Garra charrúa iliti kako je Barselona poklonila titulu Atletiku

(Od dopisnice iz Madrida)

“Čuo sam iza sebe kako Markos viče: 'Sam, idi sam!' To mi je dalo sigurnost da krenem napred, jer mi napadači često ne vidimo odbrambene igrače iza nas. Onda sam se u stotinki sekunde setio da je ispred mene Masip koji me poznaje i očekuje dijagonalan šut, u suprotni ugao gola. U tom trenutku sam odlučio da šutiram na prvu stativu, i on više nije imao vremena da promeni položaj“ .

Ovim rečima je Luis Suarez u intervjuu u emisiji Partidaso opisao go protiv Valjadolida koji je Atletiku doneo titulu prvaka. Svedoči o svemu što u samo par sekundi prođe kroz glavu jednoj savršenoj devetki i o tome da je “Pistolero“, posebno sada, snažniji mentalno nego fizički. I to nije samo zbog munjevitih reakcija pred golom. “Zahtevan sam prema sebi, ljutim se kada ne uspevam da ispunim ono što se od mene očekuje“, objašnjava Suarez i dodaje: “Jako sam tvrdoglav, nikada ne odustajem i uvek čekam svoju šansu“.

“Garra charrúa” je termin iskovan za urugvajske fudbalere da bi opisao posebnu snagu koja izvire iz njih kada je najteže i kada se čini da je sve izgubljeno. “Kao i Atletiko, Urugvaj se nalazi između dve sile, ali se nikada ne predaje“, u svojoj čestitki je napomenuo gradonačelnik Madrida, dok je masa navijača izvan stadiona skandirala “Uruguajo, Uruguajo!“. I svi uz reči: “Hvala ti što si došao“.

(2,05) Nemačka (3,45) Danska (3,60)

Videli smo ga kako plače kada je na zadnja vrata napuštao Barselonu, i ponovo kako u dva navrata pušta suze radosnice prošlog vikenda na terenu stadiona Sorilja. Tek se tada zaista videlo koliko ga je pogodio odlazak iz kluba kule. Zabolela ga je, prema vlastitim rečima, najviše činjenica da su ga svi videli kao zvezdu na zalasku, kao starog igrača koji više nije u stanju ništa da pruži i ne vredi svoje visoke zarade.

“Neću nikada reći ništa protiv Barselone, bila je to stvar jednog trenutka, jednog vremena“, izjavio je Urugvajac, premda je na pitanje ko se loše poneo prema njemu, bez oklevanja upro prstom u Đozepa Mariju Bartomeua.

Nije poštedeo ni mistera Ronalda Kumana.

“Kuman ipak nije toliko snažna ličnost, naredba je došla odozgo“.

Luis Suarez i Lionel Mesi (©Reuters)

Suarezu još nije jasno šta je učinio da bi zaslužio takav tretman, a to je možda najbolje objasnio njegov zemljak Dijego Forlan: Barselona je doživela poniženje i neko je morao da bude žrtveni jarac. Luis je bio laka meta.

Što se tiče fudbalskog učinka, još je davao 20 golova po sezoni i bio prvi posle Lionela Mesija, ali je čak i u takvoj situaciji bio spreman da prihvati da klubu više nije koristan. Zabolelo ga je najviše što je vest prvo prenesena medijima i što mu niko iz Barselone nije direktno objasnio u čemu je problem.

O svom navodnom uticaju na Mesija, kaže...

“Kad dođeš u klub, prvo ti kažu da paziš na Mesija jer se ne slaže dobro sa ovim i onim. A onda kad postaneš njegov prijatelj, ispada da si loš uticaj na njega. Ja nisam odlučivao ni o čemu u timu“.

Mesi je, nakon emotivnog susreta na Kamp Nou, par dana pred poslednje kolo došao u Madrid da da podršku svom najboljem prijatelju. Nikada nije razumeo niti svario odlazak najboljeg prijatelja, pa čak ni sada, kada dolazi kum Kun Aguero da zauzme Luisovo mesto. Svojevremeno je Mesi izjavio da je suludo besplatno predati takvog igrača direktnom rivalu. I nije bio jedini. Niko u Atletiku nije mogao da veruje kakav im je poklon zakucao na vrata.

Madrid je Suarez odabrao, između ostalog, da porodicu ne bi morao da premesti predaleko od okruženja na koje je navikla. Glalvni grad Španije mu se dopada, premda je sleteo usred pandemije koja mu nije dozvolila da ga doživi u punom svetlu. Što se tiče Atletikove svlačionice, restriktivne mere su ga sprečile da sklopi bliska prijateljstva, ali se odlično slaže sa Toreirom, Kokeom, Ljorenteom - sa kojim čini možda najbolji tandem Primere, i naravno, sa Dijego Simeoneom.

“Čolo će vam prodati Vatikan ako treba“, ubeđen je Pistolero.

U telefonskom razgovoru posle kojeg je prevagnula odluka o dolasku u Atletiko, trener crveno-belih mu je obećao da će na Metropolitanu dobiti ono što su mu u Barseloni uskratili: mogućnost da se ponovo oseti kao važan i ključni igrač.

