Fudbaler. Trener. Rok muzičar... Poznatiji kao “Majmun“ (VIDEO)

(Od dopisnice iz Madrida)

U stilu drumskog razbojnika, sa tamnim sunčanim naočarima i crnom maskom preko pola lica, Herman Burgos, svima bolje poznat kao El Mono ili Majmun, obraća se medijima u Rosariju, kao novi trener argentinskih Njuel Old Bojsa. U jednom trenutku mu pod udarom vetra na glavu pada reklamni bilbord.

“Ne brinite, nije ništa. Ujed komarca“, ni najmanje se ne uzbuđuje grdosija od 190 centimetar visine i ko zna koliko kilograma težine i nepromenjenim tonom moli da mu se ponovi pitanje.

Naravno da mu jedan obični bilbord ne može poremetiti putanju. A kada je u pitanju ova nesvakidašnja ličnost, već smo dobro navikli na sve vrste anegdota i incidenata.

“Fudbaler, trener i rok muzičar“, da ste pre par meseci napravili pretragu o Hermanu Burgosu na Vikipediji, susreli biste se prvo sa ovom rečenicom. U međuvremenu je definicija rok muzičara nestala, možda da bi se, nakon višemesečne bezuspešne potrage za klubom, naglasak ipak stavio na njegov fudbalski, a ne zabavljački profil. Ali svaka je definicija prekratka da bi se opisala ova Atletikova legenda.

Rođen u Mar del Plati, pre 52 godine, kao fudbaler je debitovao u Feru, nakon čega je prešao u River, a potom stigao i na poluostrvo: prvo u Majorku i konačno u Atletiko, čiji je golman bio od 2001. do 2004. godine. Nadimak Mono dao mu je njegov prvi trener, Karlos Grigol: “Pošto sam visok 190, trebalo je da budem gorila, ali se predomislio i nazvao me majmunom. Kad imaš ovakvu facu, svi ti nadimci pristaju“.

Kao golman, bio je poznat po odbranama jedan na jedan i zaustavljanju jedanaesteraca. Napadače je često dočekivao u takozvanoj “poziciji Boga“ Uga Gatija, sa jednim kolenom na zemlji i raširenim rukama. Voleo je da ulazi u igru, a i sam je bio žrtva Čilavertovog golmanskog gola sa čak 60 metara udaljenosti. Kada bi rezultat bio povoljan, Mono je branio grudima, glavom, laktom, a jednom čak i nosom – kada je zaustavio penal Luisu Figu na Bernabeu. “Taj me udarac od svih najmanje zaboleo. Sećaću ga se celi život“. Figo mu je potpuno razbio nos, ali je Mono utakmicu odigrao do kraja. I to je valjda bilo kao ujed komarca.

 Igrajući u Atletiku, čak dve godine je proveo u drugoj ligi, ali je uvek oduševljeno komentarisao vernost navijača. Povratak Jorgandžija u Primeru simbolizovan je nezaboravnim reklamnim spotom u kojem Burgos izranja iz madridske kanalizacije uz poruku: “Stigli smo“.

“Niko drugi nije hteo da izađe iz šahta, uloga je bila moja“, sasvim ozbiljno objašnjava Mono i dodaje: “Znaš već kako funkcionišu marketing agencije, treba im neko ko je ružan“. 

Šalu na stranu, Burgos je oduvek bio veliki zaljubljenik u fudbal. San mu je, kaže, da ima zid pokriven monitorima da bi istovremeno gledao utakmice. Na treninge je kao igrač dolazio po dva sata ranije “pre nego što ga žena izbaci iz kuće“. Kada mu je 2003. godine dijagnostikovan kancer na bubregu i zatražena hitna operacija, prve reči su mu bile da bi voleo da se operiše u ponedeljak, da ne bi izostao sa nedeljne ligaške utakmice protiv Majorke. Od kancera se oporavio (opet komarci), ali je ubrzo posle toga prestao da oseća strast prema igri i borbeni duh i povukao se, uz izjavu: “Nakon smrti fudbalera, ostaje muzičar“.

