Fudbalski Ruže - "marseljeza" za Brazilce

(Klod Žozef Ruže postao je besmrtan jedne aprilske noći u Strazburu pre više od dva veka. Austrijanci su objavili rat Francuskoj i Ruže je iste noći napisao: Chant de guerre pour l'armée du Rhin. Pali su prvi taktovi Marseljeze. Paolu Rosiju trebalo je nešto više da sebi obezbedi večno konačište među velikanima. Dvadeset i kusur dana. Trebao mu je jedan Mundijal i šest golova od koji je svaki ušao u bukvar italijanskog fudbala. Sve drugo pre i posle toga bilo je nevažno)

Trebalo je da bude samo još jedan u nizu Rosija. Paolo Rosi - kod nas bi bilo Petar Petrović. Malo šta je nagoveštavalo da bi dečak takvog imena i prezimena, krhke građe, introvertan i dosadan, mogao da zapleše na velikoj sceni. Pa još i da prigrabi glavnu ulogu u onakvom blokbasteru kakav je Svetski kup. Ali neke su se zvezde poklopile - ili se mali Paolo kako treba u njih zagledao - i... Prosto. Dogodilo se.

Pričali su Jugosloveni kad su se ono pokunjeni vratili iz Španije da nikad ni pre ni posle nisu doživeli takav žaropek. Čuveno mundijalsko leto ’82. Trebalo je to da paše Brazilcima. Onim strašnim Brazilcima sa Zikom, Sokratesom, Falkaom, Ederom, Toninjom Serezom... Ima ljudi koji daju ruku - da, to je bio najbolji tim u istoriji Mundijala. Nije? Dobro, a ko će poreći da nisu igrali najlepše?

Taj i takav Brazil bio je viđen sa krunom. Posle tri lagane pobede u grupi bila je ona lepotica sa Argentincima (3:1) u drugoj fazi. Italija je jedva bila izašla iz grupe sa tri remija, niko joj nije davao šanse, a onda... Onda se dogodio Paolo Rosi. I onda je italijanski Petar Petrović postao Pablito, legenda za sva vremena.

Fudbalski Ružo priredio je nezaboravni tanc petog julskog dana te 1982. na stadionu Sarija u Barseloni. Na svaki brazilski dribling Rosi je odgovorio šutem; na svaki vic i petu - diskretnim osmehom kao obećanjem: videćete vi svoga boga. Italijani i Brazilci odigraće tog dana u vreloj Barseloni utakmicu za anale. Kraj se nije dopao fudbalskim romantičarima jer taj brazilski tim bio je poslednji što je umirao u lepoti i težio da egzibicijom osvoji Boginju. Ali daleko od toga da ono što je Rosi uradio - pogotovo sa današnje distance - ne krase romantičarske note.

Paolo Rosi - 1:0; Sokrates - 1:1; Paolo Rosi - 2:1; Falkao 2:2; Paolo Rosi 3:2! Nema odgovora iz Brazila. Italija je u finalu Mundijala! I šest dana kasnije - Italija je prvak sveta!

Italija je u Španiji 1982. postigla 12 golova. Rosijeva je bila polovina. Sva tri protiv Brazila u nekoj vrsti četvrtfinala (druga grupna faza), oba protiv Poljske u polufinalu i vodeći protiv Nemačke u finalu.

Za Italijane Rosi je postao svetac.

„Šta mi je tada prolazilo kroz glavu? Mislio sam u sebi: Zustavite vreme, ne želi da se ova sreća završi. Hoću da ovo traje večno. Tada sam ipak shvatio prava sreća traje kratko, to su posebni trenuci u životu“.

Ono što životnu storiju Paola Rosija čini jedinstvenom svakako su događaji pre tog Mundijala u Španiji. Prvo šokantan transfer u Vičencu, pa optužba za nameštanje rezultata (Totonero skandal), suspenzija na tri godine... U pitanju je 1980, Rosi nije ni trebalo da ide na Svetsko prvenstvo, ali pomilovan je u poslednji čas.

Uvek je tvrdio da je nevin...

