Feđa Dudić, tvorac kragujevačkog čuda: Želimo da priuštimo najveću radost u istoriji kluba

Odavno jedan trener nije tako brzo pridobio simpatije po pravilu rezervisane i kritički nastrojene kragujevačke publike kao Feđa Dudić. Mladi bosanski strateg je za nepuna dva meseca od kako je preuzeo užareno kormilo kragujevačkog superligaša doživeo da mu čitava zapadna tribina stadiona „Čika Dače“ kliče usled sjajnih rezultata koje Crveni beleže pod njegovim vođstvom. Radnički je pod Dudićevom komandom na poslednjih sedam prvenstvenih utakmica upisao pet pobeda, uz ofanzivnu, dopadljivu i prilično efikasnu igru, koja nailazi na sveopšte simpatije fudbalske javnosti u Srbiji.

Trebalo je hrabrosti preuzeti ekipu koja je u trenutku Dudićevog dolaska bila prikovana za začelje tabele sa svega tri boda u prvih osam kola. Ipak, želja za dokazivanjem u Mozzart Bet Superligi, kao i Dudićeva urođena sklonost ka prihvatanju najtežih mogućih izazova bili su presudni da nekadašnji strateg mostarskog Veleža, Sarajeva i GOŠK-a iz Gabele svoju trenersku karijeru nastavi u klubu iz šumadijske prestonice.

„Posle odlaska iz Sarajeva dugo sam vagao gde bih mogao da nastavim karijeru. Mada sam imao ponude nekolicine klubova, što iz Bosne i Hercegovine, što iz Srbije, nisam želeo da se zalećem. Radnički mi se učinio kao idealna prilika, s obzirom na to da je u tom trenutku imao vrlo malo bodova, a da je sa druge strane imao prilično kvalitetnu ekipu, koja definitivno nije zasluživala tako loš plasman. Bio sam uveren da sa tom ekipom može mnogo toga da se napravi i drago mi je kada vidim da nisam pogrešio u proceni“, sa zadovoljstvom konstatuje Dudić na samom početku intervjua za Mozzart Sport.

POBEDA U PANČEVU KLJUČNA ZA REZULTATSKI PREPOROD

Prioritet svih prioriteta bio je udahnuti ekipi nov život, odnosno povratiti igračima lošim rezultatima narušeno samopouzdanje.

„Kada izgubiš sedam od prvih osam utakmica, onda je i normalno da nemaš bogzna kakvo samopouzdanje. Mi smo postepeno, kroz razgovore sa igračima, počeli da podižemo moral ekipi. Ja sam u tim trenucima govorio igračima da moraju da veruju u sebe i da se drže našeg plana, te će bolji rezultati vremenom doći.“

Tako je i bilo. Već u prvoj utakmici pod Dudićevom komandom Crveni su zabeležili pobedu i to na gostovanju jednom od glavnih rivala u borbi za opstanak, ekipi pančevačkog Železničara. Bila je to jesenja prekretnica za Kragujevčane, iskra koja je zapalila pobednički plamen i označila kraj rezultatske dubioze.

„Ta pobeda u Pančevu bila je verovatno ključna za rezultatski preporod. Brzo smo poveli, što nam je svakako podiglo samopouzdanje u nastavku utakmice, iako nas je, moram da priznam, sreća pomazila u nekoliko situacija tokom prvog poluvremena. Znajući da je ekipa u prethodnim utakmicama imala tendenciju da se samoinicijativno povuče u drugom poluvremenu, na pauzi sam igračima rekao da se ni po koju cenu ne povlače, već da nastave sa ofanzivnom igrom kao da je rezultat 0:0. Epilog svega je da smo odigrali vrlo dobro drugo poluvreme, postigli gol i imali još nekoliko prilika da pobedu učinimo ubedljivijom. Mislim da su posle te utakmice igrači zapravo shvatili koliko mogu i ta pobeda nam je dala krila za nastavak prvenstva.“

SNAGA U TIMSKOM KVALITETU

Dudić ističe da je prijatno iznenađen brzinom kojom su se igrači Radničkog adaptirali na njegove zahteve i način rada.