A njegova muzička karijera je tek priča za sebe. Noćni madridski šetači su ga s vremena na vreme viđali kako u klubovima razgovara sa di-džejevima, nakon čega bi se preko zvučnika obično zaorio neki Iron Maiden, Metallica ili AC/DC. Ovi poslednji su dobili i počasnu ulogu na stadionu Vanda Metropolitano, pa je za sve ljubitelje roka zaista poseban doživljaj trenutak kada spiker čita sastav tima uz lajt-šou i pesmu “Thunderstruck“.

Njegov vlastiti bend se zvao GARB (prema inicijalima: Germán Adrián Ramón Burgos) i sa njim je objavio četiri albuma. Ne može se reći da se proslavio kao vokalni solista –pogađanje određenih tonova mu je bilo ponekad problematično, ali je spektakl bio zagarantovan već samom pojavom argentinskog džina koji bi u tim prilikama drečave golmanske dresove menjao za crnu kožu.

U toku 2004. godine uspostavio je saradnju sa nevladinom organizacijom Solidarios koja je organizovala aktivnosti u kaznenim institucijama, pa je tako dobio angažman da napravi nekoliko koncerata. Čuven je njegov nastup u ženskom krilu zatvora Soto del Real, na koji je, kaže, stigao obučen jer je pomalo zazirao od publike, mada je na kraju, u žaru svirke, ipak ostao bez majice koju je kao suvenir, pretpostavljamo, zadržala neka od zatvorenica.

Konačno, Burgos započinje trenersku karijeru i sa Simeoneom 2011. godine stiže u Atletiko. Tu kreće onaj novi, svima poznatiji deo istorije: 478 zajedničkih utakmica, od kojih je, zahvaljujući Simeoneovim živcima, Mono vodio 18, uključujući i finala Lige Evrope i Superkupa. Nedostajala mu je, kao i njegovom prijatelju, samo Liga Šampiona.

I upravo kada govorimo o Ligi Šampiona, možemo da posvedočimo vrednost i lojalnost Hermana Burgosa. Ostanak u Atletiku do avgusta 2020. bio je njegov izbor. Premda je odluku o napuštanju pozicije pomoćnog trenera doneo mesecima pre toga, želeo je da sezonu izvede do kraja i odbio je ponude klubova koji su zahtevali da im se pridruži u toku priprema. Cena vernosti su na kraju bili dugo čekanje i konačna selidba u Argentinu.

“Mnogi ga ne shvataju ozbiljno kada ga vide sa gitarom i dugom kosom, ali kada ga čujete kako govori o fudbalu, to je nešto sasvim drugo. Pri tom, radi se o čoveku koji zna da pomiri suprotne strane i postigne konsenzus“, govori o Monu još jedna Atletikova zvezda, Kiko Narvaes.

A i brojni drugi svedoci iz kluba ubeđeni su da je Burgos u potpunosti spreman da preuzme glavnu ulogu, budući da je često upravo on osmišljavao strategiju igre, predlagao promene u toku mečeva i provodio neprospavane noći analizirajući detalje proteklih utakmica.

Igračima je isto tako bio ogromna podrška. Nakon nedavnih izjava Filipea Luisa o Simeonovoj čeličnoj profesionalnosti i hladnoći, jasno je da je Mono upravo bio taj koji je unosio ljudskost i prijateljski odnos u svlačionicu. Kažu da je, nakon što su, u njegovoj poslednjoj utakmici Lige Šampiona neslavno izgubili od Lajpciga, grlio jednog po jednog igrača i govorio im koliko je ponosan na njih.

Premda svi koji ga znaju tvrde da nikada nije ispoljavao nervozu prema igračima, Mono je čuven po svom temperamentu koji mu je doneo nemali broj incidenata. Nakon samo jedne godine na klupi Atletika, u vrlo nezgodnoj utakmici protiv Reala (Sergio Ramos i Dijego Kosta su se međusobno pljuvali, Ćabi Alonso je pravio žestoke startove, a dosuđena su čak 42 faula), Mono je na jedan od Murinjovih prigovora prišao klupi Reala i rekao mu: “Nisam ti ja Tito, ja ću ti otkinuti glavu“, aludirajući na incident kada je Murinjo ubo prstom u oko Barseloninog trenera Tita Vilanovu.