Uprava kluba je bila odlučna pri dovođenju, po rečima Enrikea Seresa, najboljeg špica u Evropi. Simeone je situaciju opisao ovako...

“Pozvali su me iz kluba da me upitaju želim li Luisa Suaresa. Ja sam se samo nasmejao i rekao im ’Da li se šalite? Idemo po njega odmah. Ja ću sam da ga zovem’“.

“Buntovništvo, entuzijazam, želja za revanšom, kao da mu je tek dvadesetak godina“, atributi su kojima Čolo opisuje Urugvajca. Pred utakmicu protiv Osasune Atletiko je ušao u “Zonu Suarez“, kada je Simeone direktno pozvao Pistolera da preuzme dirigentsku palicu na terenu i kvalitetom i iskustvom daruje Atletiku sedam godina očekivanu ligu. I Lučo ga nije razočarao.

“Tip koji je navikao da pobeđuje dolazi u tim kojem su neophodne pobede. Rekao sam sebi: 'Ovo će biti dobra godina'“, izjavio je nedavno Simeone.

Atletiko je imao sve na mestu, ali mu je već godinama nedostajao kiler u kaznenom prostoru. Sve dok nije stigao Suarez koji je prošle sezone sam postigao više golova nego Dijego Kosta i Alvaro Morata zajedno. I da ne zaboravimo, više nego Grizman i Dembele zajedno ove sezone. Iskren kakav jeste, sam je priznao da nije verovao da će dostići nivo forme i efektivnost pokazane posebno u prvim mesecima.

Šampionski gol protiv Valjadolida (©Reuters)

Pred dolazak Urugvajca se sumnjalo na koji način će se uklopiti sa Simeoneom, jer je Suarez u Barseloni najveći deo vremena provodio čekajući lopte u kaznenom prostoru. Trener crveno-belih je izjavio da ga samo po sebi Suarezovo prisustvo prisiljava da promeni način igre, mada se ponekad čini da se Pistolero mnogo više prilagodio Čolovom sistemu, nego Čolo njemu. “Tačno je da sam došao iz Barselone, ali sam proveo mnogo vremena u urugvajskoj reprezentaciji i u Liverpulu gde je situacija slična kao u Atletiku, jer napadač mora da se bori sa svim odbrambenim igračima“, objasnio je svoju ulogu u timu.

Njegov prvi izlazak na teren u crveno-belom dresu obeležila su dva gola i ubedljiva pobeda od 6:2 protiv Granade. Odigrao je sjajan prvi deo sezone i jedno vreme je bio prvi golgeter Primere, čak ispred Mesija. Kovid i povreda su ga zaustavili, i u poslednjih nekoliko meseci njegov učinak je opao. Međutim, ni u jednom trenutku gledaoci nisu imali utisak da štedi snagu, da ne učestvuje dovoljno u igri ili da ne pomaže timu. Morao je da se posebno priprema da njegovo povređeno koleno ne bi trpelo, uključujući kontrolu težine, dodatne treninge i slično, ali se ona na terenu nije primetila.

I na kraju su stigli ključni golovi, upravo kad su bili najpotrebniji. Podsetimo da je malo ko od Atletikovih igrača ikada držao trofej u ruci i da je nervoza u poslednjem kolu bila više nego prisutna. I upravo su tada presudili Suarezovo iskustvo i psihološka stabilnost. Sam kaže da su mu najdraži pogoci ta poslednja dva, protiv Osasune i Valjadolida. Sačuvao je i potpisao kopačke: desnu, kojom je zatresao mrežu Osasune, i levu kojom je šutirao na go Valjadolida i poklonio ligu svom klubu.

Iz uprave Barselone niko mu nije čestitao, premda Urugvajac kaže da je na momente imao želju da im “pošalje sličicu sa peharom“. Nasmejao se u lice ne samo njima, nego i svima koji su ga videli u MLS-u ili u Kini i koji su smatrali da više ne pripada fudbalskoj eliti. Iz čistog inata i tvrdoglavosti. Garra charrua.

Sa peharom za šampiona Španije (©Reuters)

Nakon utakmice je potvrdio da će ostati još jednu sezonu u Atletiku, iako po ugovoru može da slobodno da napusti klub u junu. Iz njegovog najbližeg okruženja kažu da ima ogromnu želju da zaigra pred publikom i čuje grmljavinu tribina na Metropolitanu.

Zadovoljan je jer je osetio šta znači osvajanje prvenstva uz borbu i žrtvovanje, ali i jer je dobio uvažavanje koje mu je bilo preko potrebno. Više ne igra sa najboljim igračem sveta iza leđa i sada je pokazao koliko vredi on sam. A klub, suigrači i navijači su mu to svesrdno potvrdili.

“Jednostavno Suarez“, posle utakmice je s divljenjem izjavio Simeone.

Dodatne reči nisu potrebne.

Piše: Ognjenka MARIĆ