju više na tebe“.

Stropa je bio ofanzivni vezista, igrao je sa nekim od najboljih igrača sveta i nije baš tipičan predstavnik rigidne italijanske škole trenera.
„On je škola Roberta de Zerbija. Sve te njegove šablone i sad znam napamet. Kako se reaguje kad dođu sa dva špica, sa tri špica, gde ima višak, šta treba da ide, kako da izađemo... Ja sam to doktorirao. Imao je svoju filozofiju i morali smo svi da budemo u liniji. I svi da gledamo ko je prvi u liniji. On određuje visinu linije i to je baš onako zahtevno sa defanzivne strane. A pritom je tražio ulaz u igru. Te godine, iako smo igrali Seriju B, bili smo prvi u svetu po oduzetim loptama i dominaciji sa dodavanjima u poslednjoj trećini protivničke ekipe. On se divio tim podacima i padao u nesvest na to. Mnogo je zahtevno bilo“.

"ŠTA SAM ČUO O RONALDINJU"

Da li vam je pričao o nekim svojim iskustvima iz vremena velikog Milana?
“Iz Milana je povukao svoje trenere koji su tamo proveli 15-20 godina. Onih zlatnih godina Milana. Dvojica pomoćnika od kojih je jedan, nažalost, sada pokojni. Ja sam ih tada ‘ubijao’ sa pitanjima ‘kako ovaj i kako onaj’. Saznao sam da Nesta nije voleo teretanu i da ga to nije zanimalo. Sa druge strane, Ibri su stavljali sprave na maksimum, a on ‘pokida sajle’. Prirodna snaga… Takvi su bili i Ševčenko, Sedorf…”.

Šta pričaju za Ronaldinja?
“Jave im samo u 10 ujutro koji lokal je u pitanju, ubace ga u auto i na trening. Ovi ostali na treningu kukaju kako ne mogu da gledaju na oči, a on dođe i napravi nešto što nikad do tada nisu videli. Iako su mislili da su sve videli od njega: ‘Odakle ovaj vadi više ove trikove?! Ovo je magija…’. Eto, šta je čovek radio… I mnogo mi je drago da sam čuo te priče od ljudi koji su bili tamo. Na primer, saigrač mi je bio Maksi Lopez koji je sa njim igrao u Barseloni”.

Uf, pa taj Ronaldinjo iz Barse je bio još veći spektakl od onog iz Milana.
“Od njega sam iz prve ruke čuo za putešestvija i doživljaje koje je imao sa Ronaldinjom. Bila su ekipa njih dvojica, Tijago Mota i Eto. Svaki klub u Barseloni bi obišli. Maksi kaže da u pet ujutro ‘padaju mrtvi’ i da ne mogu dalje, a Ronaldinjo njima: ‘Ništa, idite vi kući, vidimo se na treningu’. I dođe direktno iz provoda na trening. Tako je živeo. Jedini koji je mogao da izdrži taj tempo”.

U redu, otišli smo malo s teme, mogli bismo do sutra o Ronaldinju…. Ušli ste u Seriju A. Da li ti je to bila omiljena liga u detinjstvu?
“Iskreno, najviše sam voleo Premijer ligu zbog fizike. Volim kad igrač ukliza, a ceo stadion skoči da aplaudira. To me radi. Jednom su me u Kjasu pitali gde bih voleo da igram i rekao sam Bundesliga. Možda mi je taj jak utisak ostao zbog Kotbusa... Stadioni puni, top tereni i tek tada sam prvi put osetio pravi profesionalizam. Kasnije sam upoznavao Lugano u kojem se govori italijanski, išao da gledam Seriju A, a sportski direktor tamo mi je bio Fabio Galante…”. 