Kao mlad se, kažu, tukao čak i sa opasnim argentinskim navijačima, kada su, jednom prilikom, napali njegovog saigrača iz Fera. Dok je igrao za Majorku, udario je pesnicom napadača Espanjola, što ga je koštalo 11 utakmica suspenzije. Murinjo je ipak dobro prošao.

(1,30) Čile (5,20) Bolivija (11,0)

Uvek je bio voljena figura u Atletiku i nakon poslednje utakmice organizovan mu je veoma emotivan ispraćaj. Fernando Tores, koji ga odlično poznaje još otkada su pre dvadesetak godina bili saigrači, na društvenim mrežama se oprostio od “Majmuna“ rečima da se ne može ni zamisliti sve što im je pružio. A Mono nikada nije prestao da ponavlja svoju neizmernu zahvalnost navijačima i klubu koji mu je toliko pružio i iz kojeg je izašao na velika vrata.

Nažalost, u poslednje vreme se mnogo govori o navodnom lošem odnosu koji se na kraju izrodio između njega i Simeonea. Saigrači u Atletiku i argentinskoj reprezentaciji, nakon 10 godina zajedničke trenerske karijere, navodno su bili veliki prijatelji: “Odlično funkcionišemo zajedno, međusobno se motivišemo i jako smo povezani. Zajedno se smejemo... ustvari, ja se smejem... Čolo je lik koji, ako uspeš da ga nasmeješ, dobiješ auto kao nagradu“.

S Dijegom Simeoneom (©AFP)

Izgleda da mu ni Monov odlazak nije bio smešan, pa ga je kažu, nakon što je čuo za njegovu odluku, koristio više kao ekonoma nego kao trenera. A njihov odnos je verovatno bio narušen još od ranije. Burgos je nakon odlaska dao nekoliko izjava o tome kako mu Čolo ne odgovara na poruke jer je “verovatno promenio telefon“. Za prelazak u Njuels dobio je mnogobrojne čestitke iz Atletika, ali Simeone nije rekao ni reč.

Monova želja je bila da trenira španski klub. U opciji su bili Alaves, Alkorkon, Saragosa, ali su se sve prilike izjalovile. Odlazak preko “bare“ nakon 8 meseci, i to u tim koji se nalazi na pretposlednjem mestu Grupe B argentinske lige deluje maltene kao kazna. Ali, ipak se ne radi o bilo kakvom klubu. U periodu od 1994. do 1999. u fudbalskoj školi Njuelsa trenirao je dečko po imenu Lionel Mesi, a samo godinu pre toga, po povratku u Argentinu, u njegovom prvom timu igrao je Dijego Armando Maradona. Stadion “Gubavaca“ nosi ime Marsela Bijelse u čast bivšeg igrača i trenera, što je takođe bio i Tata Martino, a u timu još uvek igra sada već četrdesetogodišnji Maksi Rodriges.

El Mono kad se obrije

Konačno, Burgosa krasi nepopravljivi optimizam i smisao za humor. Dolazak u Rosario je propratio rečima da veruje da će se i Mesi jednog dana vratiti u Njuels, a posle prvog meča se na Instagramu slikao sa Maradoninim crveno-crnim dresom iz 2003. Bijelsa je oduvek bio jedan od njegovih idola, pa bi se moglo reći da je Mono ipak stigao na pravo mesto gde je, inače, debitovao i kao igrač, mada za protivnički tim. Za sada se, u prvoj utakmici, pokazao kao Simeoneov učenik, premda tvrdi da će u ekipi ostaviti svoj vlastiti pečat. Ugovor je potpisao do kraja ove godine, pa ćemo imati priliku da vidimo u kojoj je meri to i tačno.

A za komarce ćemo lako.

Piše: Ognjenka MARIĆ