Ex-Yu fudbal: Kako je jedan bolničar ozračio optimizmom buduću zvezdu beogradskog Jedinstva

Marijana Kovačević je postala svetski poznata po volšebnim metodama lečenja poznatih fudbalera, upinjali su se i domaći i strani mediji da saznaju što više o njoj, ali istina je da ona nije prvi "uljez" među doktorima koji su spasavali karijere. Jednom čoveku, koji je pre 86 godina bio samo medicinski tehničar na ortopediji dr Nikole Krstića u Subotici, uspelo je nešto spektakularnije. Šef je bio odsutan, morali su da zaplešu prsti njegovog ''šegrta''.

Sreću u nesreći da mu dopadne šaka imao je Mihajlo (Mihalj) Kečkeš, lokalni fudbaler, budući reprezentativac, a onaj ko mu je spasao karijeru zvao se Alojz Sivić.

Priča je počela na utakmici Kečkešovog tadašnjeg kluba SMTC i Sporta na krajnjem severu današnje Srbije. Pošto nije mogao da ga nadvisi u fudbalskom znanju, igrač Sporta je odlučio da se “proslavi“ grubim startom. Zastrašujući prizor pred očima svih na terenu i oko njega nije slutio na dobro. Noga je pukla, Kečkeš je iznet sa igrališta pravo u odrinaciju. Svi su mogli  da “potpišu“ kako je njegov fudbalski put tu naišao na neprelaznu krivinu. A na kraju se ispostavilo suprotno - namestio je Sivić Mihajlu novu-staru "praćku" koja će kasnije gađati mreže i u dresu sa državnim grbom.

Kukao je Kečkeš da je kraj njegovih sportskih snova, bolničar je mislio drugačije, a poseban motiv je imao zbog toga što je bio veliki ljubitelj fudbala. Doktora Krstića nije bilo, nedeljom je išao u redovne šetnje i Alojzu Siviću nije ništa drugo preostalo - navukao je hirurške rukavice, privezao svog pacijenta za sto i započeo intervenciju. Znoj se slivao niz njegovo lice, dok Kečkeš od bolova nije imao snage ni da zaplače, oči su mu ispadale od muke.

Kad se Sivićev nadređeni vratio, šipka je već “krasila“ nogu subotičkog fudbalera. Samo devet nedelja kasnije, Mihajlo Kečkeš se vratio na teren, zahvaljujući "lekaru" koji to nije bio..

Igrom sudbine koju godinu kasnije se Kečkeš obreo u Beogradu, obukao je dres Jedinstva, a Sivić se, takođe, preselio u jugoslovensku prestonicu.

“Prozivao“ je svog nekadašnjeg pacijenta u vezi s besplatnim karatama koje mu je napadač u Subotici besplatno obezbeđivao, dok ga je u Beogradu “kažnjavao“ jer nije navijao za Jedinstvo nego za Jugoslaviju. Crvena boja mu je prirasla za srce još iz doba kad je u Subotici navijao za Bačku, pa ni prijateljstvo sa čovekom kome je omogućio da i dalje kotrlja loptu nije ugasilo ljubav prema boji krvi.

Između SMTC i Jedinstva, igrao je još – kratko, doduše - i za Sartid iz Smedereva, u čijem dresu je verovatno postavio i rekord u broju datih golova: dao ih je 14 na jednom meču. Po povratku u Suboticu postaje jedan od glavnih igrača tadašnjeg ŽAK-a (preteče današnjeg Spartaka) koji ga je zaposlio naravno na železnici. Na njegovim krilima ŽAK je osvojio i titule prvaka Subotičkog podsaveza i igrao je jednu sezonu u najvišem rangu. Nije to promaklo čelnicima Jedinstva koji su stvarali tada jak tim za ulazak i ravnopravno takmičenje u društvu najboljih. Kečkeš je posle dolaska u Beograd postao vrlo brzo popularan igrač. Često su ga pratili novinari, a tadašnji može se reći prvi privatni klub doveo ga je baš zbog njegove virtuoznosti sa loptom. Njegov uspon je začinio i nastup u reprezentaciji Jugoslavije. 

A da ne beše jednog bolničara koji ga je izlečio i ohrabrio možda te blistave karijere ne bi ni bilo.

Pišu: Nebojša Jakovljević, Dragan Stojić;
Detaljne podatke o istoriji fudbala na prostorima bivše Jugoslavije između dva svetska rata možete pronaći na sajtu exyufudbal.in.rs.