Gde je i šta radi… Perica Ognjenović

Gostovanje španske reprezentacije u Beogradu je bio prilika i za tamošnje medije da osveže uspomene na neke bivše igrače koji su igrali na Pirinejima. Tako je Relevo bio u poseti Perici Ognjenoviću, nekadašnjem fudbaleru Real Madrida.

Nekada jedan od najvećih talenata našeg fudbala je došao u Real Madrid iz Crvene zvezde kao jedan od najtraženijih mladih igrača Evrope u transferu teškom 400.000.000 tadašnjih pezeta, ali nije napravio karijeru kakva mu se predviđala. Od tada je išao slaznom putanjom i 2011. u Jagodini je okačio kopačke o klin.

Špance je na početku intervjua najviše zanimalo šta danas radi Perica Ognjenović.

“Bavim se trenerskim poslom. Imao sam neke ponude poslednjih meseci, ali nisam ih prihvatio. Nisu mi se svidele i u potrazi sam za angažmanom. Inače živim mirnim, porodičnim životom u Beogradu”, kaže Perica Ognjenović na početku razgovora za Relevo.

Poslednji posao je imao u ukrajinskom Metalistu…

“Plan je bio da vratimo Metalist tamo gde i pripada. To je klub koji je igrao u Ligi šampiona i osvajao titule. Rat je već bio počeo kada sam potpisao, ali sam mislio da neće dugo trajati. Na kraju se ispostavilo da klub nije na nivou koji sam očekivao. Ispali su u drugu ligu i nalaze se u teškoj situaciji. Pogotovo jer je Harkov blizu granice sa Rusijom. Igrali smo na granici sa Slovačkom, 1.000 kilometara od Harkova. Što se toga tiče, nisam video probleme, ali je cela situacija bila teška. Nisam tamo video budućnost. Morao sam da budem i psiholog igračima koji su prolazili kroz težak period. Želiš da treniraš i napreduješ, ali je to nemoguće u takvim okolnostima”.

Kakvi su ti dalji planovi?

“U današnjem fudbalu je teško praviti neke dugoročne planove. Želim dobar projekat i motivaciju da radim. Ništa više. Želim da se borim za velike ciljeve i da pokažem da sam dobar trener”.

I posle 23 godine, govoriš španski jako dobro i tečno…

“Nisam nešto posebno dobar, ali dovoljno je da normalno komuniciram. Ponekad razgovaram sa prijateljima iz Španije i onda se podsetim jezika”.

Da li bi voleo da se vratiš u Španiju?

“Zašto da ne. Rad u zemlji sa takvom fudbalskom tradicijom je veliki motiv svakom treneru”.

Vratimo se na igračke dane i tvoju zlatnu epohu u Crvenoj zvezdi…

“Sa 17 godina sam došao u Zvezdu iz Mladost Goše. Bili smo odličan tim sa Darko Kovačevićem, Nebojšom Krupnikovićem, Dejanom Petkovićem… Neverovatni igrači. Osvojili smo jednu titulu i tri kupa, debitovao sam za reprezentaciju Jugoslavije”.

Zvezde su se tada plašili širom Evrope. Mala Marakana je bilo grotlo. Kako je bilo igrati u tadašnjoj atmosferi?

“Uzbudljivo. I danas kada igra Zvezda nema igla gde da padne. Zvezda retko gubi kući. Moja generacija nije izgubila nijedan evropski meč na Marakani, a igrali smo protiv Barselone, Kajzerslauterna, Meca…”.

Otišao si u Real Madrid 2001. sa 24 godine. Kada si prvi put postao svestan da te Lorenco Sans želi u Realu?

“Bio sam u kontaktima sa Realom dve godine. Znao sam da se interesuju i da me prate pažljivo. Zato nisam bio iznenađen kada sam potpisao. Kao dete sam imao dva sna: da zaigram za Crvenu zvezdu i Real Madrid. Kada je stigla ponuda iz Madrida, nisam razmišljao. Dao sam dosta Zvezdi za pet godina i želeo sam da se oprobam na višem nivou”.

Da li ti je selidba u Madrid promenila život?

“To je promena za svakog čoveka, pa i za mene. Bio sam mlad i morao da se adaptiram i naučim jezik jako brzo. Imao sam učitelja sa kojim sam učio španski, a pomagali su mi i prijatelji poput Mijatovića, Šukera i Jarnija”. 

Došao si kao zvezda prelaznog roka sa nadimkom Atom. Zbog čega si dobio taj nadimak?

“Ne znam. Pokazali su mi to u Španiji u nekim novinama. Svidelo mi se”.

Treneri Gus Hidink i Džon Tošak ti nisu pružali mnogo prilika. Zašto?

“Imao sam probleme sa povredama i nije išlo po planu. One su bile glavni razlog neigranja. A u timu kao što je Real Madrid, gde svako čeka šansu da igra, nije lako biti povređen”. 

Kako si se nosio sa pritiskom medija i bremenom cene koju je Real platio za tebe?

“Pa, nijedan igrač ne voli da ga kritikuju. Želeo sam da Realu dam više, ali kada te povrede tako ‘ubiju’… Šta da radiš? Pritisak je bio veliki jer se od mene mnogo očekivalo”. 

Visente del Boske ti je pružio šansu. Igrao si na 11 utakmica u Primeri, dao gol u Kupu kralja protiv Saragose….

“Oh, Visente! On je stvarno poseban tip. Dao mi je šansu na nekoliko uakmica i ja sam dao celo srce da se dokažem. Onoliko koliko mi je telo dozvolilo”.

Iako nisi igrao, osvojili ste i Ligu šampiona.

“To je bio istorijski momenat koji ću da pamtim ceo život. Madrid mi je ostao u srcu, devojčice su mi tamo rođene i osećao sam se srećno. Često sam se kasnije vraćao u Madrid na po nekoliko dana. Voleo bih da uskoro posetim novi Santjago Bernabeu i provedem u Madridu desetak dana”.

Šta ima veću težinu: Mala Marakana ili Bernabeu?

“Različiti su, a u mom srcu su isti. Igranje za oba kluba nosi veliki pritisak. Uvek moraš da pobeđuješ. Bernabeu ima impresivnu atmosferu i publiku koja pravovremeno reaguje na svaku loptu i šansu. Na Marakani se više peva”, zaključio je Ognjenović u razgovoru za Relevo.