„Bez želje da osporim rad prethodnog stručnog štaba, činjenica je da je ekipa na samom početku prvenstva uglavnom primala golove i gubila utakmice u drugom poluvremenu, što znači da nije bila u baš najboljem fizičkom stanju. Mi smo izmenili način rada, pojačali intenzitet treninga i što je najvažnije promenili smo način razmišljanja kod igrača, što je dalo željene plodove. Poučen iskustvom iz drugih klubova u kojima sam radio, nisam očekivao da će se igrači tako brzo privići na moj režim rada. Evidentno je da su igrači ovde talentovaniji, školovaniji i taktički obučeniji, pa im je samim tim i lakše da usvoje određene zahteve trenera.“

Dudićevim dolaskom na klupu živnuli su i pojedini igrači koji su kuburili sa formom na samom početku sezone. To se posebno odnosi Džofrija Činedu i Stefana Čolovića, koji su se usled nešto slabijih partija u prvih nekoliko utakmica našli na meti kritika navijača.

„Pre nego što sam došao u klub, ja sam onako, gledajući iz fotelje, imao totalno drugačije mišljenje o pojedinim igračima. Recimo, znam da je Činedu bio na udaru kritika navijača zbog nešto lošijih igara, ali je on u poslednje vreme značajno podigao formu. Pritom smo ga rasteretili određenih obaveza u defanzivi, što mu je omogućilo da se u potpunosti fokusira na ono što treba da radi, a to je da postiže golove. Ista situacija je i sa Čolovićem. On je i u periodu dok je trpeo kritike radio dosta korisnih stvari za ekipu, konstantno vezivao po dvojicu-trojicu protivničkih igrača na sebe, ali nije ulazio u šanse, niti postizao golove, a onda je usledila ta utakmica u Kruševcu u kojoj je eksplodirao i postigao dva gola, čime je utišao kritike na svoj račun.“

U odnosu na većinu superligaških timova kod kojih se sve uglavnom vrti oko jednog ili dvojice igrača, Radnički ima jedan dobro izabalansiran tim gde na svakoj utakmici iskoči drugi pojedinac.

„To što u svakoj utakmici imamo novog junaka posledica je pre svega timskog kvaliteta. Mi smo ekipa koja ne zavisi isključivo od jednog ili dvojice pojedinaca, već svi igrači daju podjednak doprinos igri i rezultatima. To nas ujedno čini i prilično nezgodnom ekipom za skautiranje jer protivnici ne znaju odakle im preti veća opasnost.“

VIDAKOV ZASLUŽIO GOLOVE, VERA U MLADE SNAGE

Svaka utakmica izrodi nekog heroja, pa se tako na gostovanju u Kruševcu istakao Stefan Čolović, protiv lučanske Mladosti je blistao Luka Zorić, dok je poslednju utakmicu protiv Voždovca obeležio Milan Vidakov, momak za koga Dudić ima samo reči hvale.

„Jako mi je drago za Vidakova što je ušao u pravu golgetersku formu. Bilo mi je žao dok sam ga gledao kako se nervira što ne može da postigne gol na treninzima. On je neko ko je maksimalno posvećen, neko ko izgara na svakom treningu, tako da su ovi golovi neka vrsta zaslužene nagrade za sav njegov trud. Takođe, on je neko ko ne doprinosi ekipi samo golovima, već aktivno učestvuje u svim fazama igre, što ga čini jednim jako zahvalnim igračem.“

Bonus igrači predstavljaju veliki problem za većinu superligaških ekipa, ali ne i za Kragujevčane, koji se mogu pohvaliti velikim brojem mladih i talentovanih fudbalera koji dobijaju sve značajniju ulogu u prvom timu.

„Činjenica je da imamo veliki broj mladih igača koji postepeno dobijaju sve zapažaniju ulogu. Primera radi, mladi Adžić je pre mog dolaska u klub bio druga ili treća opcija na mestu desnog bočnog igrača, ali se dobrim radom na treninzima i kvalitetnim partijama vremenom ustalio u startnoj postavi. Takođe, Gluščević i Aleksić su dobili značajniju ulogu u timu, iz čega se vidi tendencija da što više forsiramo i afirmišemo mlade igrače koji predstavljaju budućnost kluba.“

©MN Press

Iako slovi za trenera koji preferira ofanzivni fudbal i igru na „gol više“, Dudić dosta pažnje posvećuje defanzivi. Radnički se ove sezone može pohvaliti prilično kvalitetnom i iskusnom zadnjom linijom, sa igračima bogatog inostranog staža poput Slobodana Simovića ili Milana Mitrovića, dok se u poslednje vreme dobrim igrama posebno ističe nigerijski internacionalac Entoni Izučukvu, koji je za relativno kratko vreme postao jedan od nosećih stubova odbrane kragujevačkog tima.

