Filozofski intervju Dude Ivkovića: Govorili su mi da je košarka za devojčice i gejeve…

Željko Obradović, Dušan Ivković i to je otprilike to. Uz možda još Etorea Mesinu ceo spisak kandidata za zvanje najboljeg trenera Evrope. Imaju rezultate da potkrepe te “nominacije”, imaju iza sebe i podužu listu igrača koje su lansirali u košarkaške veličine, a imaju i širinu uma zbog koje je uživanje slušati ih i kad govore o stvarima koje se ne tiču samo sporta. Pa je tako i ruski Sports.ru razgovor  sa legendarnim stručnjakom naslovio s vrlo prigodnim: “Filozofski intervju Dušana Ivkovića”. I zaista, bilo je tu svega. I košarke i politike i golubova naravno. A od popularnog Dude uvek možeš nešto zanimljivo da čuješ.

Recimo, i to kako se na košarku gledalo nekada davno, kad je Ivković još bio dečak, a košarka ni izbliza popularna kao danas. Pa opet, zašto je baš nju izabrao?
“Brat i ja smo dugo bili zainteresovani. Imao sam možda 13 ili 14 godina. Otac, doktor prava inače, uvek nas je gledao iza jednog visokog drveta i govorio našoj majci: ‘Ne razumem šta rade tamo s loptom, skaču kao majmuni’. Njegova ideja je bila da mu sinovi postanu borci, gladijatori. Smatralo se prigodnim da muškarci igraju fudbal ili da se bave boksom, možda rvanjem. Niko tada nije gledao na košarku kao na super-atletski spektakl. Nama su govorili da je to igra za devojčice i gejeve. Tako su mi govorili prijatelji koji su igrali fudbal ili su boksovali. A vidite u šta se košarka pretvorila. Danas su košarkaši primer fizičkog i psihološkog treninga”, počeo je Ivković i privukao pažnju.

Teme su se same ređale. Recimo, zašto je uvek insistirao na kulturnoj edukaciji igrača?
“Meni se čini veoma važnim da igrači upoznaju kulturu i istoriju zemlje u kojoj igraju. Lepo je to što su plaćeni na vreme, ali kad sam došao u CSKA želeo sam da im pokažem Rusiju. Putoovali smo u Sankt Peterburg, išli u Ermitaž (najveći muzej u Rusiji, prim.aut), posećivali istorijska mesta u Moskvi. Znam da se igračima to nije posebno dopadalo. Ali gdegod sam išao, trudio sam se da obilazim muzeje, da upoznam kulturu. To je bilo normalno u svetu košarke u kome sam ja odrastao. Danas igrači nemaju vremena da uče. Pre se košarka nazivala akademskim sportom. Podrazumevalo se da se njome bave samo ljudi sa visokim obrazovanjem. Sad se sve promenilo. Počinju da igraju veoma mladi, sezone su duge, ima previše utakmica”.

Promenilo se uostalom dosta toga. Ne samo košarka. Promenio se i Beograd. Te su se teme dotakli kad se novinar prisetio Ivkovićevog kratkog političkog angažmana uz Sašu Jankovića i jedne izjave da mnogo toga u glavnom gradu treba popraviti.
“Sve se promenilo, to je činjenica. Moj brat, koji je umro mlad, ne bi danas mogao da prepozna Crveni Krst u kome smo mi odrasli. Ali, prijatelju, problem je što ne govorim o infrastrukturi. Ljudi su se promenili. Zato je moja filozofija da verujem u mlade ljude koji sada žive”.

A zašto je tako brzo izašao iz politike?
“Zvali su me da podržim kampanju, neke ideje. Brzo sam shvatio da mi to ne odgovara: u politici je sve kompromis. A za mene je politika način da se uradi nešto dobro za ljude, za zemlju, ne samo za sebe. Nažalost, u većini zemalja u tranziciji, političari su najuspešniji i najbogatiji ljudi. To ne razumem, takve kompromise ne mogu da pravim. Za mene je važno da tražiš najbolje opcije. I zato sam zaključio da treba da se klonim politike”.

