Najzdraviji FK: Dok ceo svet strepi Atletik ima 188.000.000 na računu

Priča je istina malo romansirana. Kad ljude u Bilbau pitate o kantera politici – po kojoj samo Baski ili oni tamo fudbalski obrazovani mogu da igraju za Atletik – počeće da vam odgovaraju pozivanjem na vekovnu istoriju. Istina je da su Atletik osnovali Baski koji su studirali u Engleskoj i Englezi koji su radili u Baskiji. Crveno-bela boja kluba je izabrana jer je jedan od članova kluba sa proputovanja po Englekoj doneo 50 Sautemptonovih dresova. Početkom 20. veka nije bilo neuobičajeno videti Engleza u dresu Atletika. Bilo je i Španaca iz drugih delova zemlje.

Ali dugo već Atletik odoleva modernim tokovima i koncetriše se samo na lokalce. Iako to isprva nije ni želeo koliko je bio prinuđen. Tokom Španskog građanskog rata klub je bio finansijski uništen. Nije Atletik dovodio lokalce samo zato što je tako hteo, nego zato što nije imao para da dovede nekog sa strane. Mit je počeo da se piše i postao je deo klupskog identiteta. A kad je 1958. u Kupu Atletik savladao Real Alfreda Di Stefana – tada petostrukog uzastopnog šampiona Evrope – sa 11 momaka iz klupske škole predsednik Enrike Guzman je slavodobitno uzviknuo: “Trebalo nam je 11 seljaka da ih dobijemo”. I mit se primio.

Istina, odavno već Atletik ne može da se rva sa Realom i Barselonom, Bosmanovo pravilo iz 1995. njima je dozvolilo da kupuju najbolje sa svih krajeva sveta, dok su u Bilbau ograničeni na region sa nešto više od 3.000.000 ljudi. Poslednju titulu je Atletik osvojio još u sezoni 1983/1984 kada je uzeo duplu krunu.

Međutim, u trenucima dok cela fudbalska planeta strepi zbog korona virusa i dovija se kako da preživi dok se sve vrati u normalu na novom San Mamesu mirno čekaju mirnija vremena. Jer na računu imaju 188.000.000 evra!

U vremenu u kojem u najbogatiji otplaćuju ogromne kredite dobre strane kantera filozofije isplivale su na površinu. Prosto je, Bilbao retko troši novac na pojačanja, jer može da kupi samo Baskijce, a njih uglavnom upeca još kao dečake. I kako ne mora da troši na pojačanja po pravilu ne pušta nikog dok kupci ne aktiviraju izlaznu klauzulu.

Čelsi je tako istresao 80.000.000 evra za Kepu Arizabalagu, Mančester Siti 65.000.000 za Emerika Laporta, nešto ranije je Mančester junajted dao 36.000.000 za Andera Ereru, Bajern 40.000.000 za Havija Martineza...

I većina je išla u slamaricu za crne dane. Istina, u nedavno je Atletik oborio klupski rekord plativši 32.000.000 evra kako bi doveo Injiga Martineza iz tabora komšijskog rivala Real Sosijedada, dao je i 24.000.000 evra za Jurija Berćićea i to su dva jedina slučajeva kada su baskijski Lavovi dali više od 12.000.000 na pojačanja.

Okosnicu ekipe uglavnom čine momci iz Lezame, akademije. Svake godine Atletik tu dovede 20 dečaka od 10 godina. U proseku, dvojica iz svake generacije doguraće do prvog tima. Nijedan drugi klubna svetu nema toliko dobre rezultate. Možda je Atletik daleko od kluba kakav je nekad bio – a ima u vitrini 24 pehara iz Kupa kralja, devet titula šampiona Španije i finale Kupa UEFA iz 1977. godine – ali je u sezoni 2014/2015 igrao Ligu šampiona, a ove je dobacio do finala Kupa u kome bi trebalo da odmere snage sa Real Sosijedadom. Sve to sa fudbalerima iz, ponovimo još jednom, regije od svega 3.000.000 ljudi, nešto više.

U gradu od 350.000 ljudi teško da će pronaći nekog ko ne poznaje makar jednog od Atletikovih fudbalera ili drug, rođak, ko god, nije u nekom trenutku igrao na San Mamesu.
“Svi ovde su navijači Atletika. Možda ne znaju šta je ofsajd, ali znaju šta je Atletik uradio, prošlog vikenda”, pojašnjava za sajt The Athletic Hoseba Ečeberija, klupska legenda i čovek koji je zbog Atletika svojevremeno odbio i madridski Real.

Sad je trener mladog tima koji se takmiči u trećoj ligi i kaže da ako ga nešto u životu čini ponosnim to je onda baš to što je 15 sezona nosio Atletikov dres i što mu je ostao veran do kraja karijere, iako je on sam ponikao u Real Sosijedadu.

Ume i Atletik da ceni toliku odanost. Iker Munijain i Injaki Vilijams tako danas zarađuju mnogo više no najplaćenije kolege u Sevilji ili Valensiji koje bi po trenutnom rasporedu snaga trebalo da se mere sa Bilbaom. Klupski budžet za ovu sezonu iznosi 133.000.000 evra. Zato su uostalom Dani Garsija i Ander Kapa sačekali da im isteknu ugovori sa Eibarom, pa došli na San Mames. Narodski rečeno, u Atletiku – preliva. I to je najveća zasluga kantera filozofije.

Ima i dalje glasova koji se zalažu za nešto otvoreniji pristup. Atletik je recimo svojevremeno precrtao sada Realovog Marka Asensija i pre probe, iako mu je otac čak i igrao za mladi tim Bilbaa. Marko je pak fudbalski vaspitavan na Balearima i nije prošao filter. Sada deo navijača traži da Atletik izdvoji čak 75.000.000 evra kako bi iz Sosijedada doveo Mikela Ojarzabala – delom baš zato što podseća na Ečeberiju – nije da klub nema, ali prosto neće da se upušta u taj globalni trend preplaćivanja igrača.
“Da imamo Ojarzabala napred bili bismo u vrhu tabele, jer nam samo golovi fale. Ali platiti toliko za igrača, posebno ako znamo da imamo izveštaje o njemu iz vremena dok je igrao za Eibar, kad smo mogli da ga dovedemo maltene za džabe... Šta ako se povredi?”, skeptičan je u izjavi za The Athletic jedan od skauta Kike Linero, koji je prethodno bio i trener u mlađim kategorijama i radio sa igračima kakvi su Dijego Ljorente i Iker Munijain.

Ljorente je otišao kao slobodan igrač, Munijaina je svojevremeno hteo Mančester junajted, ali je on još tu. A i ako ode doći će neko novi, sličan ili možda čak i bolji. I možda će San Mames morati još da čeka za nove pehare, ali nije sve ni u pobedama. Ima nešto i u ljubavi.

A pare? Pare nisu problem. Samo ovde ne ide onaj nastavak - para nema. Jer u Bilbau ima sasvim dovoljno.

(Foto: AFP)