Još jedan čuveni štoper. Šta si od njega pokupio?
“U Lučanima nismo mogli da radimo ništa pre treninga, niti posle treninga. Navikao sam na to i u Luganu sam dolazio na trening u minut do 10 ako je zakazan u 10.00. Galante se čudi i pita me gde sam dosad. Što bre gde sam? Evo me, tu sam. Presvučem se i počinjemo. On kaže: ‘Majstore, ne možeš tako ništa da napraviš. Moraš da dođeš ranije, da se pripremiš, uradiš vežbe preventive… Nisam tada shvatao šta priča i posle treninga sam opet prvi odlazio. I on me ponovo pita gde žurim. Ja kažem: ‘Pa nigde, šta da radim?’ Tada mi je rekao da ostanem i radim individualno. Malo unutrašnja, leva, desna, malo duga lopta… On je bio štoper i učio me je kako to rade defanzivci u Seriji A. Najobičnija elementarna tehnika se radi posle treninga. Bacaju ti loptu uvis, a ti udaraš. Tada sam shvatio i malo po malo krenuo da ulazim u sistem. Kako sam krenuo da rastem, počeo sam da se bavim ishranom, psihologijom, oporavkom, uzeo sam privatnog trenera, dodatne treninge za snagu i stabilizaciju. Video sam da to sve ima smisla. I došao sam do Serije A”.

Tamo se niste dugo zadržali. Ispali ste i vi, i Benevento koji je ušao. Preveliki zalogaj?
“Imali smo mnogo problema… Trebalo je šest meseci ili godinu dana za adaptaciju na takvu ligu. Krotone je mali klub i mi ne možemo da se takmičimo sa budžetima Sampdorije, Đenove, Sasuola ili Udinezea koji imaju po 50.000.000–60.000.000 evra godišnje. Kada uđeš u Seriju A, dobijaš otprilike 35.000.000 evra. Možeš da ih potrošiš odmah i da se upucaš, a možeš i da se kockaš. Zato svi manji klubovi funkcionišu kupujući igrače van Italije. Neko pogodi, neko ne. Evo vam Lečea. Našli su one Dance Hjulmanda ili Dorgua, kupili ih za male, a prodali za velike pare. Mi smo tad doveli jednog igrača iz Sportinga, drugog iz Benfike, trećeg iz Napolija. Došao je i Vulić iz Zvezde. Došli su špic i štoper iz Ajaksa… I trebalo je vremena da se to ukomponuje”.

Vladimir Golemić proslavlja gol protiv Intera (AFP)

A vremena u Seriji A za uigravanja nema?
“Ne znam da li se sećate, ali baš smo tesno gubili utakmice. Protiv Napolija tamo izgubimo sa 3:4. Protiv Lacija imamo gol-loptu za 3:2, promašimo, a njima uđe onaj ‘ludak’ Kaisedo koji je te godine samo davao ključne golove u 90 plus. Mi zatvaramo utakmicu, neko šutira, ide pored… I ovaj Kaisedo je u okretu prima loše kramponima, ali je nekako pljusne ‘pod 90’ i mi izgubimo. Vodimo protiv Bolonje sa 2:0, izgubimo sa 2:3, vodimo protiv Specije sa 2:1 i izgubimo sa 2:3… I tako, mnogo utakmica smo do kraja bili u prilici da uzmemo bodove, ali je falilo svega pomalo. Iskustva, kvaliteta, sreće… I nismo ostali u ligi”.

Kako si ti igrao?
“Nisam bio planiran kao starter, jer su na pozajmice došli štoperi iz Napolija i Torina čiji CV je bio bolji od mog. Ali kako je sezona odmicala i došli su kartoni, dobio sam šansu protiv Udinezea. Odigrao sam strašno i završio u timu kola. Onda me sledeću protiv Sampdorije stavio na klupu što mi nije bilo pravo, ali me je vratio protiv Parme. Pobedili smo i posle toga sam bio standardan, dao golove Interu i Romi i do kraja propustio samo jednu utakmicu zbog kartona”.

"NAJTEŽI NAPADAČ ZA ČUVANJE - MURIJEL!"

Igrao si protiv Lukakua, Ibrahimovića, Lautara… Ko je najteži za čuvanje?
“Verovali ne, meni je bilo najteže protiv Luisa Murijela iz Atalante. Ibra je već bio pri kraju i igrao koliko želi. On te pusti da igraš, ti izađeš ispred njega, skočiš, uzmeš loptu, ponadaš se da možeš… Pomisliš: ‘Čoveče, to je to, evo ga! Ja kao igram’. Zavukao sam lakat, udario sam ga… Ali to nije to. Njega duel tada nije interesovao. Međutim, kad dođe u 16, tu postaje zver! Vidi se da ima vanserijski kvalitet i zapitam koji ja to sport igram”.