NAJLEPŠE BOJE SVETA SU NA GOLUBIJEM PERU

Sa politike na lepe teme. Na golubove. I tu je otac bio protivnik Ivkovićeve strasti.
“Da, otac mi je govorio da su oni koji gledaju u golubove uvek u oblacima. Da iz toga slede problemi sa školom i takve stvari. I zato je bio protiv. I ja sam bio protiv toga da moji sinovi posvećuju toliku pažnju golovima, ali sam u detinjstvu drugačije razmišljao. Golubovi su uz mene ceo život, gajim srpske visoko-letače, u svakom ugovoru koji sam potpisivao bila je i klauzula da mi se u kući napravi mesto za golubove. Nažalost, samo u Moskvi je bilo nemoguće, prehladno je”.

A otkud ta ljubav prema golubovima. Prvo, duga je njena istorija u porodici Ivkovića…
“Četvrta sam generacija u porodici koja se bavi golubarstvom. Prva, za koju pouzdano znam, je oličena i u mom dalekom rođaku, genijalnom pronalazaču Nikoli Tesli, mada ne volim da govorim o našim porodičnim vezama. Moj ujak, profesor koji se bavio poljoprivredom, napisao je mnoge knjige o golubovima. Pa brat i ja… Još otkako smo bili vrlo mali. Imam fotografiju u kojoj držim goluba, dve godine mi je bilo tada”.

Dobro, šta je tačno toliko privlačno u tim golubovima?
“Prvo, to je sport. Imamo takmičenja na nivou klubova, gradova, države. Postoje pravila i ljudi koji ih procenjuju. Drugo, golubice su simbol mira i prijateljstva, simbol ljubavi. I to je veoma, veoma tačno. Dalje, da bi se osetio bliskim golubovima moraš da se koncetrišeš i počneš da razmišljaš kao golub. Neophodno je ako želiš da razumeš šta oni žele. Isto je i sa igračima. Odnosi između trenera i igrača ne postoje ako nema psihološke veze. To je  veoma važno. Naravno, ne možeš da porediš igrače i golubove, ali ja tokom karijere nikad nisam imao psihologa u timu. Te psiho-terapeutske odnose sam uvek sam stvarao. I na kraju, to je lepota. Kad golub raste na vratu mu se pojavljuju lila, zelena i siva pera. Kad sunce sija i zraci mu padaju po vratu, u toj refleksiji vidiš najlepše boje sveta. Teško je reći šta je lepše. Kad se uzdiže na veoma, veoma velike visine ili kad se vraća, bez energije, posle 14 ili 15 sata leti. Mislim da je to vrlo suptilno objašnjenje, iako ga oni koji se ne bave golubovima neće uvek razumeti”.

CSKA SA KIRILENKOM NAJDOMINANTNIJI TIM U ISTORIJI EVROLIGE

Hajde ipak da se vratimo na košarku. Deluje da suludi rat Fibe i Evrolige preti da joj opasno našteti. Ivković se slaže da bi problem morao da se reši, ali nije saglasan sa ocenom da je evropska košarka u krizi.
“Prosto, NBA liga je previše jaka, postalo je nemoguće takmičiti se sa njom. Ona uzima sve najbolje igrače na planeti. Plafon za plate je već premašio 100.000.000 dolara. I momci treba da idu. Gdegod sam radio, ljudi su bili ponosni kad njihov igrač ode u NBA. Ja sam trenirao mnoge generacije i svi su otišli, od Divca i Petrovića do Bogdanovića i Teodosića. Vrlo sam srećan zbog njih. Samo je važno da idu kad su spremni, a ne da ih vode kao srednjoškolce. Teška je situacija, svakom evropskom klubu odlazi mladost, a dolaze Amerikanci goreg kvaliteta. Ipak, ne vidim krizu. Evroliga se širi, takmičenje je sve zanimljivije, dvorane su pune… Samo bi kvalitet igre mogao da bude viši”.

