Gerd Miler - radost golova, tuga zaborava

Kažu da je Čik Čajkovski napravio najčudniju od svih svojih grimasa kad ga je video prvi put u životu. Taj njegov zapis na licu kao da je oslikavao mešavinu osećaja loše probave i teškog mirisa kaljavih gojzerica švapskih timara.

“Oh, majn got, dragi moj Vili. Šta bi trebalo da uradim sa ovim momkom”?

Početak šezdesetih, Bajern u dugovima, druga liga, duboko u senci gradskog rivala Minhena. Ali veliki temeljnik Vilhelm Nojdeker, industrijalac svetskog glasa, ima plan.

“Dragi moj, Čik, imamo Švarcija, Franca i Sepa. Potreban nam je neko da postiže golove”. 

Kažu još da je čuveni jugoslovenski stručnjak prekrio rukama lice i zavapio pred gazdom: “Šajze, dragi moj Vili... Pogledaj, ova masa čak nije dobro raspoređena. Pa za njega nema mesta u šesnaestercu! Siguran si? Dobro. Ti, mali debeli, Zebener štrase, sutra u devet ujutru”.

Gerd Miler ušao je na mala vrata u Bajern. Vili Nojdeker pokupio ga je u obližnjem Nerdlingenu iz lokalnog TSV-a za koji je u jednoj sezoni zabio 180 od 204 klupska gola. Imao je tada 16 godina, šegrtovao kao tkač po 12 sati nakon očeve smrti i izdržavao majku i braću.

“Frau Miler, čuo sam sve najlepše o vašem sinu. On zaista ume da postiže golove, a meni je takav igrač potreban. Ovde imate 5.000 maraka. Biće dovoljno za izvesno vreme. Njemu ćemo mesečno plaćati 150 u početku, pa ako sve bude dobro”...   

Mali, debeli Miler, iz trošne kućice na obodu Nerdlingena, otišao je u Minhen u leto 1962. da postane najbolji centarfor sveta. Nepune tri godine trebalo mu je da (zajedno sa Bekenbauerom, Švarcenbekom i Majerom) uvede Bajern u Bundesligu; u petoj Bavarci su uzeli prvi evropskih trofej (Kup pobednika kupova); u šestoj je postao najbolji strelac Nemačke i šampion. Svi su bili čuli za Gerda Milera. U proleće 1969. prva dupla kruna. Finale protiv Šalkea - 2:0. Oba gola - Miler. Torjägerkanone iz godine u godinu, cifre se nižu - 30, 38, 40, 36, 30, 24... Pa onda sedamdesete. Tri evropske krune sa Bavarcima u nizu. U finalu protiv Atletika dva gola; u finalu protiv Lidsa odlučujući. Bajern velikan! I nacionalni heroj. Der Bomber! Finale Evropskog šampionata, Nemačka - SSSR 3:0. Gerd Miler u 27. i 58. minutu.

Pa kao Himalaji - Mundijal ‘74.

Kakav su tim imali Nemci... Šestorica klinaca što su ponikli kraj stare kolibe u Zebener štrase. Posle Bekenbauera, Majera, Milera i Švarcenbeka došli su još Brajtner i Henes. Plus Overat, Bonhof, Grabovski, Fogts... Holanđani? Veći talenat. Ali mržnja koja samoubija.

Bio je 43. minut, na semaforu starog Olimpijskog stadiona 1:1... Posle centaršuta Rajnera Bonhofa lopta se odbija od Milera. To je sve samo ne školski prijem...

(”Naravno da se odbila”, govorio je kasnije Gerd. “Da se nije baš tako odbila, da sam je savršeno uštopovao, Krol bi mi je izbio”)        

Onda sinkopa, muk dok traje taj njegov čuveni okret i kotrljajuća lopta u mrežu. Nemačka je po drugi put šampion sveta.

Smrt narandžastog sna.

Ali pre finala bili su Poljaci. Najbolji poljski sastav svih vremena. Niko tu tevtonsku rasu tako nije nadvisio još od crvenoarmejaca. Vožd Dejna, pa Lato, Domarski, Tomaševski, Žmuda... Otmeno, hrabro, tačno. Talasi Šopenove simfonije - to je Fantazija na javi. I to je snaga duha nesrećnika iz Aušvica. A onda opet Gerd Miler.

Smrt poljskog sna.

Helmut Šen kazao je posle utakmice: “Gerd postiže male golove na velikim utakmicama. On pogađa sa pola metra, sa gol linije, sedeći, ležeći, potkolenicom, butinom, ramenom. Jeste, to su mali golovi, ali na velikim utakmicama”.

A daleko najlepše redove o Gerdu Mileru “izvezao” je Eduardo Galeano. Priča o vuku i crvenkapici inspirisana je baš finalom protiv Holandije...

“Njegov prvi trener u malom klubu TSV kazao mu je ovako: ti u fudbalu nećeš daleko dogurati. Bolje ti je da se baviš nečim drugim. U to vreme mali Gerd je bio debeo, trenirao i radio u fabrici. Jedanaest godina kasnije taj zdepasti, kratkonogi fudbaler postao je prvak sveta. I postigao je najviše golova u istoriji nemačkih šampionata i reprezentacije. Na terenu se ovaj strašni vuk nije ni primećivao. Prerušen u bakicu, sakrivši očnjake i šape, bio je pravo nevinašce koje velikodušno deli lopte i čini sva moguća milosrdna dela. Za to vreme neprimetno se prikradao kaznenom prostoru. A kada bi se našao pred golom, pošla bi mu voda na usta: mreža je čipkasta haljina devojčeta kojem ne može da odoli. Tada bi se iznenada razodenuo i zario zube”.  