Vrati se na Murijela. Zašto baš on?
“Atalanta te sezone melje, a on je bio drugi-treći strelac. Dođe lopta do njega, ti ga udariš... E možeš ti da ga udaraš koliko god hoćeš, ali lopta ostaje kod njega. Pomera je kako hoće, leva i desna mu iste, tehnički kompletan igrač. Savršenstvo da ga gledaš. I ne možeš mu ništa. Znači, blizu si da izađeš ispred njega ili da ga udariš, ali opet ne stižeš. Hitar je, zna da ti se uvali, tehnika vanserijska… To mi je bio najteži igrač za čuvanje”.

Golemić u duelu sa Zlatanom Ibrahimovićem (AFP)

A fizički?
“Bio sam sa Ibrom u duelima, ali mislim da on u njima nije išao do maksimuma. Meni čak i odgovaraju ti krupniji igrači. Više volim sa njima da se rvem nego mi dođe neki brzanac koji je nepredvidiv, pa ne znaš gde će i šta će s loptom. Sa krupnijima mi je lakše jer sam i ja krupan. Eto, možda bih izdvojio Duvana Zapatu što se tiče snage. Ušao je sa klupe kad je bio neki aut za njih… Ljudi moji, kao da sam u zid udario, a ne u čoveka. Bacaju mu loptu i ja u fazonu ‘sad ću da ga pokupim’…. Zaleteo sam se u njega i odbio se pola metra nazad”.

Koliko si se razočarao zbog ispadanja?
“Jesam u sportskom smislu. Sa mnogima smo bili egal i da smo u tih desetak utakmica uzeli u proseku po 1,5 bod, ostali bismo u ligi. Imao sam ugovor do leta, ali kad smo već znali da ispadamo, pripremao sam se gde ću i šta dalje”.

Da li je bilo ponuda?
“Imao sam ponudu tešku 900.000 evra iz Al Hazema koji je tad ulazio u Prvu ligu Saudijske Arabije. Krotone mi je tri puta nudio produžetak ugovora sa ozbiljnim finansijskim uslovima za Seriju B, ali kad su videli ponudu Arapa, pouvukli su se. Prihvatio sam uslove, ponuda je trebalo da se preinači u ugovor i odlučio sam da ne odem. Zašto? Iz milion razloga. Sve je bilo spremno za odlazak u Al Hazem kada me je na telefon pozvao Paolo Tramecani, moj trener iz Švajcarske. On je potpisao za saudijski Al Fajsali i ponudio mi 1.200.000 da odem tamo. Prihvatio sam više zbog njega nego zbog novca jer smo imali super odnos iz Lugana. Ali, u Arabiji između klubova postoje džentlmenski dogovori za koje ja nisam znao: Ako je jedan klub ušao u završne pregovore sa igračem, drugi se povlači da ne bi pravili licitaciju. Meni su istovremeno javili da se povlače oba kluba iako sam imao potpisanu ponudu Al Hazema. Krenu oni tu nešto da prete, proradi mi inat i definitivno odustanem”.

Šta onda?
“Imao sam Šangaj Port. Tu je išao onaj maksimalni ugovor od 1.750.000, gde je trebalo nekome da vraćam 500.000. I ja sam se složio s tim. Međutim, posle su se umešali neki ljudi odavde kako ne mogu bez njih i kako moram da potpišem za njih. Neka kombinacija sa hrvatskim trenerom Lekom, neki raniji dugovi i pritiskali su me da ću morati preko njih ili od posla nema ništa. ‘Miniram’ i to i odustanem od Kine. Vodite koga hoćete, ne interesujete me”.