„Entoni je posle nešto lošijeg izdanja na debiju protiv Partizana počeo da pruža sve bolje partije, pokazujući da se radi o kvalitetnom i veoma zahvalnom igraču koji unosi sigurnost i mirnoću u zadnju liniju. Mislim da sa njim i Simovićem imamo vrlo kvalitetan tandem centralnih defanzivaca, uz iskusnog Mitrovića koji je uvek spreman da uskoči sa klupe i obavi dobar posao, kao što je to učinio na prethodnoj utakmici sa Voždovcem.“

Posle vrtoglavog rezultatskog uspona i pozicioniranja u gornjoj polovini tabele, postavlja se pitanje koliki su zapravo krajnji dometi Kragujevčana u nastavku prvenstva, odnosno mogu li Crveni da naprave iskorak u odnosu na prethodnu sezonu i umešaju se u borbu za izlazak na evro-scenu.

„Kada sam preuzeo ekipu, glavni cilj bio je doći u sigurnu zonu koja će garantovati opstanak. Međutim, ja sam čovek koji se nikada ne zadovoljava postignutim i uvek težim ka višim ciljevima. U tom smislu, moja želja je da Radnički dodatno napreduje na tabeli, ali u isto vreme ne želim da stvaram preveliku euforiju i zalećem se sa obećanjima. Naše je da pričamo na terenu, ali da imamo visoke ambicije - imamo, jer čovek koji nema ambicije i neki cilj pred sobom ne treba da se bavi ne samo fudbalom, već bilo kakvim poslom. Radićemo naporno, ići utakmicu po utakmicu i onda ćemo tog 23. decembra podvući liniju da vidimo gde smo i šta smo, odnosno šta nam je to potrebno kako bismo na proleće bili još bolji i kako bismo navijačima Radničkog priuštili radost kakvu možda nikada nisu osetili u sto godina dugoj istoriji kluba.“

LOŠI TERENI NAJVEĆA MANA SRPSKOG FUDBALA

Posle dvomesečnog staža u srpskom fudbalu, Dudić je potpuno merodavan da povuče paralelu između Mozzart Bet Superlge i Premijer lige BiH. Kada je reč o srpskoj Superligi, bosanski stručnjak najviše zamerki ima na računa terena za igru, koji su, za razliku od BiH gde se poslednjih godina dosta ulaže u sportsku infrastrukturu, u prilično lošem stanju.

„Ono što mi je odmah zapalo za oko, to je veoma loše stanje terena u Srbiji. Mislim da u čitavoj ligi ima možda 4-5 terena koji su kako treba, dok su ostali tereni, a tu ubrajam i naš, dosta teški za igranje. Za jednu ligu koja daje pet učesnika evropskih takmičenja i koja ima direktnog predstavnika u Ligi šampiona sportska infrastruktura bi morala da bude na znatno višem nivou. Sa druge strane, u BiH se u poslednje vreme izgradilo dosta hibridnih terena koji ubrzavaju igru i samim tim podižu njen kvalitet.“

Što se tiče igračkog kvaliteta, Dudić smatra da je on u Srbiji ujednačeniji nego što je to slučaj u BiH, gde je znatno izraženiji jaz između ekipa koja se bore za Evropu i onih koje teže ka opstanku.

„U Srbiji svaka ekipa ima po dva-tri vrhunska pojedinca koji nose ekipu. Primera radi, kada smo radili skauting za utakmicu u Pančevu, tu sam zapazio dva-tri vrlo dobra igrača u ofanzivnom delu, a radi se o ekipi koja je u tom trenutku bila predzadnja na tabeli. U BiH to već nije slučaj. Tamo je već nešto izraženija razlika u kvalitetu između ekipa koje se bore za Evropu i onih koje se bore za opstanak.“

Mladi stručnjak dodaje da je prijatno iznenađenjen kvalitetom suđenja u Mozzart Bet Superligi, koje je po njegovom mišljenju na prilično visokom nivou.

„Moram istaći da je suđenje u Mozzart Bet Superligi veoma dobro. Za sada se nisam suočio sa nekim namernim i kardinalnim greškama. Naravno, dešavaju se propusti kao i svuda, ali su oni nenamerni. U BiH je drugačija situacija. Tu se više pažnje posvećuje tome ko sudi, ali mislim da se taj trend u zadnje vreme polako popravlja.“

PRAVOM NAVIJAČU JE MESTO NA STADIONU, A NE PORED TV EKRANA

Strateg Radničkog sve češće izražava svoju rezigniranost činjenicom da njegovu ekipu, uprkos odličnim igrama i rezultatima, u proseku prati između 500 i 1.000 ljudi, što je, prema njegovim rečima, i više nego slaba poseta za četvrti po veličini grad u Srbiji.