Nijedan nemački napadač nikada nije dostigao klasu Gerda Milera. Sa 365 pogodaka on je i dalje najbolji strelac Bundeslige svih vremena. Za nacionalni tim postigao je 68 na svega 62 utakmice. Taj protiv Holandije u finalu bio je poslednji. Imao je tek 29 i bio na vrhuncu, ali se opasno naljutio i povukao iz nacionalnog tima, jer na banketu nakon finala Mundijala suprugama fudbalera nije bilo dozvoljeno da prisustvuju. Za razliku od supruga čelnika saveza i nekih političkih moćnika.

“Rekao sam da ću vam doneti titulu prvaka sveta. I doneo sam je. A sada zbogom. Nikada više neću kročiti ovde”.     

Barselona je sredinom sedamdesetih skovala paklen plan. Želela je da formira najbolji napadački tandem svih vremena, tako što bi Krojfu pridodala Gerda Milera. Čak je na na njegovu adresu otišla zvanična ponuda - 600.000 maraka po godini.

Stidljiv i skroman, kakav je bio “mali debeli” iz Nerdlingena bio je potpuno zbunjen.

“Ne znam... Ne znam šta bih rekao. Znate, ja sam sportista, ne smem da pojedem više od jedne šnicle dnevno. Ne znači mi toliki novac”...

Miler je rešio da napusti Bajern kada ga je trener Pal Černai prvi put ostavio na klupi. Otišao je u Ameriku, igrao sa Teofilom Kubiljasom i Džordžom Bestom. Nadavao se golova, ali to je bila neka druga dimenzija fudbala. Previše jeftine zabave, putovanja, obaveza van terena...

“Gerd ima veliki strah od letenja. Uvek kad treba da poleti on stavi 100 maraka u džep i posle toga taj novac donira crkvi. Smatra da ga je Bog sačuvao svaki put kada njegov avion sleti. Mislim da se nećemo dugo zadržati ovde”, pričala je svojevremeno njegova supruga Uši.

Miler je po završetku igračke karijere zapao u doboku depresiju. Odao se alkoholu. Dobričina iz švapske provincije ostao je nesnađen...

“Nisam znao gde ću, s kim ću, kako ću. Predugo je sve to trajalo. I onda odjednom - ničega nema. A ovo novo što vidim oko sebe ne dopada mi se”. 

Teško se uklapao u sav onaj cirkus koji je “fudbal u boji” nosio sa sobom. Od početka penzionerskih dana u senci “figure svetlosti” kakva je bio Kajzer Franc, Miler je izbegavao društvene aktivnosti, obaveze oko marketinških akcija i slična okupljanja starih asova. Postalo je još gore kada je u funkcionerske vode ušla nova generacija sa Ulijem Henesom i Paulom Brajtnerom, kao predstavnicima intelektualne fudbalske elite koja je počela da postavlja standarde što Miler nije mogao (ili želeo) da prati.         

Nije se čašica Gerdu Mileru gadila ni u igračkim danima, ali krajem osamdesetih definitivno je “izgubio kompas”. Spasao ga je Uli Henes, zaposlivši ga u Bajernu kao trenera u mladom timu.

“Četiri nedelje proveo sam na klinici za odvikavanje. Nikome ne bih poželeo takve muke, ni najgorem neprijatelju”...

Javno ga je tih dana bodrio i Franc Bekenbauer...

“Bez njegovih golova mi bismo verovatno i dalje bili u onoj našoj drvenoj kolibi u Zebener štrase. Miler je najvažniji fudbaler u istoriji Bajerna”. 

Pedantni statističari izračunali su da je Gerd Miler postigao više od 1.000 golova u karijeri. A u nebeski drim-tim preselio se ne sećajući se baš nijednog. Ne znajući ko je i šta bio. Pre desetak godina prvi put se izgubio na ulici. Policija ga je pronašala nakon 15 sati potrage i doktori su konstatovali - Alchajmer.

Nedugo zatim pao je u ruke negovatelja. Mestašce u okolini Minhena po imenu Volfratšauzen, dom za stara lica. Često ga je posećivao nekadašnji saigrač Verner Rot.

“Gerd je daleko u svojim mislima. Nije sa nama. Mnogo mi je teško da ga gledam. Tako veliki čovek u onako lošem stanju. Mislim da više neću odlaziti tamo”.

Poslednjih godina Mileru je u posetu dolazila samo njegova Uši...

“Srećan je kad dođem. Ali imam utisak da nije tužan kad odlazim, izgleda da ni mene više ne prepoznaje”. 

Uši je Gerdu jednom prilikom pustila snimak finala Mundijala iz ’74. Nije znao o čemu se radi. Nije znao ko igra...

Kada je proletos Robert Levandovski oborio njegov pola veka star rekord po broju golova u jednoj sezoni, došla je da ga obavesti kako ne bi čuo od nekog drugog.

“Šta sam mu rekla? Da, tatice, Leva je ipak uspeo. Ponovila sam mu to nekoliko puta. Nije reagovao. Okrenuo se na stranu i zaspao”.

“Moj Gerd uvek je bio borac. Uvek je bio hrabar, celog života”, izjavila je Uši u poslednjem razgovoru za nemačke medije. “I sada je hrabar. Nikada nije bio svestan svoje veličine, svih tih uspeha. Igrao je iz ljubavi, zato što je uživao u davanju golova. Uvek skroman, rezervisan, povučen. Uvek prijateljski raspoložen. Jedan od poslednjih dobročinitelja. Gerd spava pred kraj svog života. Tiho spava... Čini mi se da mu tihi oproštaj najviše odgovara”.

Gerd Miler - radost golova i tuga zaborava.