Ima li još ponuda?
“Nekoliko klubova iz Turske je bilo zainteresovano, ali sam to tek kasnije saznao. Tako to ide… Ja nisam imao agenta dosta dugo. Tek kad sam otišao u Švajcarsku i kod prvog transfera u Krotone. Posle sam sve svoje ugovore lično pravio. Bez menadžera. Ljudi moji, koliko sam ja tada video ugovora potpisanih u moje ime, odobrenih mandata, autorizacija… A na potpisu nije moje ime?! Te Rumunija, te Turska... Zovu me ljudi i govore da sam odbio ponudu, a ja nemam pojma o čemu pričaju. Nikad čuo za ponudu. Špaalju mi potpisane ponude, a na njima lažni potpis. Ko je tu šta radio od ovih naših agenata, pojma nemam… Menadžeri su me zvali i pitali do kada sam kod ovog drugog agenta što priča da me zastupa. A ja nemam agenta?! Neverovatno. Poslednja ponuda koju sam imao je Al Kor u Kataru, ali se nije realizovalo”.

Koliko vremena je to trajalo?
“Ceo jul i avgust. U međuvremenu je zvao Askoli, pa opet Krotone… Predsednik mi je nudio kapitensku traku, ali ja sam to sve odbijao čekajući nešto drugo. Bilo je nešto i za Seriju A i računao sam da mogu opet tamo da se ‘uvalim’. Ali, nisam imao agenta, a to su generalno sve njihove kombinacije. Kada uđeš u taj krug, onda se samo vrti. Ovaj ide u Leče, ovaj u Krotone itd… I tako dođe 1. septembar, a ja nemam klub. Šta ću, gde ću, moram naći klub. Zove me tada Mare Janković koji je bio ranije sa mnom u Krotoneu i pita me jesam li lud, što nemam klub i tera me da negde igram. Preporuči mi neke svoje drugare i pojavi se preko njih grčka Lamija. Krenem tamo, a ne ide mi se. Ćale me vozi, u 18.00 se zatvara prelazni rok, a mi stižemo u 22.00. Potpisao je taj neki grčki agent što je bio veza i sve je bilo rešeno. Ali… Probudim se ujutro, doručkujem sa ćaletom, on me gleda i samo kaže: “I?”

"NE MORAM U GRČKU NI NA MORE"

I?
“Rekao sam mu da hoću da se vratim kući u Srbiju. On mi se nikad nije mešao, kao ni tada, ali priznao je tada da je hteo da mi predloži povratak kući kad je sve video. Jednostavno, nije to taj nivo. Seoski klub. Tereni, oprema, organizacija… Baš razočaranje. Nije tu više cilj ni novac, nego hoću da napravim nešto. Hoću da budem deo nekog projekta i da se osećam ispunjeno. Ipak, prelomim u glavi da ću ostati šest meseci. Treniraću, igraću, zgaziću i idem dalje”.

(Dušan Milenković/Starsport.rs ©)

Ali iznenada...
“Tri dana posle potpisa za Lamiju mi stiže tužba Saudijaca koji mi traže 5.000.000 evra jer sam im narušio imidž?! Ja fras doživeo… Znam da sam bio u celoj priči, ali me vadi što nije moj potpis na toj ponudi. Spavao sam kod Bojana Šaranova, ispričao mu sve to i on mi kaže da ima najboljeg advokata. Hrvat Tomislav Kasalo, radi za FIFA, grmi kako radi. Bilo je pola 12 uveče, on ga pozove, spoji nas na telefon i čovek mi lepo kaže šta mi sve od dokumentacije treba za ujutro. I to je trajalo negde do februara-marta. Dobio sam ih na FIFA, jer na ponudi nije bio moj potpis ćirilicom iz pasoša nego neka štampana latinica. Onda su oni hteli da idu na CAS, ali to je dosta skuplje. Na FIFA je svaka tužba 1.000 dolara, pa se tužiš, dok na CAS-u moraš da deponuješ sumu za koju tužiš i njima je to bilo mnogo. Tako su se povukli iz tužbe…”.

