Filip Stuparević, globtroter sa 24 leta: Votford nikad video, prekretnica u Emiratima, preporod u Sloveniji

Iako ima samo 24 godine, za Filipa Stuparevića se može reći da je iskusan igrač. Utisak je da je na fudbalskoj sceni znatno duže, a razlog takvom utisku leži u činjenici da je već sa 15 godina osetio barut profesionalnog fudbala igrajući za Vodžovac. Debitovati u tako ranom životnom dobu, ipak, nije čest slučaj, pogotovo u fudbalu kakav je naš, gde fudbaleri u tim godinama ne igraju ni u kadetskim selekcijama, sve i da su ozbiljni talenti u pitanju.

Momak rodom iz Beograda već je stigao da proputuje Srbiju, Italiju, Češku, Sloveniju, Saudijsku Arabiju i trenutno Škotsku gde od ovog leta nosi dres Madervela. U razgovoru za naš portal, Filip Stuparević se prisetio svih dosadašnjih lepih i onih manje lepih trenutaka u mladoj karijeri, u kojoj već ima dosta uspona i padova.

„Neverovatan osećaj je bio kad sam debitovao u seniorskoj konkurenciji. Bio je to meč protiv Spartaka, Bratislav Živković me je uveo u igru. Treniram fudbal od pete godine. U tom trenutku se deset godina bavim onim što volim najviše na svetu. Drugačije je sve, niste svesni svega toga, u tom momentu sam potpisao profesionalni ugovor sa Voždovcem. Ulaziš u svet odraslih, ozbiljnih ljudi, mahom mnogo starijih od tebe. Meni je saigrač tada bio Predrag Sikimić – bio je stariji od mene 18 godina. Na pripremama su me čak stavii u sobu zajedno sa njim. Ne možete da verujete da nešto tako može da vam se desi dok to zaista i ne iskusite. Ubrzo mi stiže ponuda od Votforda, klub je prihvatio i ostao sam još šest meseci na pozajmici . Koliko mi je iskustvo Sikimića pomoglo govori i činjenica da sam za polusezonu imao osam golova i šest asistencija. Nije to bio neki spektakularan učinak, ali ja u tom momentu imam 17 godina, nije uopšte loše", priseća se Stuparević.

Pored toga što je najmlađi debitant u istoriji Mozzart Bet Superlige, Stuparević je i jedan od najmlađih strelaca. Bilo je to devetog avgusta 2017. na stadionu Partizana. Zmajevi su bez trunke respekta došli u Humsku i nadigrali tada aktuelnog šampiona (3:1).

„Nema lepšeg osećaja nego kada postignete gol protiv nekog od večitih rivala. Pogotovo, što mi je to bilo prvi put da sam zatresao mrežu u seniorskoj karijeri. Moj gol je bio izjednačujući, promenio je tok cele utakmice.

Posle odlaska iz Srbije, sledi vrlo čudan period u Votfordu.

„Sve sam obavio u Italiji. Potpisao ugovor, uradio lekarske preglede i sve ostalo. U tom periodu je bilo teško izvaditi vizu za Englesku, moji tadašnji menadžeri to nisu uspeli da mi obezbede. Nikad nisam posetio Votford, niti je bilo ko iz kluba bio uz mene. Nisam čak ni obukao dres i slikao se sa njim. Zašto je to tako? Pitajte menadžere. Iz sadašnje perspektive, verovatno ne bih izabrao Englesku. Opet, nisam se ja mnogo pitao u momentu prelaska u Votford. Samo mi je rečeno „završili smo transfer, sve je dogovoreno“. Ja sam tek posle nekoliko godina saznao da je, recimo, Tvente poslao konkretnu ponudu Voždovcu za mene. Imao sam opciju i za Portugaliju, Italiju. Bio sam srećan zbog toga što idem u Premijer ligu, ali sam znao da ću tamo jako teško dobiti šansu, imao sam jedino srpski pasoš, što u Engleskoj ne vredi mnogo, samim tim je i još teže doći do radne dozvole. Jedini put kad sam imao komunikaciju sa ljudima iz Votforda bilo je kad sam hteo da ih tužim, a tadašnji sportski direktor Kristijano Đereta me zvao da je povučem. Neke stvari su mi došle preko glave. Imao sam ponudu da se vratim u Srbiju, ali mi nisu dali. Sve vreme sam trenirao i radio sa igračima Udinezea, s obzirom da Udineze i Votford imaju istog vlasnika. Izgubio sam godinu dana sudeći se sa Votfordom".

Iako je samo trenirao, iz Udina vuče lepe uspomene, jedino što nije stigao da upozna Antonija Di Natalea.

