Era pred implozijom i posledice fatalnog oslanjanja na jednog čoveka: Fudbal je Pepu bacio rukavicu

Objekat se uništava uvlačeći se sam u sebe. Ako je ranije bio čvrst, onda implozija obično zahteva da on poprimi gušći oblik, da bude koncentrisaniji ili pretvoren u potpuno novi materijal koji je gušći od originala. Od kada je leta 2008. godine Čiki Begiristajn za naslednika Franka Rajkarda u Barseloni izabrao Pepa Gvardiolu, a ne Žozea Murinja, najznačajniji čovek u svetu fudbala 21. veka posmatrano sa stanovišta smera u kom se celokupna igra kreće u prethodnih petnaestak godina, nikada se nije suočio s takvim izazovom kakav mu predstoji u nadolazećim mesecima. Građani su u subotu poraženi od Totenhema 0:4, čime su pretpreli najubedljiviji poraz u eri arapskih vlasnika. Sve je to nametnulo Pepu situaciju da će morati da oblikuje jedan novi postojani, konzistentniji objekat i pokrenulo niz pitanja u kom je glavno, može li ovog puta da to učini?

Fudbal je Pepu bacio rukavicu i dao mu šansu za dve mogućnosti; ili će jednom zauvek prekinuti glasine o tome da s ograničenim resursima i malim iskakanjem iz sistema (usled spoljnih faktora poput povreda) ne može do velikih rezultata, ili će onoj drugoj, zajedljivoj grupaciji zaista dati argumentaciju za priče o tome da isuviše krupan deo Pepovih uspeha počiva na mogućnosti da je u skoro svakom trenutku karijere raspolagao grupom igrača najprefinjenije tehnike na svetu. Nema tog sportskog zanesenjaka, bez ozbira da li je Pepov poklonik ili ne, koji neće otvorenih usta ispratiti sve što Mančester Siti čeka, jer se radi o svojevrsnom eksperimentalnom ogledu u koje su okolnosti bacile jednog od najcenjenijih trenera u istoriji fudbala. Jednostavno je, voće je najslađe kada je najzrelije, ali je tada paralelno i najbliže tome da se pokvari, tako je i sa Sitijem u 2024. godini.

Zanimaće čitav svet da li je ovo implozija, kraj jedne ere, ili samo jedan karakterističan jesenji udarac tima koji je još uvek drugi u ligi i koji će verovatno poput većine Pepovih prethodnih sezona rezultovati laganim podizanjem gasa kad zagusti i sustizanjem konkurenata? Neke stvari su ipak indikativne i prevashodno se tiču utiska da veliki deo Sitijevih problema leži u fatalnom oslanjanju na jednog čoveka. Kao da se malo izgubila ta Sitijeva pragmatičnost, karakteristična za prethodnu dekadu. Stiče se utisak da se četvorostruki uzastopni šampioni sve više bave načinom na koji su stvari prikazane, na glačanje marketinškog odraza u javnosti, ono u čemu klub još ne može da se meri s onima koji su preko 100 godina u svetskom vrhu, a da su bazična pitanja ostavljena po strani.

Organizovao je Siti raskošno slavlje za najboljeg igrača sveta pred utakmicu s Totenhemom, reč RODRI osvetljena je ogromnim slovima na terenu kao da se radi o kabare šou, povređeni vezni igrač Sitija držao je svoj trofej visoko podignut, dok je vatromet osvetljavao noćno nebo. Sve je to bilo besprekorno, audiovizuelni materijal impresivan, gomila oduševljena, ali je onda došao red da se igra fudbal i utakmica u kojoj je Siti podsetio navijače više nego ikada na ono što je njihov klub bio do upliva velikog novca iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Tim šizofrenih partija ove jeseni kao što je Totenhem, pokazao je pred oko 50.000 rivalskih pristalica kako to sve može da izgleda, terajući navijače domaćih na nevoljna dahtanja, na snimanje potomstva telefonima kako ne veruju u ono što vide, jer nikad nisu ni videli, nisu ni bili rođeni da vide, da se sećaju testamenta jednom vremenu, jednom drugačijem fudbalu i drugačijem Sitiju.

Pep Gvardiola je na konferenciji za medije stavio jednu ruku na lice i izgledao prilično zabrinuto, kao da se na njegovoj facijalnoj ekspresiji očitavala svesnost činjenice da je titula ove sezone ipak pod pravim znakom pitanja.