Kako ti u tim trenucima ide u Lamiji?
“Hteo sam da raskinem ugovor još u decembru, jurio sam direktore i dogovorili smo se. Samo da sačekam da prođe Kup. Ali mi se plasiramo u polufinale Kupa Grčke i oni me izbegavaju. Poslednjeg dana zimskog prelaznog roka, zove me Krotone koji se tada bori za opstanak u Seriji B, a ja dobijem kovid. Haos! Ovi iz Krotonea misle da ih ‘leram’ i da čekam bolju ponudu, a ja im obećao da ću se vratiti, jer ih osećam kao svoj klub. Ovi iz Lamije tvrde da se nismo dogovorili i čak mi nude nov ugovor. Ja pozovem trenera koji nije bio uključen u sve to i kažem da mu ne treba nezadovoljan igrač. On se iznenadio kad je čuo da sam još u decembru obavestio klub da želim da idem. Imali su mesec dana da nađu zamenu… Pitam ga hoće li da mi pomogne da odem ili neće. Premišljao se, upozoravao me da mogu ostati da trčim krugove, ali ja sam presekao. Krugove trče oni koji naplaćuju ugovor do kraja. Mene novac ne interesuje, već sam spakovao kofer i krećem ka Srbiji. Sa raskidom ugovora ili bez. Klupski auto ću im ostaviti na granici. On je razmislio, pozvao predsednika i dogovorio se sa njima da me puste”.

Tek tako?
“Rekao mi je da moram da ostavim neke pare i ja sam bez razmišljanja ostavio sve što mi pripada po ugovoru. Potpisao sam raskid da ostavljam dve ili tri plate i klauzulu da u naredne dve godine ne smem da pređem ni u jedan grčki klub. Ako bih se vratio u Grčku, morao bih da im isplatim penal od 200.000 evra. Bez problema sam sve potpisao i rekao da ne moram ni na more u Grčku da dolazim”.

Kako je izgledao povratak u Krotone?
“Imao sam do leta ugovor sa opcijom produžetka ukoliko se izbori opstanak. Ispali smo iz Serije B, razmišljao sam šta ću dalje, bio je neki maj i vidim propušten poziv od predsednika kluba. Šta li hoće ovaj sad? Zovne me kod njega u firmu i ponudi mi ugovor na tri godine. Hoće da zadrži ekipu i da se ekspresno vratimo u Seriju B. Ja gledam onaj ugovor, ali mi se ne igra treća liga iako tu ima dobrih klubova poput Mesine, Katanije, Barija… Da mu tražiš više, ne možeš. Da odbiješ, uvredićeš ga”.

Ne moraš o brojkama, ali uporedi taj “trećeligaški ugovor” sa onim što možeš da zaradiš u Srbiji. Da li si takav ugovor mogao da dobiješ u Superligi?
“Ma kakvi. Samo u Zvezdi i eventualno u Partizanu. Ostali klubovi ne mogu da priđu. Ipak, zahvalio sam mu se na ponudi uz reči da je rano. Da bih kupio vreme. Drugačije mi je da ga odbijem uživo, a drugačije kad ga od kuće pozovem telefonom. Tražio sam mu mesec dana da odlučim jer nije lako spustiti se u Seriju C. Iako mi je lepo tamo, oba deteta su mi se rodila u Krotoneu, imao sam dobru polusezonu, šest puta bio u timu kola i imao ponude Frozinonea i Ternane. Ali finansijski ni približno onome što nudi Krotone. Seo sam sa ženom, razgovarali smo i odlučio sam na kraju da ostanem. Imajući u vidu neka prethodna iskustva, šta da čekam? Kupio sam kartu i otišao u Italiji. Predsednik je izvadio papir sa svim detaljima ugovora, ali sam i ja napisao svoj ugovor na četiri godine sa svim mogućim bonusima… On je imao samo jednu malu korekciju da bi njegova bila poslednja. Mislio sam da je lud na šta je sve pristao. Ispunili su mi i želju da zvanično potpisivanje bude 28. juna na moj rođendan. I tako smo nastavili zajedno u Seriji C”.  

(Reuters)

Kako je izgledalo u trećoj ligi?
“Bili smo drugi sa 80 i nešto bodova, ali je Katancaro ispred nas srušio sve moguće rekorde i razvalio ligu. Nismo se vratili, predsednik me pozvao i rekao: ‘Znaš sve, znaš da te volim kao sina i sa drugim igračima ne bih ni vodio razgovore. Probaj da nađeš nešto jer si nam opterećenje za budžet u trećoj ligi’. Ali, ima tu još nešto. Nismo se tada slagali ni oko nekih sportskih stvari".