„Ja sam zaista tužan kada vidim da na 'Čika Daču' dođe po 400-500 ljudi. Izuzetak su utakmice protiv Zvezde i Partizana kada bude i po nekoliko hiljada gledalaca. Mislim da smo igrama i rezultatima u poslednje vreme zaslužili daleko veću podršku publike. Za grad koji ima 170.000 stanovnika, ne računajući okolinu, poseta od 4-5.000 ljudi treba da postane neka vrsta standarda. Znam da je sad hladnije vreme i da je lakše i udobnije gledati utakmicu iz topline svog doma, ali ako si pravi navijač, onda za tebe ne postoji izgovor da ne budeš na stadionu.“

Rešenje za ovaj negativan trend Dudić vidi pre svega u boljem marketingu, kako bi se podigla svest kod ljudi da treba da dolaze na stadion.

„Najpre moramo poći od svog dvorišta i upitati se šta mi kao klub možemo da učinimo kako bismo privukli publiku na stadion. Klub mora da posveti veću pažnju marketingu i da se navijači nizom akcija podstaknu da dođu na utakmicu. Jedan od načina je da se ide po školama i da se dele karte deci, koja će potom u pratnji svojih roditelja doći na stadion. Najlakše je samo sedeti i kukati kako nema publike. Treba ljude neprekidno 'vući za rukav' i zaintrigirati ih dovoljno da dođu i pogledaju o čemu se tu radi. Ono što sam video na utakmicama protiv Zvezde i Partizana, gde više od polovine stadiona navija za Radnički, jasno pokazuje koliko Kragujevčani vole ovaj klub. Samo ih je potrebno podstaći da tu svoju ljubav pokažu dolaskom na stadion.“

VELEŽ ZAUVEK U SRCU, EPIZODA U SARAJEVU VELIKI OŽILJAK

Pre dolaska u Srbiju, Dudić je svoju trenersku karijeru gradio u rodnoj Bosni i Hercegovini. Iako je trenersko ime stekao radeći u velikanima tamošnjeg fudbala kao što su Velež i Sarajevo, Dudić nikada ne propušta da pomene klub koji ga je faktički lansirao u trenersku orbitu, a to je GOŠK iz Gabele.

„Ovim putem koristim priliku da izrazim veliku zahvalnost ljudima iz GOŠK-a, pre svih predsedniku Luji Iliću i direktoru Andriji Jankoviću, koji su verovali u mene u trenucima kada je moja trenerska karijera bila na samom početku. Njihova je zasluga što sam uopšte počeo da se bavim ovim poslom. Preuzeo sam GOŠK-a u teškom trenutku, kada je ekipa vezala šest uzastopnih poraza i bila maltene viđena za ispadanje iz lige. Znam da je moje imenovanje za trenera GOŠK-a u javnosti, a i kod određenog dela mojih kolega, doživeljen sa podsmehom, ali sam ja zato svojim radom i rezultatima pokazao koliko vredim.“

Najlepše stranice svoje trenerske karijere Dudić je ispisao u mostarskom Veležu. Pod njegovim vođstvom Rođeni su osvojili Kup BIH, čime su prekinuli više od tri decenije dugu trofejnu apstinenciju, i prvi put od raspada SFRJ ugledali svetlost međunarodne fudbalske pozornice, predstavljajući BiH u Ligi konferencije.

„Sve najlepše što sam doživeo u dosadašnjoj trenerskoj karijeri, doživeo sam u Veležu. Moja ljubav prema Veležu nikada neće prestati, i sada, koliko mi to obaveze dozvoljavaju, koristim svaku priliku da odem u Mostar i uživo pogledam neku Veležovu utakmicu. Svestan sam da ima onih kojima se možda nije svideo način na koji sam otišao iz kluba, da je određeni deo navijača to doživeo kao neku vrstu izdaje, ali ja moram podsetiti da je u trenutku mog odlaska Velež igrao Evropu, da je imao formiran kostur tima i dosta novca na računu. Dakle, nisam neko ko je ostavio klub na cedilu, već je klub u momentu mog odlaska bio na daleko višem nivou u odnosu na period kada sam stigao u klub.“

Posle sjajnih rezultata sa Veležom, Dudić je preuzeo ekipu Sarajeva, gde se odmah po dolasku u klub suočio sa brojnim pehovima, koji su se odrazili na rezultatski učinak ekipe i doveli do prevremenog okončanja saradnje.