„Ništa u to vreme nisam znao o klađenju i nameštanju. Pratio sam ceo postupak i suđenje kao nešto nestvarno, kao ružan san. Shvatio sam šta mi se događa kada sam otišao kući, kod oca majke. Zatekao sam ih kako plaču. Tada sam znao - sve ovo je istina. Uzeli su mi dve godine života“.

Rosi je dete Juventusa. Čuveni Italo Alodi pronašao ga je na malom trgu u Pratu i odveo u Torino. Nije išlo.

„Nema kilažu, nema mišiće, lako pada, povređuje se“, bila je ocena posle prvih nekoliko treninga. „Sinjor Italo, nije za nas“.

Kad još niko nije sanjao da bi slabašni Paolo mogao da postane Il Santo najvažniju stvar za njegovu karijeru napravio je Đovani Fabri, stari trenerski vuk iz Vičence. Sa desnog krila pomerio ga je na mesto centarfora. I tako je sve počelo. Posle prvih golova gazda kluba Đusi Farina otkupio je polovinu prava na Rosija od Juventusa za 100.000 lira. U narednoj sezoni na 36 utakmica on postiže 24 gola i Vičenca je druga na tabeli!

Farini je zazvonio telefon odmah nakon poslednje utakmice u sezoni. Na vezi je Đampjero Boniperti: „Đusi, želimo Paola nazad“.

Ali nije Farina od juče. Shvatio je da u rukama ima pravo blago i ne želi dogovor. U takvoj situaciji propisi su nalagali da dvojica predsednika u prostorijama Saveza sednu za sto, ispišu na papiriću cifru koju su spremni da plate za igrača i stave u kovertu.

U Bonipertijevoj koverti je paprić s 875.000.000 lira, a u Farininoj za ono vreme neverovatnih dve milijarde i 600 miliona?!

Skandal! Italija bruji: za jednog fudbalera toliki novac?! Neprihvatljivo! Sunovrat morala i zdrave pameti!

Kao rezultat svega prvi čovek Fudbalskog saveza podneo je ostvaku. Prašina se ubrzo spustila, a Vičenca je sa najskupljim fudbalerom na svetu iduće sezone ispala u Seriju B, nakon što je u poslednjem kolu poražena u Bergamu - 0:2.

Paolo Rosi otišao je potom u Peruđu na pozajmicu - Farina je uspeo da povrati tek delić novca - a onda 1981. konačno se vratio u Juventus. Posle suspenzije i dvogodišnje pauze niko ga nije očekivao na spisku Enca Bearcota za Mundijal u Španiji. Pogotovo što je Roberto Pruco bio je prvi strelac Kalča.

Mada najskuplji fudbaler na svetu Rosi nije imao reputaciju Pruca. Sa Juveom će kasnije osvojiti dva skudeta, Kup šampiona, ali opet - ni izbliza as kao Platini ili Bonjek. Nije to bio ni nivo zvezda iz Intera ili Milana...

Ali Bearcot je svoju opkladu položio. Govorilo se da je svemu kriv Juventusov lobi. Posle tri remija u grupi u domovini su selektoru bili spremili „vešala“... Kakva životna parabola. Najbolje sekvence sa tog prvenstva završile su u autobiografiji Paola Rosija. Nazvao ju je Čovek koji je rasplakao Brazil.

"Bio sam gost u Brazilu na jednoj revijalnoj utakmici. Ušao sam u taksi i tražio taksisti da odveze do hotela. Vozio je nekih stotinak metara, onda je ukočio i počeo da viče. Prepoznao me je čim je pogledao u retrovizor. Vikao je: 'Lei è il carrasco do Brasil! Rekli su mi da bi to u prevodu bilo kako sam ja njihov dželat. Govorio je: Naterao si celu moju naciju da pati, naneo si nam bol! Gubi se iz mojih kola! Sve to dogodilo se u Sao Paulu 1989. godine. Sedam godina bilo je prošlo od Mundijala, a Brazilci nisu mogli da mi oproste".

Fudbalski Klod Ruže. Ili ako hoćete Petar Petrović. I jedan jedini - Pablito. Il Santo.

Paolo Rosi (1956-2020)