Zašto?
“Zbog situacije u kojoj sam ‘smenio trenera’. Ali i to je dokaz kakav uticaj imaš kao kapiten. Cela ekipa nije volela tog trenera, a on je mene držao kao malo vode na dlanu. Konsultovao me kada ćemo i kako treninge, pitao za sve… Meni je bilo komforno, ali kao kapiten moram da slušam i ekipu šta mi priča. Imali smo dobru hemiju u svlačionici, a trener je imao nekih ispada prema ostalim igračima. I ne samo sa njima, već i sa medicinskim osobljem, ekonomima, itd. Zato smo tražili sastanak kod predsednikovog sina koji je bio i direktor kluba. Rekli smo mu da nema kohezije sa trenerom, da osećamo tenziju, ne sviđa nam se način na koju igramo… Fali nam nešto. Predsednik me zvao ujutro, pitao za situaciju i rekao da je problem što nema kvalitetnu zamenu. Uveče je smenio trenera. Bilo mi ga je žao, ali morao sam da slušam grupu ili bi se ona okrenula protiv mene. Onda bih bio kapiten samom sebi. Uglavnom, dogovorili smo se oko raskida i opet sam bio slobodan”.

"AJMO KOD ROBERTA BAĐA NA KAFU"

Ko te zvao tada?
“Bilo je u priči superligaških klubova. Napredak je zvao, bilo je nešto za TSC i Vojvodinu… Ali,  suštinski, to nije bilo ni blizu finansijski. Oni misle da ja tamo igram treću ligu za 2.000, 3.000, 5.000 evra. Kad im kažem koliko imam primanja: ‘Ma laaažeš’. Na stranu i primanja. Drugačiji je sistem. Zna se ko šta treba da radi, osećaš se bitno i ceni se to što radiš. Pritom, volim da igram pred publikom. Kad vidim prazan stadion u Srbiji, ne igra mi se i ubije mi volju. U trećoj ligi smo igrali u Tarantu pred 15.000-20.000, u Fođi pred 20.000 a stadion im prima 15.000. Samo što ne ispadaju sa tribina. Koreografija, pesma, atmosfera… Fantazija. Imaš korektna primanja, živiš jedan lep život i osećaš se, bre, ispunjeno. A ovde dođeš i svi su bitniji od igrača…”

Da li je istina da si bio u opticaju za Zvezdu kada je Miodrag Božović bio trener?
“Ispričaću vam ono što ja znam. Završio sam sezonu sa Lučanima, igrali smo poslednju utakmicu na Marakani i izgubili sa 2:3. Otišao sam u Dubai kod tadašnje devojke, a danas supruge, kad me je pozvao jedan prijatelj koji je radio kao skaut. Neki kraj juna, ja na plaži, a on paniči i tera me da se što pre uključim na Skajp. Rekao mi je da su ga zvali iz Zvezde, da su se raspitivali o meni, iz kakve sam porodice itd. Bilo je nešto, ali se nije realizovalo. Ne znam iz kog razloga. Lično nisam ni sa kim iz Zvezde pričao. Da je došlo do toga, peške bih otišao jer sam zvezdaš”.

(Dušan Milenković/Starsport.rs ©)

Koliko je bilo teško naći klub posle treće lige?
“Nisam imao ponuda za Seriju B, jer kad ispadneš iz tog kruga, teško je da se vratiš. Jedini način je da odeš u Seriju C kod nekoga ko hoće da uđe. Imao sam Kataniju, Vičencu i Avelino koji mi je poslao i ugovor. Tražio sam im da sačekaju, a oni su iz dana u dan menjali detalje ugovora… Cirkus. Prvo je bila opcija dve plus jedna godina, pa tri godine, pa fiksno plus bonusi, pa evo ti ovaj bonus u fiksno, evo ti onaj bonus u fiksno, pa ovaj bonus dodamo ovde... Oni su najviše ostali uvređeni kad sam ih odbio. Kasnije sam igrao protiv njih sa Vičencom u polufinalu plej-ofa i pobedili smo. Doček je baš bio vatren. Zviždalo mi je i vređalo me 20.000 ljudi, skandirali su ‘zingaro, zingaro’… Ali mene to radi! Tada mogu da poletim”.