Kad već govorimo o kvalitetu igre, retka su mesta gde se igra bolja košarka nego na prostoru bivše Jugoslavije. Iznova i iznova je Ivković pravio generaciju za generacijom i uvek uspevao da napravi dobar sastav. Misli i da zna zašto…
“Svi znaju da su ljudi s tog prostora izvanredno talentovani za sport, ali sam talenat nije dovoljan. Sećam se dok je (legendarni ruski trener Vladimir) Kontrašin još radio u Sankt Peterburgu posebno su se spremali za jugoslovenske igrače. Arvidas Sabonus je dobio sve informacije o Krešimiru Ćosića. Ali sećam se da je za Dražena Petrovića pisalo: ‘Dražen je veoma talentovan momak, ali njegov glavni talenat je bio talenat za rad’. Prvi put sam čuo to: talenat za rad. Moraš da naučiš da radiš, da stalno napreduješ. Rad je naša glavna karakteristika. Radi, koliko god da je teško”.

Kad govori o tim starijim vremenima, jedna mu stvar posebno teško pada. Raspad Jugoslavije 1991. godine. Ne znamo baš da li iz nostalgičnih razloga ili iz strogo košarkaških.
“Izgubili smo najbolji evropskih tim svih vremena. Košarka je izgubila jedini tim koji je mogao da pobedi američki Drim tim… Posebno se sećam tih godina. Kad je igračima bilo zabranjeno i da govore. Teško je bilo i sakupiti ih, svi su se plašili da dođu da ih ne odvedu u rat”, vrti film Ivković.

Da pređemo i na klupske teme, u Moskvi još pamte kako Duda sa CSKA nije uspeo da osvoji Evroligu, ali je zato 2012. godine sa Olimpijakosom, tada smatranim za autsajdera, uspeo da u finalu poslednju četvrtinu dobije sa 22:8 i na kraju šokira Armejce pobedom od 62:61. Sećate se svi tog koša Jorgosa Printezisa 0,7 sekundi pre kraja, kad je moćni tim CSKA ostavio u neverici. Podsetimo, za CSKA su tada igrali Nenad Krstić, Miloš Teodosić, Aleksej Šved, Andrej Kirilenko...
“Iskreno, taj CSKA sa Andrejom Kirilenkom koji se vratio iz NBA je bio najdominantniji tim u istoriji Evrolige. Možda onaj Real iz 60-ih godina, ali tad nisam bio trener. A nema tu posebne misterije. Posle poluvremena, na kojem je CSKA imao veliku prednost (34:20, prim.aut) probao sam da probudim igrače… Da ih ubedim da veruju do poslednjeg sekunda. Imali smo mnogo sreće. Da smo igrali 100 puta dobili bismo možda tri ili četiri utakmice. Ali desilo se. To je košarka”.

Desilo se. Tek tako? Znamo svi da nije baš tako, ali ne voli Duda Ivković previše da priča o tome. Uostalom, ako pitate njega o trenerima i ne možete da sudite samo po pobedama. A po čemu onda?
“Trenuci pobede su veoma kratki. Kad pobedimo, uvek me pitaju: ‘Šefe, zašto ste tako tužni?’. A nisam tužan. To je samo sekund. Ne mogu sad da poludim, otvorim šampanjac i zapalim cigaru. Uvek se trudim da se prisetim šta nas je to učinilo šampionima. A to je težak posao koji je trajao danima… Prijatelj iz Amerike mi je jednom prilikom čestitao: ‘Ovo ti je najbolja sezona u karijeri. Najbolji si trener godine’. Odgovorio sam: ‘Ne, ne,moj prijatelju, tim je bio najbolji, ja sam samo stavio igrače na njihove pozicije’. Da mogu da daju maksimum.  Ali ako igrač nije borac ne mogu ja da ga napravim u borca. Primer je Zoran Savić. Bio je visok 206 centimetara, ali je voleo da se pobije, tukao se i sa ogromnim igračima. A imaš i one, čak i kad su klasični centri, koji beže od kontakta”, završava Ivković intervju za Sports.ru.

Uvek se ima šta čuti od takve veličine…

(FOTO: MN Press, Star Sport, @AFP)