„Epizoda u Sarajevu predstavlja veliki ožiljak za mene jer znam kroz šta smo sve prošli i kakve su nas sve nesrećne okolnosti zadesile. Treba imati u vidu da jeklub tada imao daleko skromnija ulaganja u tim nego što je to danas slučaj. Svaki pravi navijač Sarajeva zna kako sam radio i kako je ta ekipa igrala pod mojim vođstvom. Zbog toga verovatno i dan-danas dobijam veliku podršku od strane mojih sugrađana.“

Malo je nedostajalo da Dudić minulog proleća sedne na klupu Novog Pazara, ali je zbog loše atmosfere unutar kluba nakon napada huligana na golmana i kapitena ekipe Filipa Kljajića, u poslednjem trenutku odlučio da odustane od već ugovorenog angažmana.

„To su trenuci kada jednostavno moraš da budeš razuman čovek. Ja sam u Novi Pazar došao na poziv sekretara kluba Fikreta Međedovića i tadašnjeg predsednika Rasima Ljajića. Neposredno pre mog imenovanja dogodio se napad na golmana i kapitena ekipe Filipa Kljajića, koji je narušio atmosferu u čitavom klubu. Ja sam tada od sekretara Međedovića zatražio da prolongira moju promociju dok ne obavim razgovor sa igračima i uverim se kakvo je stanje u svlačionici. Tada sam video da je kod većine igrača prisutan strah jer su verovatno mislili da bi to što se dogodilo Kljajiću sutra moglo da zadesi i njih same. Nakon toga sam se čuo i sa Filipom, koji je bio odlučan u nameri da napusti klub. Nedugo zatim se i Rasim Ljajć povukao sa mesta predsednika kluba, tako da mi nije preostalo ništa drugo osim da odustanem od tog angažmana. Smatrao sam to nekom vrstom moralne obaveze prema ljudima sa kojima sam se dogovarao o saradnji. Inače, o Novom Pazaru kao klubu imam samo reči hvale. To je klub u kome sam proveo jedan deo igračke karijere i ta sredina mi je ostala u vrlo lepom sećanju.“

SRBIJA MOŽE BOLJE, U BIH NEOPHODNO ZAJEDNIŠTVO IGRAČA, SAVEZA I NAVIJAČA

U periodu dok radimo ovaj intervju na snazi je reprezentativna pauza, što je idalna prilika da sa Dudićem izanaliziramo učinak reprezentacija Srbije i BiH u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.

Orlovi su nakon više od dve decenije čekanja izborili plasman na završni turnir prvenstva Evrope, nakon što su u čini se nikada lakšoj kvalifikacionoj grupi zauzeli drugo mesto iza Mađarske, od koje su izgubili oba meča.

„Česititam reprezentaciji Srbije na plasmanu na Evropsko prvenstvo. Imala je grupu kakva se samo poželeti može, možda i nikad lakšu u istoriji kvalifikacija. Ipak, da bi napravili nešto više na Evropskom prvenstvu, moraju mnogo bolje. Kvalitet je nesporan, ali je potreban dodatni pomak u samoj igri kako bi se prošla grupna faza, što je pretpostavljam primarni cilj.“

Što se tiče selekcije BiH, ona je takmičenje u kvalifikacionoj grupi sa Portugalom, Slovačkom, Luksemburgom, Islandom i Lihtenštajnom završila na pretposlednjoj petoj poziciji, što je plasman ispod svakog očekivanja. Ipak, ostaje nada da će popularni Zmajevi kroz martovsko doigravanje uspeti da se domognu učešća na završnoj smotri Starog kontinenta.

„Što se tiče reprezentacije BiH, tu je sve u nekom kontrastu. Menjaju se stalno selektori i traže dežurni krivci. Primetan je izostanak tog pozitivnog naboja i takmičarskog žara kod igrača, kakav je recimo prisutan u selekciji Hrvatske. Tome u velikoj meri doprinosi i stručni štab svojim izjavama, pa tako imamo selektora koji je pred utakmicu sa Luksemburgom izjavio kako nije sramota izgubiti od takve selekcije. I onda se dogodi da taj isti Luksemburg deluje kao Portugal u utakmici sa nama. Postoji naravno još uvek nada u taj martovski baraž, ali do tada mora da se promeni ta negativna klima u i oko reprezenzacije. Mora ponovo da se stvori zajedništvo između igrača, navijača i nacionalnog saveza kao što je to bio slučaj onda kada smo se plasirali na Svetsko prvenstvo. Ja ću naravno nastaviti da verujem i navijaću kao i do sada, ma ko bio selektor, ali jednostavno treba neke stvari izneti na svetlost dana zarad sveopšteg boljitka“, zaključio je Dudić razgovor za Mozzart Sport.