Zašto si izabrao Vičencu?
“Bio sam u Srbiji, imao sam smrtni slučaj i oni me zovu. Već mi kupili kartu i traže samo da dođem i vidim kakav je klub. Igrao sam protiv Vičence i znam kako je tamo. Mali stadion, tribine uz teren, skoro uvek puno. Pokazali su mi trening centar i prelomio sam jer su to uslovi Serije A. Predsednik je Renco Roso koji drži ove modne marke, Dizel, Diskvajer… Ozbiljna priča. Prve godine smo izgubili finale plej-ofa, baš od Avelina, a ja sam dobio crveni karton. Vrela krv, vrela atmosfera i napravim s…e. Zbog toga se i danas jedem. Najveći žal u karijeri mi je taj crveni karton”.

Kad smo kod Vičence, primetili smo na tvom Instagramu jednu zanimljivu fotku iz tog perioda… Ti i najvoljeniji fudbalski sin Italije.
“Roberto Bađo je iz Vičence, tamo je počeo karijeru, tamo živi i danas. Vičencin ekonom ga poznaje 50 godina, od Robertovih igračkih dana. Oni su slična generacija i dobri prijatelji. A ja sam sa ekonomom postao dobar prijatelj, jer sam ovakav kakav sam. Recimo, kad se završi utakmica, ostali igrači nabiju slušalice i razbeže se, a ja mu pomognem da natovari stvari u kamionče. Pred početak priprema dođem par dana ranije, obiđem klub, pozdravim ljude, pitam kako su, donesem neki poklon iz Srbije… Volim kad sam u srećnom ambijentu. I tako me je taj ekonom zavoleo i napravili smo mnogo dobar odnos”.

Kako te je upoznao sa Robertom?
“Bio sam jednom u kolima sa njim kada ga je pozvao Bađo da mu donese neku dozvolu za lov jer ovaj mnogo voli lov. Ekonom mu kaže da je sa kapitenom u kolima, a ovaj kao iz topa: ‘Gde si, Vladi’. Ja u šoku da zna za mene. Šta je bre ovo?! Javim mu se, pozdravim ga i on nas pozove na kafu. To je bilo negde april-maj i onda se desi sve što se izdešavalo. Kad je shvatio da odlazim, ekonom me pozove i kaže mi da mi je spremio iznenađenje za rastanak. Prvo sam mislio da hoće da mi pokloni retro-dres Paola Rosija koji je tek izašao. Limitirana je serija i košta 300 evra. Ja sam tražio od direktora taj dres i nije mi ga dao. Čovek je nemački fazon i nema drpanja. Rosi je poput Bađa još jedna legenda Vičence. Mislio sam da hoće da mi pokloni taj dres, ali se odmah ogradio i rekao da nije ništa materijalno. Samo mi je poručio da dođem sutra u dva kod njega”.

Da li si baš bio siguran da je Bađo u pitanju?
“Kad smo seli u auto i kad mi je rekao da idemo kod jednog čoveka na kafu, znao sam. Otišli smo kod njega kući i mogu da se pohvalim da mi je Roberto Bađo skuvao kafu. Tu smo ćaskali nekih dva sata”.

Ti reč, on reč…
“Pričali smo o svemu. O fudbalu, ratu, lovu, njegovim povredama, mom problemu sa srcem i šta mi se sve izdešavalo… Dao mi je i savete jer su neke njegove kolege imali sličnih problema. Ponudio se da pomogne šta može. Ali najupečatljivija stvar koju mi je rekao bila je: ‘Sve je ovo lepo. Ovo što mi živimo kao igrači. Fudbal, navijači, slava… Ali ništa nije bitnije od tvojih najbližih i zdravlja. Sve ostalo dođe i prođe, a najbliži su tu sa tobom do kraja života.’ I to sam zapamtio”.

Jesi li mu poklonio nešto?
“Nahvatao me ovaj ekonom na brzinu, nisam bio spreman... Računam da idemo kod čoveka kući i da moram nešto da mu odnesem. Šta da kupiš Robertu Bađu?! Imao sam kod kuće flašu domaće rakije, ali u onoj koka-kola plastičnoj od dva litra”.