"Krhki smo u defanzivi, i nakon što su dali gol, bili smo previše zamišljeni, negativni, ali to je normalno. Fudbal je osećaj raspoloženja i kada dobijate mnogo, postoji kontinuitet koji ti daje uverenje da možeš to da radiš iznova i iznova. A, kada izgubite tri utakmice zaredom u Premijer ligi, to je suprotno, ta situacija, uvek vas krhkost negde vreba". Iznenađujuće je čuti kako Gvardiola koristi takav jezik o timu koji je inače tako otporan. Ipak se radi o timu koji je osvojio Premijer ligu pre šest meseci, a zatim učinio ono što nijedan tim nije uradio za 135 godina engleskog fudbala, podigao četvrtu uzastopnu titulu prvaka. Ali opet dolazimo do onog da je voće najbliže da se pokvari baš kad je najzrelije. Činilo se kao da je Gvardiola indirektno uplašen da bi nešto tako moglo da se dogodi njegovom timu i što je ironija sudbina, samo nekoliko dana pošto je potpisao novi ugovor.

Sitijevi rezultati nisu pokvareni slučajno, već su timovi protiv kojih su igrali jednostavno bili hrabriji od njih, jači, maštovitiji, ujedinjeniji. Mlohavi i nekoordinisani pokušaji da se povrati lopta, nevoljno i napametno slanje nazad, nepokupljanje drugih i trećih lopti, situacije 50-50 koje se ne dobijaju. To nisu pitanja taktike, već više mentalne pripreme igrača. Kao da to trenutno fali Sitiju. Nije ovo samo do Rodrijevog neigranja, tako briljantan igrač je istinski motor Sitija, ali nijedan šampionski tim ne bi smeo da bude tako fatalno oslonjen na jednog igrača. Nevolja je ovde kolektivna, od Gundogana koji nije fizički mogao da isprati Džejmsa Medisona i sugerisao saigračima odmahivanjem rukom da to nije njegov posao, do Joška Gvardiola koji je dozvolo Dejanu Kuluševskom da mu radi slično onome što je i Leo Mesi u polufinalu Mundijala 2022. Zajednička tačka: Svi se oslanjaju na nekog drugog da ih spase, izvuče fleke, nije to sistem na koji je Pep navikao. Kao da od ove sezone postoji osećaj izbegavanja odgovornosti, prepuštanja dodatnih "resora" na terenu drugim igračima.

Pep Gvardiola je pronalazio rešenja u prošlosti i bez sumnje će ih ponovo naći. Ali trenutno deluje da mu potrebni igrači, ali ne bi bilo zanimljivo s fenomenološkog aspekta kada bi ih Gvardiola zaista u januaru i dobio. Od svog sjajnog početka sezone, Erling Haland je postigao dva gola u poslednjih sedam ligaških utakmica. Ukratko, on u suštini realizuje šanse od kraja septembra otprilike kao i svaki prosečan premijerligaški špic iz nekog kluba donje polovine tabele.

Gvardiola ovih dana mnogo priča o svojim trofejima, retko propušta priliku da podseti na ono što je ovaj tim postigao, da proslavi i uživa u njihovoj dominaciji. Možda je tako i najpoštenije, ali je možda i to obeležje režima koji je sve više zaokupljen projekcijom, kako stvari izgledaju, kako se prikazuju, kakav je istorijski imidž kluba, a da je akcenat sve manje na terenu. A, sve se to vraća kao bumerang i svo pokušavanje da se dobar deo klupskog imidža potisne, stavi pod tepih.

Pravna bitka sa Premijer ligom, niz dokumentarnih filmova i sadržaja kojim se veliča urađeno u prethodnih 16 godina arapske ere, galantna proslava Zlatne lopte neposredno pre ključne utakmice lige. Malo arogantnosti kao da je naškodilo Sitiju, ali je sada na Pepu da proba da izvuče stvar, da igrače vrati osnovama i sistemu, svom zaštitnom znaku, da otrezni igrače koji izgledaju pomalo opijeno slavom, zbog imperije čiji su deo u prethodnim godinama. Možda ovo još nije vreme da se sve baci i počne iznova, ali se treba zapitati da li ovaj Siti ima još nešto novo da pokaže fudbalskom svetu.