Gol koji živi posle 23 godine: Imali smo savršenu ekipu za dominaciju našim fudbalom

Uradi nešto za klub koji voliš. Budi konkretan. Daj gol kad je bitno.

Možda je baš neka od ovih rečenica odzvanjala u glavi Dejana Živkovića kad je rešio da uđe u almanahe Partizanove istorije, a evo već 80 godina prelistavamo njene stranice. I tamo, s početka ovog milenijuma, beogradsko dete finih manira, omiljeno u društvu, izniklo je iz trave stadiona u Humskoj do statusa jednog od heroja revanša sa Sportingom, na današnji dan pre 23 godine.

Bilo je upačatljivo, jer se i danas pamti i prepričava.

Crno-beli su u antologijskom revanšu prvog kola UEFA kupa eliminisali slavni portugalski tim, zahvaljujući, između ostalog, Damiru Čakaru (učestvovao u akcijama za sva tri gola), ali i Dejanu Živkoviću, čiji je hitac glavom, pomogao ekipi Ljubiše Tumbakovića da u jesen 2002. nastavi takmičenje.

„Ta utakmica zauvek ostaje u mom sećanju. Dvomeč za infarkt, jer smo u Portugalu iznenadili Sporting i pobedili sa 3:1 snažnu ekipu za koju su tad igrali ozbiljni, iskusni igrači, kao i dvojica talentovanih dečaka, spremnih da pokore svet. U prvih 15 minuta se nije znalo s koje strane više tutnje. Desno Ronaldo, levo Kvarežma. U to vreme su predstavljali nepoznanicu, tek su počeli da isplivavaju, mada su već tad pokazivali ogroman talenat i sećam se da smo, dok smo sedeli na klupi za rezerve, komentarisali kako prave pakao našoj odbrani“, sa vremenske distance od skoro četvrt veka osmehuje se Dejan Živković dok se za Mozzart Sport priseća detalja sa stadiona „Žoze Alvalade“.

Tamo je bilo publike. U Beogradu nije. Razlog: kazna UEFA usled činjenice da je nekoliko sedmica ranije sa tribina doletela kovanica na glavu Olivera Kana tokom susreta sa Bajernom u kvalifikacijama za Ligu šampiona, pa je Parni valjak bez pomoći Grobara ugostio Portugalce, baš na današnji datum, 3. oktobra 2002.
„Ne znam broj utakmica koje je Partizan igrao bez pomoći publike. Sportisti ništa ne pada teže. Izađeš na teren, a tamo nema nikog. Katastrofa... U takvim okolnostima gubili smo sa 1:3 i čini mi se da je u 90. minutu Paulo Bento pogodio stativu. Šok za šokom. Onda moj gol posle kornera, pa još jedan Čakarov i – prođosmo“.

U trenutku kad je savladao golmana Nelsona, imao je Dejan Živković 23 godine, što se tad smatralo mladim, a danas već formiranim fudbalerom. I samo on zna kako se osećao kad ga je trener Ljubiša Tumbaković poslao u igru u četvrtom minutu produžetka.

„Euforija! Ludilo u glavi. Mada, čim izađeš na teren zaboravljaš okruženje i posvećen si onome što je potrebno da radiš. Iako mlad, već sam bio 'u mašini'. Daješ sve od sebe. Na sve to, postižem gol. Opšti haos. Glavom, posle kornera Čakara njegovom levicom. Bečanović je pred kraj osnovnog dela meča zamenio Lazovića, a ja početkom produžetaka ušao umesto Delibašića i malo smo ubrzali igru ekipe. Imao sam još jednu šansu, pokušao sam lob, međutim, Portugalci su izbacili loptu sa linije, Čakar ga dao za 3:3“.

I za zaslužen prolaz tima koji je tog leta počeo kvalifikacije za Ligu šampiona ubedljivim slavljem nad Hamarbijem, pa naleteo na Bajern iz Minhena, da bi se posle eliminacije od Nemaca prestrojio u drugo po važnosti UEFA klupsko takmičenje.

„Bila je to savršena ekipa. Da ne spominjem pojedinačno, svaki igrač je važio za vrhunskog, od golmana do nas u špicu, gde je konkurencija stvarno bila žestoka. Koga god da bi trener poslao na teren ne bi pogrešio, jer smo bili izvanredni. Pazite, samo godinu dana kasnije Partizan se sa većinom tih momaka plasirao u Ligu šampiona i moj utisak je da je mogao da ostavi dublji trag na evropskoj sceni. Vredeli smo. Setite se onog gola Hamarbiju na početku te sezone u kojoj smo izbacili Sporting, posle kornera Šveđana smo razvili kontru preko celog terena i to nije bilo slučajno, jer smo kod Tumbe vežbali akcije od gola do gola, morali smo da ih završavamo pre isteka deset sekundi. Dominirali smo u to vreme“.

