Enver Alivodić i novi život u Danskoj: Nije fudbal uvek pravedan, ali ne žalim nijednog trenutka

Adem Ljajić sigurno je najbolji igrač kojeg je Novi Pazar dao u 21. veku, ali Enver Alivodić je u tom periodu bio istinski sinonim za fudbalski klub iz grada sa Jošanice. Međutim, sa svoje 35 godine Alivodić je procenio da je sada pravo vreme da ode. Tamo gde je sve i počelo pre 25 godina, kod Tarika Imamovića.

Dve i po decenije kasnije oko 2.500 navijača na Gradskom stadionu okupilo se kako bi Alivodiću poželelo odlazak u fudbalsku penziju. U remiju sa Radničkim iz Kragujevca prvo aplauzi za pogodak Alivodića sa penala, potom i trominutne ovacije kad je, simbolično, u 84. minutu miljenik domaće publike izlazio iz igre.

“Emotivan oproštaj. Drago mi je zbog svega, da znam da sam ostavio nešto iza sebe. Imponuje mi što sam ambasador grada. Jesam jedini trofej u karijeri osvojio u Vojvodini, kad smo uzeli kup, to ostaje zapisano u istoriji i mnogo znači, ali nisam mogao da zamislim bolji momenat za oproštaj”, skromno će Alivodić na početku “oproštajnog” intervjua za MOZZART Sport.

Uvek je takav i bio. I sada je. Pa i na našu konstataciju da mu je fudbal ostao dužan – jer imao je Alivodić kvalitet i za više od po jedne sezone na Kipru i u Grčkoj, te godinu i po dana u Australiji – ne pada u patetiku, već racionalno razlaže okolnosti.

“Iskreno, u fudbalu nekada sreća dođe do izražaja pre nego kvalitet, nije uvek pravedan, ali ne žalim nijednog trenutka. Možda jesam mogao više u inostranstvu, ali ovo je moja sredina i srećan sam što me je moj narod zavoleo. Igrajući u Novom Pazaru, Nišu, Beogradu, Kruševcu i Novom Sadu stekao sam mnogo prijatelja za ceo život i ništa ne bih menjao. Nije možda bilo te fudbalske sreće, ali fudbal ti negde da, negde uzme. Možda će mi vratiti na drugoj strani”.

Znači li to da je Alivodić već odlučio šta će dalje sa životom? Pa delimično tačan odgovor. Ali sad već ne pričamo ovde o fudbalu. U stvari, uhvatili smo ga dok se već pakovao…

“Idem u Dansku, tamo mi je i porodica, supruga ima državljanstvo. Planirali smo život tamo. To i leđa, već tri godine mi prave probleme, sad je bio pravi trenutak da odem, kad već ne mogu da dajem sve od sebe”.

Voleo bi doduše da ostane u fudbalu, mada još ne razmišlja o tome.

“Znam samo da ne vidim sebe kao trenera, možda i nekom menadžerskom poslu, ako se otvori i da budem neki sportski direktor, nije to loša pozicija, a-ha-ha. Ali prvo da se odmorim. Da konzumiram malo taj kraj karijere”.

Alivodić i Nino Pekarić sa medaljom Kupa (©Starsport)

Nije Alivodić od onih koji odlaze u suzama. Sam kaže da nije doneo odluku preko noći i da je psihološki bio pripremljen za ovaj trenutak. Uostalom, posle toliko godina u fudbalu – posebno srpskom – navikne se čovek na teške trenutke.

“Uvek ima uspona i padova, bitno je samo da se, kad padneš, što pre digneš. Svega je bilo za ovih 17 godina na seniorskoj sceni. Ostaće te utakmice na Gradskom stadion, Kup taj sa Vojvodinom, možda ponajviše iskustvo u Australiji, tamo sam mnogo naučio o fudbalu i životu uopšte. Drugačiji je mentalitet sasvim, ljudi nekako srdačni, pogodno za život što bi se reklo. Žao mi je malo što kraj nije bio u Superligi, ne zbog mene no zbog samog kluba. Ovi ljudi koji su sad došli da vode klub su malo stabilizovali situaciju, čini mi se da se pravi dobra priča za budućnost, da klub ima perspektivu. I sam grad i FK Novi Pazar zaslužuju superligaša”.

Kad već priča u Superligi povlači neke paralele između vremena kad je on počinjao i sada kada je odlazio. Nije pre skoro dve decenije bilo reflektora, tereni su bili i gori nego sada, uslovi generalno… Ali…

“U Srbiji je uvek bilo izuzetno talentovanih igrača, problem je samo što rano odlaze i normalno da onda pada kvalitet. Kao zemlja jednostavno nemamo tu platežnu moć da zadržimo igrače, mada i oni sami nekad idu prerano, pa se dosta njih izgubi u inostranstvu. Ja sam uvek za to da budu malo strpljivi, da se ovde iskale, pa da budu posle spremni za veće izazove”.

Nije naravno sve ni do para…

“Ovo sad sa 20 klubova… To je preterano. Ja bih pre sveo broj klubova na minimum, da igraju samo oni koji imaju uslove i finansije da bar probaju da dostignu ove najveće, Crvenu zvezdu, Partizan, pa i Vojvodinu. Dobro je za srpski fudbal i ovo što se pojavio klub kao TSC, treba nam više takvih”.

A da bi bilo više takvih, potrebno nam je i više igrača kao što su Vladimir Silađi, Nenad Lukić, Janko Tumbasević… Više igrača kao što je bio Enver Alivodić. Fudbaler bez mrlje u karijeri. Pitajte bilo koga, niko o njemu neće lošu reč reći.

“To je mene krasilo tokom cele karijere. I zbog toga sam valjda imao i poštovanje i od sudija i od protivničkih igrača i trenera. Takav mi je temperament, i privatno”, završava Alivodić.

Nedostajaće. I kao igrač. I kao čovek.

Pogledajte MOZZART NJUZZ, vaš prozor u svet sporta...