Bez etikete?
“Bez etikete naravno. Kao svaki Srbin. Ali onda razmišljam… Majko mila, gde ću kod Bađa sa plastičnom flašom rakije. A opet, bilo bi mi drago jer to je nešto naše, nešto srpsko. I bilo me sramota, pa se odlučim da mu ponesem dres Vičence jer sam jedino to imao pri ruci. Zaboravim na dres kad smo došli kod njega, završimo, krenemo i ja ne pominjem dres. Opet mi glupo. Šta će Bađu dres Golemića. Sedamo u auto i ja onaj dres krišom stavljam u vrata, ali ekonom me vidi i pita šta mi je to. Ma rekô dres, ali sramota me bilo da mu dajem moj dres… On se samo nasmeje: ‘Ti si lud čovek. Vidiš da je normalan tip kao mi. Išao bi on s nama i u kafanu, ali izbegava jer je mnogo popularan i ne može na miru da sedne. Zato prima goste kući, voli da skuva, da ugosti… Daj mi taj dres’. On se vrati, pozvoni mu i kaže mu za dres. Robertu bilo simpatično, uzme dres i stavi ga u svoju kolekciju. Odmah pored njegovog dresa iz Vičence. Kasnije mi se javio, poželeo mi sreću i poručio mi da su vrata njegove kuće uvek otvorena za mene kad budem u Vičenci”.

"NE DAJU TI DA PLATIŠ"

Da li ti je Italija druga kuća posle svega?
“Da. Tamo su mi se rodila deca i najveće uspehe sam doživeo tamo. Sa mnogo ljudi sam u kontaktu i baš mi je bilo lepo. Samo prelepa iskustva. Stil i kvalitet života su prelepi. Ljudi, klima, hrana… Sve. Mentalitet sličan našem. Ne gledaju da te iskoriste, jer si fudbaler i zarađuješ nešto više. Meni se u Krotoneu desilo da mesec dana ne plaćam ništa. Od kafića, preko restorana, pijace, ribarnice do naočara su sunce. Odem u mesaru po biftek, neće da naplati. Odem u ribarnicu, daje mi sveže ulovljenu ribu ili mi kaže da dođem sutra, jer ova danas nije najsvežija. Dođu mi gosti, naručim picu, neće da mi naplate. Verovatno sam i ja bio takav. Ako poseješ dobro, onda će dobro i da ti se vrati”.

Nedostaje li ti Italija?
“Vratili smo se u Srbiju, a nije nam se vraćalo. Nažalost, tako je moralo da bude. Nisam kupio kuću u Italiji, ali sigurno da će biti i to. Cilj mi je da se vratim u Italiju što pre. Kako stariš, više te cene. Tamo se osećam ispunjeno. Veći novac i ugovor mi ne mogu zameniti taj osećaj. I ovo što sam do sada zaradio mi nikad nije bilo ni na kraj pameti da mogu da zaradim. Nije me novac vodio kroz karijeru i srećan sam čovek”.

Za čim najviše žališ kad se okreneš pored tog crvenog kartona protiv Avelina?
“Što nisam makar jednom pozvan u reprezentaciju. Ko je sve prošao kroz nju, mislim da sam mogao da budem pozvan jednom. Makar ono kad su pravili spisak od 50 igrača. Ne moram ni da nastupim, samo da budem tu za neko moje lično zadovoljstvo. Mislio da sam mogao da dam nešto. Barem na emociju. Ali, nema veze…”

Vidiš li sebe u starosti negde kako sediš na nekom italijanskom suncu, piješ vino, jedeš masline i sir…
“Može tako da se kaže. To bi bila neka idealna starost. Vidim sebe u fudbalu da radim kao neki sportski direktor. Trener nikako, ali direktor može. Mnogo toga sam naučio od fudbala”, završava ovaj “golem” intervju Vladimir Golemić.

Prvi u karijeri.
“Davao sam medijima nekad neke izjave, pričao i za Di Marcija u Italiji, ali sve do sada me niko nikada iz Srbije nije pozvao da sednemo i uradimo intervju. Nadam se da vas nisam udavio”.

Nisi, bilo nam je zadovoljstvo.