F*ck cancer, samo dva puta se živi

Ovo je priča o sudbini, o bajkama, o životu. I nema nikakvih sličnosti sa fudbalskim bajkama kakve smo do sada poznavali... Sa Dancima koji su sa roštiljanja umesto Jugoslavije otišli na Euro '92 i osvojili ga, sa grčkom falangom o koju su se 2004. godine razbili Zinedin Zidan, Tjeri Anri i njihova Francuska, te Portugalija Luisa Figa, sa Lesterovim čudom na Ostrvu 2016. koje možda nikada neće biti ponovljeno.

Ovo je priča koja počinje jednom od najsurovijih rečenica koje neko može da vam kaže. Ne zato što to želi, već zato što je jednostavno tako: "Dijagnostikovan vam je kancer". Muk. Tišina u prostoriji, u ušima bubnjevi, u glavi nesnosan pritisak. Vreme na pauzi. Kao u filmskoj sceni kada glavnom protagonisti odlutaju misli, a sve oko njega, prosto, stane.

Bilo je to jula 2022. godine, tek dve sedmice nakon što je Sebastijan Ale kompletirao transfer u Borusiju iz Dortmunda vredan 31.000.000 evra, pošto je nagovešteno da sa takvim igračem, Milioneri mogu da zaprete Bajernu u borbi za titulu ako bude imao pravi tretman od saigrača, poput onog koji je u Ajaksu imao od Dušana Tadića ili Ajntrahtu kod Filipa Kostića.

Ali poznata vam je ona priča o sudbini koja se smeje, dok mi pravimo planove za život. Došao je Ale na Vestfalen sa željom da pokori Bundesligu, već po odlasku na pripreme dobio je dijagnozu koja menja život, misli, navike, pordične odnose.

"Prvog dana nisam tačno znao da je kancer. Samo su rekli tumor. Ali ja nisam lekar. Nisam tačno ni znao šta to znači. Onda sam pitao doktora: Ovo je kancer, zar ne? Potvrdno je odgovorio. U tom trenutku shvatiš da se nešto ozbiljno dešava, da mnoge stvari mogu da se promene. Ali urolog mi je pomogao da ne budem uplašen. Uverio me je da je bolest izlečiva i bespogovorno sam prihvatio njegove reči", pričao je Ale za BBC posle uspešnog šestomesečnog oporavka, nakon što se početkom 2023. godine vratio fudbalu.

Statistike i brojke kažu da je rak testisa jedan od onih sa najvišim procentom uspešnog izlečenja. Ali kada se odjednom, bez ikakve najave nađete u vrtlogu emocija koje niko ne može da zakovitla tako surovo kao opake bolesti... Onda shvatite da svakome može da se dogodi, bez obzira na to što ste do juče mogli satima da trenirate, igrate utakmice i trčite dvocifren broj kilometara. Tada prava borba počinje. Naročito kada morate da saopštite porodici, a Ale je otac, suprug, brat.

"U početku nije bilo prostora da budem emotivan. Morao sam da budem iskren i otvoren sa suprugom. 'Sedi, moram nešto da ti kažem'. Morao sam da budem brz i direktan kako bi procesuirala situaciju. Ma koliko mi kasnije emotivno nije bilo lako, pomalo nepravedno je bilo što je celokupna pažnja usmerena na mene, a ne na druge ljude, na moju porodicu, koja je takođe patila. Deca su videla da mi se izraz lica promenio. To je za mene bio najteži momenat. Nivo stresa i zabrinosti. Mnogo više vodite računa o tome šta ćete i na koji način reći, kako ćete se ponašati u kući"

Malo, malo, fudbalsku planetu obilazile su Aleove fotografije iz bolničke postelje, bez kose... Hemoterapije su učinile svoje. Svet je slao poruke podrške, a Ale se vratio jer je bio potreban - bolesnima kao primer i vodilja, fudbalu kao heroj. Od januara 2023. godine ponovo je obukao dres, odigrao majstorsku polusezonu, vukao Borusiju ka meč lopti za skidanje Bajerna sa nemačkog trona, a onda je njemu i Milionerima zafalio još jedan gol u 38. kolu protiv Majnca.

Ali, život vam konstantno uzima i daje.

Aleu je pre manje od 18 meseci oduzeo osnovne životne radosti, pa mu je podario životnu pobedu karijere, a onda stavio veto na bundesligašku titulu i početkom aktuelne sezone mu oduzeo mesto u startnoj postavi Dortmunda. Život ili Niklas Filkrug. A onda mu je početkom 2024. ponovo dao... Ovoga puta ulogu tajnog agenta Džejmsa Bonda.

Čovek koji je jeo smrt: Sebastijan Ale za večnost afričkog fudbala (VIDEO)

Zbog rovitog zgloba nije odigrao nijednu utakmicu grupne faze Afričkog kupa nacija, one grupne faze u kojoj je njegova Obala Slonovače visila, u kojoj je poražena od Nigerije (1:0), ponižena od Ekvatorijalne Gvineje (4:0), pa uz dašak sreće u režiji Maroka uspela do nokaut faze kao trećeplasirana u grupi. Preživeo je domaćin turnira osminu finala i afrički klasik protiv Senegala, izborio produžetke u 86. minutu zahvaljujući penalu Frenka Kesija, pa u penal seriji uz Aleov precizan jedanaesterac došao do četvrtfinala. A od tada, robusni špic je konstantno predvodio napad Slonova.

Pa ipak, ako se Obala Slonovače protiv Senegala provukla, šta tek reći za četvrtfinale sa Malijem? Beg sa giljotine i obezbeđen produžetak u 90. minutu, onda gol za prolaz u 122. minutu!? Sve je to bio deo većeg plana, uvodni paragrafi u kulminaciju priče kakvoj fudbal, pardon, život, još nije svedočio.

Beše volej Alea i beše plasman Slonova u finale. Slonova koji su, podsetimo, pre nokaut faze smenili selektora Žan Luj Gasea i predali uzde selekcije u ruke Emersea Fajea, čoveka koji nikada pre nije imao samostalni trenerski angažman. Čisto da hronika duhova Afrike dobije još jedan sloj.

“Mi smo kao duhovi na ovom turniru, jednostavno ne možemo dva puta umreti", rekao je Dijakite nakon što je njegova horda smrti posejala preokret i u finalu protiv Nigerije.

A, ko drugi zadaje završni udarac nego onaj koji je, ma koliko u brojnim intervjuima odbijao da prizna, sigurno jače od ostalih saigrača osetio da ga je smrt pogledala. Ale je osetio iskonski strah. Jer šta je kancer nego asocijacija na smrt.

Ali sa strahom je naučio da živi. Istrčao s porukom "Fuck cancer" na kopačkama i đonom pregazio loptu, strah i Nigeriju za krunu kontinentalnog šampiona! Džejms Bond iz Obale Slonovače, jer je i on, kao i tajni agent, postao kult. Jer je u skladu sa naslovom čuvenog Bond filma sa Šonom Konerijem shvatio da se "Samo dva puta živi". Jer ko je bolje proslavio drugi rođendan od Alea, ko emotivnije slavi život nego Afrika?

Od maskarade, suza, plesova, vradžbina, kolorita na tribinama, preko hiljada navijača koje satima posle meča volonteri nisu mogli da isteraju sa travnjaka Alsan Utara stadiona, do snimaka Alea okruženog onima koji su sa njim proživeli bolničku postelju, suze, opadanje kose...

Kada se u Africi igra fudbal, ništa drugo ne postoji. Pa ni smrt.