Firminova istina o Salahu i Maneu: Nikad nisu bili najbolji prijatelji, ja sam bio mirotvorac

Tri decenije patnje. I bujica velikih zvezda koje nikako nisu uspevale da skinu kletvu. Sve dok se nisu pojavila njih trojica. Mohamed Salah, Sadio Mane i Roberto Firmino. Trio fantastiko Jirgena Klopa, koji je posle 30 godina vratio titulu Premijer lige na Enfild i pride Liveprulu doneo i jedan pehar Lige šampiona.

Međutim, nije tajna da među njima trojicom odnosi nisu uvek bili idilični. U stvari, nisu bili između Salaha i Manea. Potvrđuje to i Roberto Firmino, koji se u autobiografiji “Si Senor: My Liverpool Years“ posebno osvrnuo na teške karaktere dvojice saigrača. I jedan detalj o kome i tada naširoko razglabalo.

Utakmica sa Barnlijem, ubedljivih 3:0 za Liverpul...

“Zašto sam navukao tu facu? Zaista ne znam. Ali bilo je smešno, to je sigurno. I dan-danas mi na telefon i po društvenim mrežama stiži mimovi“, smeje se Firmino na početku priče o tom čuvenom sukobu.

Salah je imao loptu u nogama, Mane sam kao duh. Čist gol, samo da je Salah dodao. Ali kao i mnogo puta pre toga – nije to uradio. Hteo je sam da pogodi i sve je upropastio. Mane je pobesneo kad ga je Klop pred kraj meča izveo iz igre.

“Nije bio ljud samo zato što je bio zamenjen. Malo pre toga Mohamed Salah je pokušao da šutira kada je imao čist pas ka Maneu. Moj engleski nije najbolji, pa ne mogu tačno da vam kažem šta je Mane vikao kad je izašao. Ali nije bilo ništa lepo. Džejms Milner je pokušao da ga smiri, ali je Sadio odlepio“.

Nije to bio prvi put, samo je bio prvi put da su kamere sve snimile. I svi su bili šokirani. Svi, osim Bobija Firmina.

“Poznavao sam ih dobro, možda bolje nego bilo ko drugi. Ja sam bio s njima na terenu, uvek između njih dvojice. Viđao sam iz prve ruke te poglede, grimase, govor tela, nezadovoljstvo kada je jedan bio ljut na drugog. Mogao sam da ga osetim. Ja sam bio veza u igri, vatrogasac u tim trenucima. Za mnogo je to bila prva svađa Sadija i Moa, prva i poslednja. Ali ja sam znao da se kuva još iz sezone 2018/2019. Moja dužnost je bila da gasim požar, da dolivam vodu, nikad benzin. Obično bi sve brzlo prošlo, na sledećoj utakmici bi se normalno dodavali, zajedno bismo slavili... Ovog puta, maske su pale“.

Sve probleme su sjajno krili. Ali tad protiv Barnlija ceo svet je video. E sad, nazad na one mimova. Konkretno u ovom sukobu Firmino nije imao ulogu. Međutim, kada su svi tunelom išli ka svlačionicama, Bobi se našao između Salaha i Manea. Kamere su i tada snimale, a Bobi je napravio tu sada već kultnu facu.

“Dok smo izlazili, raspoloženje je bilo loše. Nije bilo one radosti zbog pobede, četvrte u četiri premijerligaške utakmice. I ja tako idem, opet između ove dvojice. Iza Salaha, ispred Manea, a kamera zuri u nas. Kad sam je video, nisam mogao da prestanem da se smejem. Napravi sam tu grimasu, kao da sam hteo da kažem: ’Jeste li videli to? Ova dvojica se dokačiše! Ali ne brinite, nije to ništa’. Nije bilo smešno. Potencijalno je moglo da nam stvori i probleme. Ali ironija u tom izrazu je govorila da znam da se neće desiti ništa previše oziljno. Možda su šef i drugi bili zabrinuti. Ja nisam. I mislim da su se navijači Liverpula, kada su videli tu moju facu, dobro nasmejali“.

Firmino je prosto uvek bio šaljivdžija među njima. Salah i Mane su bili malo teži tipovi. Prvo o Egipćaninu...

“Salah nas je sve nervirao kada nije hteo da doda. Ja sam to znao da ’hendlujem’ bolje od većine. Klop je o tome pričao pred celom ekipom: kad je saigrač u boljoj pozicijji, loptu moraš da dodaš. Jasan signal uperen ka Salahu. Moram da priznam da se sa godinama značajno popravio. Bio je manje sebičan. Mada svaki strelac mora da bude malo ’alav’ pred golom. To je normalno“.

A, Mane?

“Mane je malo bio napetiji. Bio je najeksplozivniji od nas trojice. A bio je i čovek sa kojim sam imao najviše slobode da razgovaram o tome. Uvek smo pričali, savetovao sam ga, pokušavao da ga smirim“.

Salah i Mane zajedno?

“Nikada nisu bili najbolji prijatelji. Svak se držao za sebe. Retko su govorili, možda je bilo u vezi sa rivalstvom Egipta i Senegala. Zaista ne znam. Ali nikada nisu prekinuli veze. Uvek su se ponašali kao najveći profesionalci“.

Dobro, bilo je trenutaka kada je Firmino morao da priskače u pomoć.

“Nikada nisam birao strane, zato su me voleli. Uvek sam dodavao loptu obojici, meni je najdraže bio da tim pobedi. Mnogi pričaju o tome šta sam u taktičkom smislu doneo tom triju, ali možda jednako važan je bio taj ljudski element: moja uloga mirotvorca, nekoga ko ujedinjuje. Da nisam to radio, sevale bi oluje na terenu“.

Roberto Firmino (©Reuters)

Po samog Firmina nije to uvek bilo najbolje.

“Možda zato je Klop baš mene najčešće menjao. Nas trojica smo bii veoma različite ličnosti, a šef je znao da ja neću da bacam flašice po terenu ili ništa tome slično. Ako bih se naljutio, razgovarao bi posle toga sa njim. I tako je bilo lakše zameniti Bobija nego da uznemiravaš drugu dvojicu. Svi su znali kako to funkcioniše, uključujući i igrače. Najgore čuvana tajna u Liverpulu. Naravno, niko me nikad nije pitao kako se ja osećam. To je jednostavno u mojoj prirodi. Tim je na prvom mestu. Šef je to znao“.

I navijači su to znali. Mada se malo i preterivalo. Pa su svi pričali da je Firmino predao Maneu dres sa brojem 11 kada je ovaj stigao samo zato što je velikodušan.

“Mene su uvek gledali kao najdarežljivijeg, kao napadača koji radi prljav odbrambeni posao kako bi ovaj duo zasijao pred golom. Savršena priča, tipičan ja. Samo što nije bilo baš tako. Jednostavno sam hteo da uzmem ’devetku’ kad je Kristijan Benteke otišao... Nosio sam ’desetku’ u mlađim kategorijama, pa u Hofenhajmu 22 i opet 10... ’Desetka’ je kod Brazilaca broj najboljeg igrača, Pele ju je učinio besmrtnom. Međutim, u Liverpulu je broj 10 nosio moj prijatelj Filipe Kutinjo, a i ’devetku’ Brazilci mnogo cene. Nju je nosio Ronaldo. Pa sam je i ja voleo“, otkriva genijalni Roberto Firmino.