Bio je to period kad je Partizan osvojio sedam titula za deset godina, ali dugo nije mogao da iskorači na međunarodnoj sceni, pa je ostala doskočica Alberta Nađa „zvali su nas odlikaši“, kako bi ilustrovala po pet primljenih golova u Zagrebu, Beču i Pragu. Baš posle prolaska Sportinga usledio je megdan sa Slavijom, loše okončan uprkos beogradskom trijumfu.

Ostalo zabeleženo: gol Sportingu je jedini koji je Dejan Živković autorizovao za seniore crno-belih. Mada, ruku na srce, nije mnogo ni igrao. Svega 13 takmičarskih utakmica.
„Tako je, samo taj. Davao sam golove u mlađim kategorijama, na pripremama, po odlasku iz Humske, ali za prvi tim taj jedan. Bože moj, ne žalim ni za čim. Na kraju krajeva, taj pogodak, zbog tajminga, protivnika i svega što je pratilo dvomeč sa Portugalcima, omogućava nam da ga se setimo svake godine. Pamte me po mojim atrakcijama, igrama, golovima u mlađim kategorijama, ali naravno i po tome. Skoro svakodnevno sretnem nekog ko se seti utakmice sa Sportingom, što omogućava da taj gol nastavi da živi“.

DAVAO PO 40 GOLOVA U KADETIMA... U NAPADU SENIORA DELIBAŠIĆ, LAZOVIĆ, ILIEV, BEČANOVIĆ I JA

(Srđan Stevanović/Star sport)

A fudbalski život momka rođenog 1979. počeo je pod nadzorom čuvenog Florijana Matekala.
„Žonglirali smo po ceo dan, unutrašnjom, spoljnom, punom... Zato i danas, iako sam prestao da igram fudbal odavno, mogu bez problema da pronađem nekog dijagonalom na 25, 30 metara“.

Kod čika Conje je oblikovan, da bi u mlađim kategorijama svi prepoznali kakav je talenat. Od tadašnjeg direktora omladinske škole, Vladice Kovačevića, preko trenera Milana Gice Damjanovića i Branka Rašovića, skauta Dušana Trbojevića. Svi su bili saglasni da je brz, vešt tehničar i da ima njuh za gol, predviđajući mu veliku karijeru u generaciji Igora Duljaja, kasnije obogaćenoj Dankom Lazovićem, Andrijom Delibašićem, Bojanom Zavišićem, Đorđem Pantićem, Dragoljubom Jeremićem, da bi im se sa Banjice priključio Ivica Iliev.

„Bilo je sezona kad sam davao po 40 golova dok sam bio u kadetima. Čuvam sve podatke zapisane u albumima kod kuće. Imali smo super generaciju, koja je vodila ljute bitke sa Crvenom zvezdom, pobeđivala u derbijima, osvajala titule, kreirala trenutke za prepričavanje. Bili smo dominantni. Kod svih trenera koje ste pobrojali sam uživao veliku podršku, gajili smo vrhunski odnos, dolazile su i do mene te priče da bi trebalo da napravim nešto veliko, bio sam svestan toga, jer sam davao golove, osvajali smo trofeje, sve je išlo po planu. U redu, možda nisam ostvario što mi se predviđalo, ali verujte da ne žalim, jer imam porodicu i prijatelje koji me obožavaju kao da sam sve to uradio. Pritom, sve što sam pokazivao u mlađim kategorijama demonstrirao sam i na treninzima prvog tima. Sad, što nisam igrao više...“

Da ne zalazimo na teren intriga, biće da ima i do konkurencije.
„Delibašić, Lazović, Bečanović, Iliev i ja. No comment! Kakav napad! Koga god staviš, nema greške. Hoću da kažem da smo svi zasluživali da igramo, možda je moglo malo drugačije da se rotitam, međutim, šta da se radi. Nema veze... Ponosan sam što između nas nije bilo loših odnosa, ni tad, ni sad po okončanju karijera“.

AFRO-FRIZURA, SKIJANJE, KOPAČKE KOJE SU ŽIVCIRALE TUMBU I TARIBOV STAJLING

Centarfor iz „klase 1979“ je u trenutku kad se pojavio bio zanimljiv, osim po fudbalskom talentu, zbog još dva detalja. Voleo je (a i danas voli) skijanje i „furao“ je frizuru poput Džimija Hendriksa.

„Odmalena sam bio na skijama i dokle god sam mogao paralelno da skijam i jurim za loptom, to sam i radio. Čim je počelo u fudbalu da biva ozbiljnije, morao sam da se opredelim, jer bi bilo neozbiljno da tokom zime, kad su pripreme, odem da skijam. A bio sam dobar, višestruki prvak velike Jugoslavije, čak sam bio i 13. na Prvenstvu sveta za juniore u Italiji. Sad sam opet na stazi, naročito sa ćerkom Elenom, koja se ranije bavila odbojkom i sinom Viktorom, koji je počeo da trenira fudbal. Što se tiče kose, negovao sam čuveni 'žbun' na glavi, ha-ha-ha... Baš pre nekoliko dana sreo sam našeg fizioterapeuta, Viktora Vujoševića, setili se mnogih dogodovština, pa i te moje kose. Kao hauba iz frizerskih salona, ha-ha-ha“.