„Nisam imao priliku, ali je Udineze tada imao odličnu ekipu. Delio sam svlačionicu sa Rodrigom De Polom, bilo je momaka sa Balkana, Ilija Nestorovski, Petar Mićin, Andrija Balić, tu je bio i Poljak Lukaš Teodorčik. Mnogo su mi pomogli. Bio je to nezgodan period. Prvi put napuštaš kuću, roditelje, ideš na pripreme sa ekipom koja nije iz Srbije".

Odlazak u Emirate, odnosno Al Urubu se, opet ,nije ispostavio kao dobar potez.

„Prekretnica karijere. Rekao sam sebi posle ovoga ili se vraćam u Evropu, ili ću igrati po Kataru, Emiratima, Kini, Japanu. Ne znam šta bih rekao, davao sam golove, a opet, nisam bio srećan tamo, nije bilo te draži kao u Evropi. Nekad nije sve ni u parama. Pre nekoliko dana sam imao ponudu da odem u Katar, ali odbio sam. Smatram da igrači, ako su mladi, ne treba da biraju te lige iz arapskog sveta. Mislio sam da će mi biti bolje. Bez obzira na sve, uvek sam verovao u sebe. Nikad nisam došao u situaciju da razmišljam da li treba da nastavim da igram".

Dolazak u Metalac značio je i povratak Filipa Stuparevića u srpski fudbal, čak i postepeno vraćanje na scenu posle mučnog perioda u Votfordu.

„U Gornji Milanovac sam došao posle rešavanja spora sa Votfordom. Bio je to moj prvi angažaman posle godinu dana. Sećam se kad sam dao gol protiv Vojvodine – veće radosti nije bilo. Čak mogu da kažem da sam tad bio srećniji nego kad sam zatresao mrežu protiv Partizana. Kao da nisam igrao fudbal deset godina i onda počneš utakmicu i odmah – gol. Malo je falilo da mi krenu suze. Borio sam se sam protiv sebe, bilo mi je mnogo teško. Porodica je bila stalno uz mene i svi smo prošli period od najtežih godinu dana u mojoj karijeri. Metalac je bio novi početak, a posebna zahvalnost ide Žarku Lazetiću. Oscilirao sam dosta, videlo se da dugo nisam igrao, kaskao sam fizički malo za ostalima. Nije bilo idealno, ali sam se polako vraćao. Od Lazetića sam uvek dobijao podršku, istrpeo je moje greške i mnogo mi je pomogao da se vratim u formu“.

Negde između perioda u Saudijskoj Arabiji i povratka u Srbiju, uglavilo se kratko iskustvo u Češkoj – tačnije Pribramu.

„Dolazim u finišu prelaznog roka, pičam sa trenerom i on mi samo kaže „pokušaj da se nametneš“. Kad to kažete nekome ko u tom momentu ima 18 godina, nije uopšte prošao pripreme sa ekipom i došao je u minut do 12 – to je bio pakao. Bio sam treći špic, nekad mi je izgledalo da sam tu samo da bi popunio broj. Nemoguće je da nametnete tako mladi, a ne poznajete nikoga. Neće niko da rizikuje sa nekim koga ne poznaje“.

Potpuni preporod desio se prethodne sezone u Domžalama, 23 utakmice sedam golova i kao nagrada – transfer u Škotsku.

„Da nisam ušao u pregovore sa Madervelom, sigurno bih ostao u Sloveniji. Domžale su fantastična sredina. Saradnja sa Domžalama je jedna od najlepših stvari koje su mi se desile u karijeri. Ljudi su bili fenomenalni, nikad nisam video toliko fudbalski zdravu sredinu. Moj bivši saigrač Luka Topalović je pojačao Inter. To pokazuje koliko se u klubu dobro radi. Verujte mi, taj momak bi mogao da ima sjajnu karijeru“.

Nisu česti slučajevi da srpski igrači odlaze u Škotsku. Igrač iz Srbije koji je u toj zemlji ostavio najdublji trag je svakako Gordan Petrić, a Stuparević je rešio da krene njegovim stopama.

„Fizički, vrlo teška i zahtevna liga. Neki moji saigrači iz Madervela su igrali u Engleskoj i rekli su mi da je nešto najbliže Čempionšipu. Ako niste kondiciono na nivou, teško ćete se probiti. Što se tiče svega ostalog, stvarno je super. Gde god da odete, koji god grad, stadion je pun. Lokalni patriotizam je izražen, svako navija za klub iz svog grada, iako ima sredina koje su, na primer, daleko od Glazgova, ali ljudi tu navijaju za Seltik ili Rendžers", završava Filip Stuparević.

PIŠE: Nemanja Rakanović